TRECA KRAJISKA BRIGADA - SJECANJA BORACA

RANJENOG ME ČETNICI PREDALI NEMCIMA Početkom decembra 1942. godine, negde u suton stigla je naša 3. četa 1. bataljona u selo Liplje. Tu smo i zakonačili. Ali otkad smo došli u centralnu Bosnu svuda nailazimo na neprijatelja. Jedan dan četnici, drugi legija, treći ustaška milicija, i sve tako. Zato smo bili oprezni i obezbeđivali se u svakoj prilici, kako smo učinili i ove večeri. Kad smo stigli u Liplje, naša desetina je 10. 12. bila određena na obezbeđenje. Bilo je hladno, a mi smo bili umorni pa smo se često smenjivali. Ujutro javiše sa obezbeđenja da četnici nastupaju. Odmah smo odjurili na naše položaje, gde se obezbeđenje već nalazilo. Neprijatelj (četnici) nas je verovatno video dok smo izlazili na položaje, pa nas je počeo tući minobacačima, a zatim prešao i u napad. Videli smo četnike kako u gomilama jure niz padine kose koja je bila oko jedan kilometar ispred nas. U trku su pucali, onako nasumice, uz viku i galamu. Čekali smo ih da nam priđu bliže, pa da ih onda "opaučimo". I kad su prišli na jedno dvesta metara, penjući se uz brdašce na kome smo mi bili, otvorili smo vatru. To ih je malo pokolebalo, pa su nas opet počeli tući minobacačima. Ja sam ležao pored nekog hrasta. Odjednom, osetih da me nešto snažno udari u desnu nogu, koja me zabole kao da je odsečena. Jauknuo sam iz sveg glasa i pozvao drugove. Moj vodnik Marko Ševo mi je prvi priskočio. Bila su potrebna nosila, ali na moju nesreću ona su bila kod nekog drugog voda, a rulja četnika se sasvim približila. Išli su kao pijani. Povlačenje je bilo neizbežno. Nosila se nisu mogla čekati, pa su me drugovi Janko Pilipović i Nikola Pilipović poneli na rukama. Noga se klatila kao da nije moja, a bolovi su bili strašni. Kumio sam ih da paze, ali badava. Morali su bežati sa mnom, jer četnici pristižu. Računam — gotovo je. Kažem im: "Ubijte me, pa bežite" — ali oni i ne slušaju. A kada smo naišli u nekakvu šikaru, oni me spustiše u grm, malo me zamaskiraše i ostaviše, da bi prihvatili borbu. Sigurno su očekivali da će brigada preduzeti protivnapad i razbiti četnike, a ja sam se plašio da neće uspeti i da ću ostati. Po pucnjavi sam cenio šta se događa. Slušao sam kako je pucnjava najpre bila žestoka, a onda kako se smanjuje i sve dalje odmiče. Ostao sam sam. Ležao sam u onom grmu. Dok je rana bila vruća i dok me onaj prvi strah držao nije me tako ni boljelo. Slušao sam četnike kako prolaze, galame i psuju, a onda se sve utišalo. Tada sam počeo osećati i bolove. Bilo mi je hladno, tresao sam se kao u groznici. Bio sam gladan, mokar, bez oružja. Da izludim! Krvarenje mi je, valjda, zbog svega toga brzo prestalo. Tu sam ceo dan ostao, a on je bio dug kao godina. Nema druge već da se dovučem do prvih kuća i tražim pomoć, pa šta bude. Tako sam i uradio. Seljak do čije kuće sam se dovukao neprijateljski me je primio. Nazivao me je beskućnikom, lopovom i svakakvim pogrdnim imenima. Pretio mi je da ću platiti za one koji su toga dana u borbi sa brigadom izginuli. Prijavio me je i četnici su ubrzo došli po mene. Vukli su me kroz noć i udarali čim su stizali. Bio sam siguran da je došao kraj, pa sam hteo skratiti muke i jednostavno nisam hteo ići. Govorio sam im da će i njihovo proći, ali oni su me uporno terali napred. Predali su me Nemcima na intervenciju seoskog starešine, a ovi su me godinu i po dana slali iz logora u logor, da bi me na kraju u Zagrebu ponovo oslobodila moja 3. krajiška brigada. Gojko KARANOVIĆ GOLE Sadržaj Prethodni dokument Sledeći dokument