TRECA KRAJISKA BRIGADA - SJECANJA BORACA

VIŠE SE NISAM SASTAO SA BRANKOM MALBAŠIČEM Početkom jedne sveže oktobarske noći 1942. godine, 1. četa stigla je pred prve rovove ispred sela Žegar i bila spremna da u sastavu svog 1. bataljona 3. krajiške brigade krene u borbu za oslobođenje Bihaća, koji je na tom području razdvajao oslobođenu teritoriju Bosne i Like. Bihać je bio do tada najveći grad koji je moja četa napadala. Zato je, pored velike radosti zbog već postignutih uspeha, kod nas boraca vladala i zabrinutost kako savladati tu dolinu punu slugu okupatora naoružanih do zuba. Široka, polutamna dolina, osvetljena sijalicama, još dotada neviđenim od mnogih među nama, činila se još težom za zauzimanje. Dok su vodnici primali zapovest od komandira čete Jove Miljevića, među nama se vodila bojažljiva diskusija o predstojećoj akciji i njenom ishodu. — Bogami, trebaće dobro pritegnuti kolane, jer je trnovito do Bihaća — reče neko. — Kad te počnu streljati onolike lampe, a mitraljezi vrebati, biće tijesno bihaćko polje — prihvati drugi. I tako ređaju se zaključci kao da je svaki sam sebe hteo ohrabriti, sve dok nas ne preseče jak glas desetara Branka Malbašića, poznatog mitraljesca, čiji sam bio pomoćnik. — Čuješ ti, Petrane, obezbedi "brnjicu" i meni dosta džebane pa kad ih nagarimo i pričepimo trebaće malo pobrže za njima koračati. A ja ću se pobrinuti da nam nijedan sa slovom "U" ne izmakne iz rova na koji nas dva budemo napadali. Reči mitraljesca Branka delovaše ohrabrujuće i lica boraca se ozariše. Na nekim pravcima već se čulo i učestalije puškaranje, kao da je neprijatelj osetio šta mu spremamo. To je izazvalo i na našem pravcu izvesnu živost i komešanje. Ubrzano je izdavanje zapovesti, te doznadosmo koji vod i desetina kuda treba da napada. Odmah smo krenuli u kolonama po desetinama u određenim pravcima i vrlo brzo smo podišli neprijateljskim rovovima. Pod kišom neprijateljskih kuršuma razvili smo se u streljački stroj i odgovorili istom merom. Od povremenog puškaranja razvila se obostrana paklena vatra. Počeše i glasne komande: — Napred! Juriš! Ura! Bacaj bombe! Moj mitraljezac kao da još uvek nije siguran u mene, dobacuje mi u pokretu: — Petrina, ovamo za mnom, prebacimo se onde! Jesu li puni svi okviri municijom? Nemoj da zaostaneš! I tako smo dospeli blizu jednog rova iz koga je neprekidno sipala mitraljeska vatra, eksplozija ručnih bombi i glasno podrugivanje ustaša na naš račun. Tle na kome smo zauzeli položaj bilo je oranje. Malo smo začeprkali zemlju radi zaklona, a zatim otvorili brzu paljbu. Gađajući puškarnicu bunkera za tren ućutkasmo neprijatelja. Dok ga je četa obasipala vatrom, grupa bombaša mu se privlačila duž neke živice i neočekivano ga obasula bombama. Neprijatelj se pokolebao i četa je krenula napred. — Priteži opanke Petrina — oglasi se mitraljezac Branko i dodade. — Jesam li ti rekao?! Samo ti meni "džebane". Prebacujemo se dalje uz oranje i prenosimo vatru na sledeći rov. Čuju se i dalje komande komandira čete, slivajući se gotovo sa glasom svih boraca i starešina u četi: — Napred, napred! Nešto kasnije čusmo komandira pozadi nas. Ali ovoga puta, ne onaj uobičajeni "napred, napred, juriš, bacaj bombe" — već drukčiji, koji se ređe čuo u ovakvim prilikama. — Šta ćeš tu, kukavico, brže napred! Ovaj, koga je komandir pri obilasku streljačkog stroja otkrio u njegovoj "barikadi", za tren oka se sjurio u streljački stroj. Nismo saznali koji je to borac, što bi nam po završenoj akciji dobro došlo za "razonodu". Borba se sve više rasplamsavala. Popuštanja nije bilo i prvi ranjenici i mrtvi su padali. Ja sam vešto i brzo "hranio" mitraljez, a Branko je, zadovoljan svojim pomoćnikom, sipao rafale na neprijatelja, koji nam je odgovarao istom merom. I baš kada je naš "brnac" sve uspešnije dejstvovao po neprijatelju, ja sam bio ranjen. Mitraljezac Branko ostao je bez svog pomoćnika baš kada mu je bio najpotrebniji. Naš rastanak je bio težak i tužan. Nećkao sam se da pođem, bilo me je sramota da napustim položaj. — Ajde, ajde — rekao mi je Branko. — Ti ćeš brzo ozdraviti, a sastaćemo se u slobodnom Bihaću, pa ćemo i dalje gariti. Rastao sam se sa mojim mitraljescem i to mi je bilo teže nego samo ranjavanje. Ostalo mi je da mislim o mojoj četi i drugovima, o uspehu na Bihać, a najviše o desetaru i mitraljescu Branku. Vesti su stizale u bolnicu, ali jednu od njih najteže sam primio i podneo: — Poginuo je Branko mitraljezac. Branko, drug i desetar, drvarski radnik. Zvali smo ga Stari. Bio je srednjeg rasta, crnomanjast, strah i trepet za neprijatelja. Iako ponekad prznica, bio je veseljak, dobar pevač i nosilac razonode u svim prilikama. On je ostao pred Bihaćem, kad je u stojećem stavu mitraljeskim rafalima štitio svoju četu, uništavajući ustaške zlikovce koji su vršili kontranapad. Zahvaljujući ovom junaku i njegovoj hrabrosti, naša četa se bez većih žrtava uspešno povukla na nove položaje, za ponovni napad. Branko Malbašić dao je život za svoju četu, za svoje poginule i ranjene drugove, među kojima i za svog pomoćnika, za Bihać i svoj narod. Nismo se sastali u oslobođenom Bihaću, kao što mi je obećao na rastanku kada smo se protiv naše želje morali zauvek rastati. Pero BABIĆ Sadržaj Prethodni dokument Sledeći dokument