TRECA KRAJISKA BRIGADA - SJECANJA BORACA

POSTAO SAM ČLAN KPJ Novembar, 1942. godine. Zima je na pragu. Krenuli smo z Bosanskog Petrovca pravcem: Bravsko — Ključ — Sitnica — Mrkonjić — Jajce. Maršrutu sam morao znati, jer sam kao intendant 4. bataljona obezbeđivao ishranu u usputnim mestima. Idući prema Bravskom Vagancu, mom rodnom mestu, sa uma mi nije nikako silazila misao — kada ću postati član KPJ? To je bila moja davnašnja želja. Međutim, tu, na domaku rodnog mesta, bio sam posebno opsednut tom mišlju, jer sam očekivao susret sa nekim mojim drugovima koji su tu želju već davno ostvarili. Pitaće me o tome, pa šta da im kažem. Nisam doduše gubio nadu da će sazreti uslovi za to, ali nisam bio ni optimista. Posle oslobođenja Sitnice delovi našeg 4. bataljona smestili su se u selo Podbrdo, nedaleko od Mrkonjića. Kako bataljon u to vreme nije imao dovoljno hrane, u sporazumu sa komandantom Đokom Čubrilom i komesarom Perom Materićem morao sam odmah poći na teren i neka sela preko Podrašničkog polja radi prikupljanja hrane za bataljon. Sa grupom drugova krenuo sam 19. 11. u selo Oglavak, Rožići,Jazendići i Vučkovići. U toku jednog dana i noći prikupili smo preko odbornika, u pomenutim selima, potrebnu količinu hrane i žive stoke. Sutradan popodne, vrativši se u Podbrdo, bili smo iznenađeni. Bataljona tu nije bilo, a niti nam je ostavljena veza kuda da krenemo. U selu smo dobili obaveštenje da je bataljon otišao u pravcu Trijebava. Mi smo u to poverovali, pa smo u tom pravcu nastavili put. Međutim, meštani iz sela u kojima smo prikupljali hranu, a koji sada sa nama teraju hranu i stoku, upozoravali su nas da sada u Trijebavo nije pametno ići jer se približava noć i tamo ima četnika. No, bez obzira na to, kretali smo se ka Trijebavu. Skoro na polovini puta sreli smo jednog čoveka koji nam je rekao da u Trijebavu nema partizana, da su u selu četnici i da ne idemo tamo. Našao sam se u dilemi, šta da radimo? Kraj kroz koji prolazimo nepoznat mi je. Noć se približava, a sem toga blizu su i četnici. Izmenili smo maršrutu i krenuli prema Mrkonjiću, gde smo stigli dosta kasno i tu prenoćili. Saznali smo da se naš bataljon nalazi kod Jajca, te smo sutradan krenuli u tom pravcu. Bio je 25. novembar 1942. godine kada je borba za oslobođenje Jajca vođena već u punom jeku. Naš bataljon našli smo negde iznad Careva Polja, na odmoru u selima Peratovci, Lađani i Zjaje. U bataljonu su nam odali priznanje. Ne samo to. Osetio sam da se nešto ozbiljno priprema. Tek što sam se malo odmorio, pozvao me je sekretar naše partijske ćelije, Stevan Šobot Šobo i tražio da mu dam kratke podatke: socijalno poreklo, datum stupanja u partizane, u kojim sam sve borbama učestvovao, koliko sam bio u SKOJ-u, od kada sam kandidat Partije i drugo. To je tražio i od nekih drugova koji su bili sa mnom na zadatku. Šobu smo voleli i cenili kao dobrog druga. Međutim, uzimanje podataka koje je već od ranije imao kod sebe i to neposredno iza toga što smo izgubili vezu sa bataljonom, iako ne našom krivicom, dovodilo nas je do zabune. Kada smo mu se Josipović Nikola, Milanović Đurađ i ja u vezi s tim otvoreno obratili, Šobo nam je odgovorio da se ništa ne sekiramo već da radimo dobro kao i do sada, da će se neka pitanja, u vezi sa nama, rešavati ovih dana i to ona koja mogu samo da nas obraduju, dodajući na kraju: "Ako ono što nam je u planu ne završimo s ove strane Vrbasa, završićemo sigurno sa one". Jajce je oslobođeno 26. novembra 1942. godine, uz učešće jedinica 1. proleterske, 3. krajiške, 1. dalmatinske brigade i delova 3. krajiškog odreda, a već 27. novembra izvršili smo pokret u pravcu sela Podmilačje, preko Vrbasa. Sa uma mi nisu silazile sekretarove reči. Bez obzira na zamor i brige oko snabdevanja nije me napuštalo uzbuđenje, a uz to i posebno raspoloženje. Vrbas smo prešli. Ispred nas bežali su četnici kao bez glave. 30. novembar. Odmaramo se u selu Podmilačje, koje se nalazi na desnoj obali Vrbasa, na drumu Jajce — Banja Luka, gde vršimo pripreme za sledeći marš bataljona. To je od svih nas zahtevalo nove napore. Tmuran i prohladan dan ozbiljno je nagoveštavao dolazak zime kojoj se ni malo nismo radovali, jer je sneg već napadao preko 30 cm. Šobo nas je obavestio o mestu i vremenu održavanja sastanka, kao i o tome da će sastanku prisustvovati Ljubiša Ćurgus, zamenik političkog komesara našeg bataljona. Sastanak je počeo oko 9 sati, u kući Dremac Rudolfa. Najpre imo došli mi, koji smo bili na dnevnom redu, a posle toga Šobo, pa Ljubiša. Bili smo nestrpljivi zbog izvesnog otezanja, ali uz kraći razgovor i šalu koju je pokretao Ljubiša, Šobo je otvorio sastanak i predložio dnevni red. Posle usvajanja dnevnog reda sekretar Šobo je iznosio naše dobre i loše strane, a zatim se prešlo na glasanje. Svi članovi KPJ izjasnili su se za naš prijem. Time se ostvario moj davnašnji san. Reč je zatim uzeo Ljubiša koji je govorio o našim dotadašnjim i najnovijim uspesima, o zadacima komunista, predstojećem putu, bratstvu-jedinstvu, a zatim o velikoj protiv ofanzivi Crvene armije kod Staljingrada itd., pa je, pored ostalog, rekao: "Pred nama stoje teški zadaci i budite uvereni da ćemo ih sa uspehom savladati. Oslobodili smo Bihać, Jajce, prešli reku Vrbas i nema nam više nazad". Ljubiša je bio kratak, ali jasan, ne skrivajući ništa od mog što nas je, prema njegovom mišljenju, čekalo na našem daljem putu. Njegove reči delovale su na nas ohrabrujuće i ubedljivo. Sastanak je bio kratak, ali je na mene ostavio tako dubok utisak da ga nikada neću zaboraviti. Mirko KECMAN Sadržaj Prethodni dokument Sledeći dokument