TRECA KRAJISKA BRIGADA - SJECANJA BORACA

Sredinom novembra 1942. godine 3. krajiška brigada, u sastavu 1. proleterske divizije, krenula je iz Bosanskog Petrovca u pravcu Mrkonjić Grad — Jajce i dalje za centralnu Bosnu. Sećam se dobro tog veličanstvenog ispraćaja brigade od strane naroda.

Iz grada i okolnih sela okupilo se mnoštvo sveta da bi iz muziku, pesmu i mnoge poklone ispratilo svoju brigadu. Na cesti, koja od Petrovca vodi za Ključ, borci su se rastajali od svojih. Bila je to dirljiva scena. Bataljoni, jedan za drugim kretali su se u koloni, a narod ih je pratio želeći im uspeha u borbama koje brigadu očekuju.

Sada, kad je trebalo otići iz Krajine, nikome nije bilo lako. Priprema boraca za napuštanje svog zavičaja bio je ozbiljan politički zadatak koji je na sebe preuzela partijska organizacija.

Kako smo ga rešavali? Još u toku marša i usputnih borbi — u dane kada smo napali na Čađavicu, oslobodili Jajce i prešli preko Vrbasa — održali smo mnogobrojne skojevske i partijske sastanke kao i čitav niz konferencija po četama, vodili razgovore i sa pojedinim borcima i komunistima. Sastanci su uglavnom bili svakodnevni, što je zavisilo od uslova i pod kojima se jedinica kretala i borila.

Brigada je imala sasvim mladu partijsku organizaciju, čiji su članovi u najvećem broju primljeni u Partiju krajem 1941. u prvoj polovini 1942. godine. Članstvo nije imalo velikog iskustva, a među njima je bilo svega nekoliko predratnih komunista. Međutim, ta partijska organizacija je veoma dobro svršila svoj prvi ozbiljniji zadatak. Brigadu, koja je u to vreme imala preko 1000 boraca, od prelaza Vrbasa na putu za centralnu Bosnu, napustilo je svega nekoliko ljudi, koji su se vratili u Krajinu.

Osnovni politički zadatak svih konferencija i sastanaka svodio se u to vreme na objašnjavanje uloge i značaja 1. proleterske divizije, u čiji je sastav ušla i 3. krajiška brigada. Govorili smo da se zbog toga svi borci 3. krajiške treba da ponose, jer je to prva divizija ne samo po imenu nego i po tome što se u njoj nalazi 1. proleterska brigada, naša prva regularna jedinica sa najvećim iskustvom, prekaljenim kadrovima i borcima. Biti u sastavu prve divizije NOV, za svakoga je velika čast, jer je od do sada formiranih sedam krajiških brigada izabrana samo jedna, i to baš naša da uđe u 1. diviziju.

Istovremeno, objašnjavali smo u čemu je značaj odlaska u centralnu Bosnu, kao i vođenje borbi van Krajine, što je bio i uslov da se uđe u sastav 1. divizije, koja nije bila vezana za određenu teritoriju. Naravno, pritom se govorilo o opštoj političkoj situaciji, o ustanku i borbi u čitavoj Jugoslaviji, značaju stvaranja AVNOJ-a, što je bilo u vezi sa zadatkom 1. divizije u centralnoj Bosni, itd. Posebno se naglašavalo da na teritoriji na koju odlazimo treba izvršiti određeni uticaj u narodu, jer su tamo bili četnici Rade Radića, a i ustaško-domobranski garnizoni u Tesliću, Kotor-Varoši, Prnjavoru i drugim mestima. Naše prisustvo i naši uspesi doprineće tome da se ustanak proširi i na te krajeve, čime bi se slobodna teritorija, koja je zahvatila Bihać i delove Hrvatske, preko Krajine prostirala ka istoku. Čini mi se da smo veoma uspešno izvršili taj prvi zadatak u sastavu divizije.

U to vreme počinje i prvi period organizacionog sređivanja mlade partijske organizacije u 3. krajiškoj brigadi, koji je trajao nekoliko meseci. Nastojalo se da se kroz ovakve i slične zadatke, vojne i političke, sve osnovne organizacije sve više osamostale, da postanu rukovodeća snaga u svojoj četi. Zato se na prvim sastancima partijskih ćelija po svim četama najviše raspravljalo o sledećim pitanjima: šta je to Partija, partijska ćelija, koji su njeni zadaci; šta treba da sadrži dnevni red, kako se vrši izbor tema za razmatranje, kako se problemi tretiraju i na koji način i kakvi se zaključci donose.

Na tom poslu je bio angažovan i divizijski komitet, čiji je sekretar bio Dušan Korać — zamenik komesara 1. proleterske brigade. Budući da je partijski i politički kadar bio mlad, odlučeno je da se jedan broj iskusnijih komunista iz 1. proleterske brigade uputi u 3. krajišku kao pomoć. Ta odluka je, međutim, kasnije promenjena: umesto u 3., ta grupa iz 1. proleterske otišla je u 7. krajišku brigadu. Mi smo u 1. brigadu slali neke drugove da izučavaju njena iskustva.

Svi članovi politodela prisustvovali su veoma često gotovo svim sastancima bataljonskih biroa. Zajednički smo sticali iskustva i prenosili ona iz 1. proleterske brigade. Govorili smo o pravima i obavezama partijske ćelije i njenih članova, njhovom odnosu prema komandiru čete, zatim o tome kako se komandir mora postaviti prema partijskoj organizaciji, kako o svom političkom radu polaže računa partijskoj orgalizaciji i kako sa njenih sastanaka dobiva osnovne smernice a svoju političku aktivnost i pomoć u rešavanju problema i četi, bataljonu, brigadi.

To je, uglavnom, u toku nekoliko prvih meseci bio osnovni sadržaj rada partijskih organizacija i naših povremenih savetovanja sa zamenicima komesara kao sekretarima bataljonskih biroa.

Da bismo što više pomogli partijskim ćelijama da se bave stvarnom političkom situacijom u jedinici, da reaguju na vreme i pravilno, diskutovali smo na kraju partijskog sastanka o samom sastanku; ocenjivali smo da li je bio dobro pripremljen, da li su zaključci dobri, o kojim mišljenjima i predlozima treba raspravljati na sledećem sastanku, čemu posvetiti posebnu pažnju itd. Pored tih radnih sastanaka održavali smo i teoretske, na kojima smo učili i objašnjavali pojedina teoretska pitanja: o revoluciji, diktaturi proletarijata, seljačkom i nacionalnom pitanju i sl.

Jedan od važnih zadataka partijskih ćelija i komunista i brigadi bio je objašnjavanje političke situacije i ciljeva naodnooslobodilačkog rata posle stvaranja AVNOJ-a i širenja ustanka u Hrvatskoj, Lici, centralnoj Bosni; zatim objašnjavanje stanja na ratištima u svetu, itd. To političko informisanje bilo je redovno i mi smo mu posvećivali veoma ozbiljnu pažnju na svim partijskim, skojevskim i povremenim sastancima sa ženama, kao i na opštim konferencijama, u težnji da se iz takvih ocena, pregleda i osvrta sagleda i objasni konkretna uloga brigade u okviru divizije, bataljona u okviru brigade, čete u okviru bataljona.

Kao vrlo važno pitanje o kojem se takođe redovno raspravljalo na svim sastancima partijskih ćelija i biroa, bila je i analiza svake izvršene, ili pripremanje svake nove vojne akcije. Ove analize su obuhvatale kako su pojedinac, četa ili bataljon izvršili svoj zadatak, kako se ko držao; one nisu imale samo određeni mobilizatorski i politički karakter, već su omogućavale i odabiranje novih ljudi za kandidate i članove Partije.

Brigada je uz sadejstvo delova 1. proleterske brigade uoči same Nove godine, 31. decembra 1942, napala i oslobodila Teslić. Tom prilikom je zarobljena a delom i uništena Pavelićeva pukovnija. Odmah posle toga brigada je, kao i čitava divizija, dobila zadatak da krene u pravcu Konjica. To je bio poznati usiljeni marš čitave divizije preko centralne Bosne za vreme bitke na Neretvi, koji je trajao 3—4 dana. Neprekidno smo bili u pokretu, kretali smo se vrlo brzo preko Borja ka dolini Vrbasa, pored Bugojna ka Konjicu.

3. krajiška brigada je tada zadržana kod Prozora da bi se borila za ranjenike, na Vilića Guvnu. To je bio jedan od najtežih zadataka koje smo imali da rešimo.

Naši ranjenici su se u to vreme nalazili u selima od Šćita do Prozora, dok su se bezuspešno vodile borbe za oslobođenje Konjica. Kolona od oko 4.000 ranjenika čekala je da se oslobodi teritorija u pravcu Konjica i dalje ka jugu. Nemci su veoma uporno napadali iz doline Vrbasa preko Kobile i Vilića Gumna, Raduše i Makljena. Želeli su po svaku cenu da savladaju te planinske terene i da se spuste u dolinu, gde su bili naši ranjenici. Našli smo se u kritičnoj situaciji: dva bataljona smo postavili prema Vilića Gumnu, dok su druga dva krenula na Radušu. Pokušali smo da oteramo neprijatelja sa Vilića Gumna, ali nismo uspeli. Međutim, ni Nemci nisu mogli da nas nateraju na povlačenje. Tada je naišla 4. (crnogorska) proleterska brigada, pa smo zajedničkim snagama (4. brigada i dva bataljona 3. krajiške) odbili silovit napad Nemaca, koji bi, u slučaju uspeha, doveo sve naše ranjenike u bezizlazan položaj. A naređenje Vrhovnog komandanta je glasilo:

Bitka na Vilića Gumnu, u kojoj su iz 3. krajiške učestvovali 1. i 2. bataljon, pokazala je koliko su naši borci ne samo vojnički već i politički dorasli tako teškoj situaciji. Ratovalo se neprekidno nekoliko dana i noći, na planini, po snegu. Mislim da su komunisti iz 3. krajiške, posebno komandni kadar i članovi bataljonskog biroa, odigrali veoma značajnu ulogu i da njima dobrim delom treba zahvaliti što su bataljoni uspešno odolevali ne samo pritisku Nemaca već i to što su kasnije prešli u protivnapad, uspevši da potisnu i oteraju neprijatelja čak u dolinu Vrbasa.

Iz tih borbi posebno se sećam pogibije druga Petrovića[1] iz s. Vrtoča kod Bosanskog Petrovca. Nije bio član Partije, ako je bio jedan od najhrabrijih boraca u 1. bataljonu. Za vreme ove borbe naši borci su uspeli da uskoče u jedan od rovova koje su Nemci iskopali u snegu. Samo što su naši uskočili u rov, bacač Četvrte proleterske brigade ubacio je u isti rov granatu i tako je Petrović poginuo od nje, zajedno sa Nemcima koji nisu uspeli da pobegnu iz rova.

Partijska organizacija vodila je posebnu brigu o borbenom moralu brigade. Taj se moral izgrađivao na konkretnim primerima herojstva, upornosti i samopožrtvovanja najboljih boraca. Borci koji nisu bili članovi SKOJ-a i KPJ, postepeno su, kroz mnogobrojne bitke, napore i iskušenja, uz aktivnu moralno-političku podršku komunista, sticali kvalifikacije da postanu članovi Partije, a samo njihovo primanje u Partiju bilo je manje-više pitanje dana, mogućnosti za održavanje sastanaka, itd. Prijem u Partiju bio je, u stvari, kolektivna potvrda jedne političke organizacije visokom borbenom moralu i političkoj svesti pojedinaca i podstrek da se još više založe da bi opravdali poverenje koje im je ukazano. Svako ko je prošao kroz taj period zna da je takvo priznanje, makar ono došlo i posle smrti, predstavljalo najveću satisfakciju, najvišu potvrdu sopstvenog bitisanja, žrtava i odricanja.

Posle odbacivanja Nemaca na Vilića Gumnnu brigada je ostala u zaštitnici ranjenika, prateći ih od Prozora do Jablanice i Boračkog jezera. Težina zadataka bila je u tome što je zaštitnica mogla da se povlači samo onoliko koliko su prethodnog dana odmakli ranjenici. Zbog toga što su se ranjenici sporo kretali, brigada je morala, po cenu najvećih žrtava, da ostaje na položajima sve dok kolona ranjenih ne pređe određeni teren.

Put od Prozora do Jablanice trajao je tri dana. Za to vreme brigada je vodila neprekidne borbe. Pošto bi u zoru zauzela nov položaj, čitav dan ga je morala braniti. Posle borbe usledio bi pokret. Pešačilo se noću, da bi ujutru ponovo buknula borba svom žestinom.

U takvim uslovima brigada nije imala mogućnosti ni u četama ni u vodovima da organizuje neki sistematski politički rad, niti da održava duže konferencije, partijske ili skojevske sastanke. Ali je opet onaj sitni, svakodnevni, neposredni rad svakog komuniste, u duhu stavova i shvatanja koji su se zauzimali i ispoljavali, bio odlučujući za uspešno izvršavanje zadataka.

Teški su to časovi kada je snaga na izmaku, kada nema dovoljno municije, kada se ne možeš odbraniti od avijacije, a ni povući sa položaja. U ratu su se partizani retko nalazili u tako teškoj situaciji; uvek je bilo moguće probiti se levo ili desno, napred ili nazad. Ali u borbama za ranjenike vođena je odbrana koja je zahtevala maksimum upornosti, zalaganja i spremnosti na najveće žrtve.

Pa ipak, iako se nije vodio neki naročito organizovan politički rad, borci su redovno bili obaveštavani o svemu što se događalo oko nas i drugde. Tih dana, u zaštitnici ranjenika od Prozora do Jablanice, održali smo i jedno uspešno savetovanje političkih komesara i njihovih zamenika, posvećeno analizi stanja i političkog rada u brigadi. Tada je izišao i prvi broj brigadnog lista. Bataljonski listovi su počeli da izlaze ranije. Vesti su hvatane preko radija, beležene, prekucavane i umnožavane na šapirografu. Svuda su dopirale, do svake čete. Na taj način su borci upoznavani sa stanjem na ratištima u Jugoslaviji i na drugim frontovima.

Posle prelaska Neretve nešto smo se duže zadržali na Boračkom jezeru, gde je nastupilo relativno zatišje. I tada smo gladovali, ali je politički rad oživeo. Odmah se počelo sa održavanjem konferencija i sastanaka, na kojima se pretresao rad svake partijske organizacije, sumirala iskustva i kritikovalo držanje pojedinaca, vodova i četa. Tako smo, na primer, jedan sastanak posvetili radu saniteta brigade. Bila je to vrlo korisna diskusija, kao i uopšte sve diskusije koje su služile sređivanju i uopštavanju iskustava posle teških borbi.

Posebno poglavlje u radu partijske organizacije 3. krajiške brigade predstavlja period bitke na Sutjesci, kada je 3. krajiška brigada bila jedna od prvih jedinica koja je stupila u borbu sa Nemcima još na početku te ofanzive. Do borbe je došlo kod sela Ribarevina, između Bijelog Polja i Mojkovca. Prva dva-tri dana brigada se veoma uspešno nosila sa Nemcima koji nisu uspeli ni da je pomere sa branjenih položaja. Odatle se po naređenju povukla zbog situacije na drugim sektorima.

U to vreme nismo znali da je pred nama cela nemačka divizija, mada smo naslućivali da se radi o pokretima većih snaga i jednoj novoj ofanzivi. Kako će se sve to razvijati, kakvog su obima pripreme i snage neprijatelja, brigada nije mogla da sagleda, ali je videla ono što je bilo pred njom.

Od svih nedaća glad je u te dane bila jedna od najtežih. U toku bitke na Sutjesci, a i kasnije, bili smo u svojim ocenama veoma strogi, kada se radilo o postupcima boraca, koji su bili prouzrokovani glađu. Teren kojim smo prolazili bio je jako siromašan. Tu se već mesecima ratovalo, sve je bilo odneto — i žito i stoka — tako da su uslovi za ishranu bili više nego loši. Mada smo prvih 15 dana nekako prolazili sa onim što smo imali, jer smo se još kretali po periferiji slobodne teritorije, a ponešto i otimali od Nemaca, kasnije je situacija bila veoma otežana i kritična. Bukvalno rečeno — nismo imali ama baš ništa! Kad smo prelazili Sutjesku, pre nego što smo pošli na Zelengoru, brigada je dobila svoje poslednje sledovanje — parče mesa svakom borcu za nekoliko dana. Posle toga počelo je klanje konja.

Za vreme bitke na Sutjesci rad partijske organizacije bio je vrlo intenzivan. Redovno su se održavali partijski i skojevski sastanci po grupama i aktivima, sastanci ćelija i partijskih biroa; analizirao se protekli dan, izvršavanje borbenih zadataka i držanje u teškim situacijama. Na osnovu analize i procene borbenih akcija donosili su se i zaključci za sledeće dane. To je bilo od velike koristi ne samo za podizanje borbene spremnosti već i za stvaranje atmosfere pune drugarstva, međusobnog poverenja i poverenja u starešine, što je u takvim uslovima borbe bilo presudno.

Posle bitke na Sutjesci, 3. brigada se, zajedno sa 7. krajiškom brigadom, odvojila od glavne grupacije i, preko pruge Prača — Sarajevo, uputile na Jahorinu. Odatle smo prešli prugu Konjic — Sarajevo i došli na teren južno od Prozora. Tada smo, 7. ili 8. avgusta 1943. godine, u selu Solakova Kula, održali i prvu brigadnu konferenciju. Ona je imala zadatak da analizira i oceni rad partijske organizacije za period od skoro godinu dana, tj. od samog njenog osnivanja. A taj period je bio vanredno bogat političkim radom i naglim usponom partijske i omladinske organizacije. Takođe su bila bogata iskustva brigade u borbenim akcijama. Na konferenciji je učestvovalo 60 do 70 drugova, a u ime Centralnog komiteta prisustvovali su Cana Babović i Milentije Popović.

Konferencija je održana u školi u Solakovoj Kuli. Podnet je opširan referat, koji je obuhvatio organizaciono stanje partijske organizacije, političku situaciju, politički rad u brigadi, aktivnost brigade na terenu. U brigadi je — kako je istaknuto na konferenciji — tada bilo 280 članova Partije i oko 400 članova SKOJ-a. Konferencija je radila celog dana. Veliki broj drugova je učestvovao u diskusiji o raznim problemima, iako se najviše govorilo o iskustvima partijske organizacije u periodu bitki na Neretvi i Sutjesci.

Tada smo bili veoma strogi u ocenjivanju naših uspeha i vrlo oštro reagovali na najmanju slabost. Zamerali smo što politički rad u brigadi nije bio još intenzivniji, što je bio jednostran, šablonski i neplanski. Uslovi su, doduše, bili takvi da se o nekom zaista planskom i smišljenom radu, kakav je moguće organizovati u periodu mira, nije moglo ni govoriti, ali tome smo težili, na to nas je gonio sam razvoj brigade.

Na konferenciji je bilo reči i o radu partijskih ćelija i bataljonskih biroa. Data je ocena brigadnog i bataljonskih listova. Određeni su i zadaci iz političke delatnosti, učvršćenja organizacije, jačanja partijske discipline, razvijanja kritike među komunistima, jačanja SKOJ-a, aktivnosti na terenu itd. Ti zadaci su u pomenutom referatu, koji sam delimično sačuvao, ovako formulisani:

"1) Mi moramo našu partijsku organizaciju, što znači i našu brigadu, politički pripremiti za zadatke koji se postavljaju iz razvoja političke situacije. Naša organizacija mora budno pratiti razvoj događaja, na osnovu kojih treba donositi pravilne i blagovremene zaključke. Ona mora biti aktivna, naročito danas, u proširenju političkih perspektiva, kako kod članova organizacije, tako i kod nepartijaca.

2) Mi moramo učvrstiti i produbiti našu partijsku organizaciju. Ona mora biti organizaciono spremna za zadatke koji pred nama stoje. To znači: a) podići na veći stepen odlike naše organizacije: partijnost, budnost i odgovornost; b) partijsku disciplinu hvatiti svestranije dublje i šire, a ne samo kao vojničku disciplinu, te i nju podići na veći stepen; c) partijci se moraju saživeti sa ulogom naše Partije i zadacima njenih članova; d) kritički duh kod partijaca i kod organizacije kao celine moramo više, dublje i svestranije razviti, vaspitavajući ih na svetlim primerima."

Smatram da je ta konferencija, baš zbog toga što je došla ubrzo posle bitke na Sutjesci i što je imala vrlo široki registar problema na dnevnom redu — bila od velikog značaja za dalje jačanje partijske organizacije, za njenu punu afirmaciju kao snažnog političkog faktora, kao rukovodeće snage u brigadi.

Početkom decembra 1943. godine u sastav naše brigade ušao je i italijanski bataljon "Mateoti". Ovaj bataljon je formiran od Italijana koji su prešli na stranu Narodnooslobodilačke vojske. Komandni kadar bio je iz redova oficira, podoficira i boraca italijanske vojske koja je kapitulirala, a politički komesari su bili ljudi iz naše brigade. Komesar bataljona je bio Dragutin Bego iz Splita koji je znao italijanski jezik.

Taj bataljon je brojao 150 boraca, ali u njemu nije bilo partijske organizacije. Stoga se pred nas postavilo pitanje: kako organizovati politički i vaspitni rad? Odlučili smo se za jednu specifičnu formu: za stvaranje aktiva od najboljih boraca, i to u svakoj četi. Ti aktivi su brojali 15—18 boraca. Oni su bili osnovno uporište u četama. Na njihovim sastancima diskutovalo se o stanju u bataljonu, o svim problemima, naročito političke prirode. Ti aktivi su, praktično, bili dovedeni u situaciju da zauzimaju stavove o raznim pitanjima i da se bore za njihovu primenu u svakodnevnom radu. Tako su vremenom, uz pomoć naših drugova koji su se tamo dobro snašli, aktivi postali rukovodeća politička snaga. Valja napomenuti i to da su aktivi bili vrlo lepo primljeni od većine boraca. Oni su, u stvari, u neku ruku nadomestili nepostojanje partijske organizacije. Odigrali su veoma pozitivnu ulogu u političkom radu, naročito u tumačenju naše borbe i politike Partije, kao i u menjanju odnosa prema narodu, a i u pogledu vojničkog osposobljavanja i izvršavanja raznih zadataka. Sve je to doprinelo da se taj bataljon sasvim solidno pokazao u borbenim okršajima.

Zabeležio bih još jedan interesantan detalj iz rada naše partijske organizacije. Mislim da je to jedinstven slučaj u toku rata.

Krajem 1943. godine, posle napada na Banja Luku, našli smo se na terenu Krajine, između Drvara i Glamoča. Došli smo u sela Prekaju, Poljice, Rore. Odmah smo napali neprijateljske snage u rejonu Glamoča i posle pobede nad jednim nemačkim bataljonom kod sela Hotkovca naterali ih da se povuku u Livno. Nastalo je zatišje.

U brigadi je tada bilo oko dve trećine boraca iz okoline Drvara i Bosanskog Petrovca. Kod njih se, što je sasvim prirodno, javila želja da obiđu svoje porodice, da se obaveste o događajima i stradanjima koje su preživeli ovi krajevi, naročito u toku bitke na Neretvi. Ovim željama je udovoljeno od strane štaba korpusa i kao nagrada za uspehe u bici na Neretvi, borci sa sektora Drvara i Petrovca dobili su odsustvo.

Pa, ipak, nije bilo lako doneti takvu odluku i stoga smo izvršili potrebne političke pripreme. Odluka o odsustvu je objašnjena na partijskim sastancima i konferencijama po četama i bataljonima; dat joj je i određen politički smisao. Posle toga, više od polovine boraca brigade, sem onih koji su bili na izuzetno važnim dužnostima, otišla je na odsustvo od po pet dana. Naravno, borcima smo objasnili da je njihovo odsustvo zasluženo, da predstavlja neku vrstu nagrade, ali da ima i svoj politički smisao: da želimo da se vide sa svojima, da im objasne kuda smo sve prošli, šta su videli, kako se vode borbe u svim krajevima zemlje, da iznesu svoja iskustva iz centralne Bosne, Crne Gore, iz borbe za ranjenike, itd. Kasnije se pokazalo da je to odsustvo ostavilo snažan utisak, kako na borce u brigadi, tako i na narod Drvara i Bosanskog Petrovca.

Istina, pomalo smo se pribojavali da nam se neki od boraca neće vratiti. Ali pokazalo se da je naša bojazan bila potpuno nepotrebna. Svi su se vratili na vreme. I ne samo to — brigada je posle tog odsustva brojala više boraca nego ranije, jer su mnogi doveli brata, rođaka, poznanika.

Dok sam bio u 3. krajiškoj brigadi pohađao sam i partijski kurs koji je organizovan u Jajcu, a trajao je mesec dana. Kursom je rukovodio drug Krsto Popivoda, a pored njega predavač je bio i Jovan Marinović. Mislim da nam je poslednja tema bila: "Politička linija narodnooslobodilačke borbe", a predavač drug Kardelj.

U to vreme održavalo se Drugo zasedanje AVNOJ-a, kome su svi kursisti prisustvovali kao posmatrači, ali i kao vrlo aktivni u oduševljenju prilikom prihvatanja odluka. Za sve nas to je bio događaj od izuzetne važnosti i ostavio je neizbrisive utiske.

Te dane ispunila je tragična vest o pogibiji Lole Ribara, to nas je duboko potreslo, unelo tugu i nemir u nas. Bili su to najmučniji trenuci u životu našeg kursa.

Lolinu sahranu je teško opisati; rečima nije moguće iskazati šta smo sve osećali u tim trenucima. Njegovi posmrtni ostaci bili su smešteni u jednoj kućici na periferiji grada. Bio je sumrak kada su članovi Politbiroa CK KPJ na rukama izneli njegov kovčeg, a onda smo ga mi kursisti preneli do trga. Bili smo i poslednja straža kraj njegovog odra.

Dobro se sećam te tužne slike: Lolino telo je bilo postavljeno na malom trgu, a okolo su bili drugovi iz Centralnog komiteta, Vrhovnog štaba, pripadnici jedinica koje su se tu zatekle i građani Jajca.

Najpotresniji trenuci su nastali onda kada je Lolin otac dr Ivan Ribar, počeo da govori tihim, drhtavim, dubokim glasom punim bola i žalosti. Pričao je o detinjstvu svojih sinova, o njihovoj mladosti, njihovim sklonostima; o tome kako su delovali na njega u vreme kada su se opredelili za napredni, revolucionarni pokret.

Stari Ribar se opraštao od svoja dva sina, jer je istovremeno saznao i za pogibiju Jurice, koja se dogodila mnogo ranije kod Kolašina. Njegov govor je ličio na zavet palim sinovima da će nastaviti njihovo delo sve do pobede.

Sredinom februara ili početkom marta 1944. godine oranizovali smo brigadni partijski kurs u Mrkonjić-Gradu.

Pored tridesetak iz brigade, kurs je pohađalo i pet-šest drugova sa terena. Predavali smo Neda Božinović i ja po zabeleškama koje sam doneo sa kursa u Jajcu. Neda je tada bila član politodela naše brigade.

Bio je to zanimljiv pokušaj, budući da nismo imali iskustva u predavačkom radu. Teme su bile: učenje o Partiji; diktatura proletarijata; seljačko pitanje; nacionalno pitanje;

politička linija narodnooslobodilačke borbe i slično. Posle predavanja radilo se po kružocima. Slušaoci su najpre grupno proučavali materijale kojima smo raspolagali, pa su u kružocima vođene diskusije. Nakon dva-tri dana održavala se konsultacija o određenoj temi. U onim uslovima takav način rada bio je veoma prikladan.

Takav intenzivan rad dao je dobre rezultate. Ljudi su sa oduševljenjem prilazili svakoj temi, ulagali dosta truda da što više nauče. Ogromna je bila želja za znanjem, iako je materija bila prilično teška, a većina kursista sa ograničenim opštim obrazovanjem. Stoga smo morali da objašnjavamo pojedine termine, pojmove i strane reči. Ali, sve se to isplatilo. Kursisti su kasnije uneli dosta svežine u politički rad, temeljnije i šire tumačili mnoge stvari i bili politički veoma aktivni.

[1] Petrović Rade, desetar Druge čete, Prvog bataljona za vreme borbe je imitirao pisak lokomotive. Po tom njegovom signalu smo uvek znali gde se vodi najžešća borba, u kakvoj smo situaciji, da li napredujemo ili uzmičemo jer je on redovno bio u prvim borbenim redovima.