TRECA KRAJISKA BRIGADA - SJECANJA BORACA

IZ OSLOBOĐENOG BIHAĆA Bihać je bio već oslobođen i 3. Krajiška brigada je u njemu zadržana za održavanje reda. Borci su, pored obezbeđenja i održavanja reda, imali mogućnosti i za odmor. Štabovi su brižljivo analizirali iskustva i radili na izveštajima o proteklim borbama. Istovremeno su preduzete sve potrebne mere za blagovremenu evakuaciju ogromnog i raznovrsnog ratnog plena. I, upravo u takvoj situaciji, jednog novembarskog prepodneva, pretrpeo sam strah koji je nezaboravan. Imao sam nepunih 18 godina i bio kurir u štabu 2. bataljona. Bili smo svi uniformisani, jer smo zaplenili znatne količine nove odeće. Naravno, imali smo i drugih stvarčica koje smo međusobno zamenjivali — uprtač, opasač, fišeklije i sl. Bilo je pravo uživanje posmatrati kurire kako se doteruju, začešljavaju, svaki čas vade ogledalce iz džepa i zure u njega. Bili smo pravi krajiški momci. A hrana, smeštaj, spavanje — nikad bolje, i to ne samo za proteklu ratnu godinu nego uopšte. Tu smo se, valjda, prvi put okupali sapunom i sa dovoljno tople vode. Mnogi su se prvi put obrijali, iako su bili skoro bez brade. Jednom rečju, živeli smo pravim gradskim životom, i to u centru do tada najvećeg oslobođenog grada. Međutim, stiglo je naređenje da se svi koji nisu na dužnosti angažuju na evakuaciju ratnog plena. Iz centra grada, gde smo bili smešteni, krenuli smo u Žegar. Jedni su određeni da utovaruju kamione, drugi da iznose materijal iz magacina, treći da upregnu konje u kola itd.... Među ovima u trećoj grupi bio sam i ja. Pojurili smo u konjušnice. U njima su bili konji, koje smo prethodnog dana zaplenili. Mnogi od njih, uplašeni od pucnjave, potrgali ulare i nabili se u gomilu. U jednoj manjoj prostoriji nalazila se oprema, amovi i ostalo. U dvorištu su bila kola. Sve je to trebalo upregnuti i formirati zapregu. Iako sam ranije radio sa konjima, ovog puta prilazio sam ovom poslu oprezno. Nisu to oni mali bosanski brđani, već grdosije, pa sam se ozbiljno mislio kako ću ih upregnuti. Uplašeni konji frktali su na nepoznate ljude pa me je hvatala neka jeza, mada sam želeo da uzmem najbolje. Ipak, uz sve te poprilične teškoće uspeo sam upregnuti jedan, najbolji par konja. I ostali drugovi su to učinili. Istina, bilo je tu neparnih i izmešanih amova, kajiša i drugih delova, ali mi na to nismo obraćali pažnju. Krenuli smo pred magacine koji su bili u neposrednoj blizini. Uz put smo se zadirkivali, ko je bio kuražniji i čiji su konji bolji. Drugovi koji su iznosili materijal iz magacina za tili čas su natovarili moja kola. Seo sam u kola i pre no što sam krenuo, jedan borac je stavio načet pršut kraj mene, da mi se, kako reče, "nađe" pri ruci. Krećem na čelu. Već nam je naređeno da uzmemo veće odstojanje, zbog nadletanja neprijateljskih aviona. Izašli smo iz kruga magacina na cestu izduženog Žegara i krećemo u pravcu s. Zavalje, u podnožju Plješevice. Tamo smo evakuisali materijal. Put do Zavalja stalno se penjao, sa dosta manjih i većih okuka. Zemljište sa obe strane puta naizmenično pada tako reći okomito, delimično stenovito, sa dosta uvala i vododerina. Kolona se kretala bez teškoća i normalno smo stigli na cilj. Zavalje je u tim danima predstavljalo pravo stovarište raznovrsnog materijala i opreme. Pošto smo istovarili materijal, i nakon kraćeg odmora, vraćali smo se nazad u Bihać. Da bismo izdužili kolonu i uzeli odgovarajuće odstojanje, čelo kolone prešlo je u kas. U tom momentu, skoro nečujno (od buke kola), nadletele su nas dve "rode". Posle zaokreta, u drugom naletu, avioni su otvorili mitraljesku vatru duž kolone. Meci su praštali oko puta, ostavljajući modričave dimne grudvice. Kako sam se nalazio na čelu kolone, pojačao sam tempo i prešao u galop. U početku zadovoljan što se brže izdvajam iz kolone, sad već pomišljam kako ću zaustaviti konje, s obzirom da nailazi sve veća nizbrdica. Zasukao sam kajase oko ruku, ali dva "ata" ne osećaju moje trzaje. Da nevolja bude veća, na kolima uopšte nije bilo kočnice. Poplašeni, konji su bezglavo jurili, tako da sam bio potpuno bespomoćan. Kola prazna, lagana kao kutija šibica, bez kočnica, prosto su letela kroz vazduh. Ispod puta provalija, pravi ambis i svakog trenutka očekivao sam da na nekoj okuci izletim iz kola ili da se zajedno sa kolima stropoštam. Da pokušam iskočiti, pomišljao sam, ali krajnje je rizično: udariću o neku stenu, ili drvo, mogu me zakačiti i kola... Ako to učinim, odoše konji i bez mene, pravo u Bihać, pa će, pomišljam, napraviti pustoš na ulicama, te ako preživim, kako ću od bruke izaći pred drugove. Konji su povećavali brzinu i ja sam prestao da razmišljam. Krv mi se sledila u žilama i već sam bio načisto da nema nikakvog spasa. Odjednom, na moju sreću, ugledah na oko pola kilometra kolonu vojnika koja se kreće meni u susret. Malo mi je laknulo, jer sam smatrao, oni će videti o čemu se radi i zaustaviće konje. I stvarno, shvatili su moj položaj i kao po komandi podigoše oružje da zaustave konje. Međutim, konji nesmanjenom brzinom skoro uleteše u kolonu. Videvši u zadnjem momentu opasnost koja i njima preti, vojnici se izmakoše i priljubiše uz brinu sa gornje strane puta. Ruke su mi bile utrnule od zamotanih kajasa, ali sam još bio priseban i svestan zbivanja oko sebe. Približavam se Žegeru i vidim pred sobom jednu veoma oštru okuku. Zračak nade mi sinu, jer vidim da je teren oko druma nešto blaži, bez stena, sa više žbunja i drugih niskih rastinja. Ali, kako proći okuku? Toliko je oštra da njen drugi krak puta ide skoro paralelno sa krakom kojim jure konji i kola. Odlučujem se za jedino moguće rešenje u takvoj situaciji. Obema rukama preuzimam levi kajas i poslednjom snagom zatežem. Zaista uspevam. Umesto zaokreta na okuci, konji na njenom tereenu preskočiše jarak i sjuriše se u šikaru. Nakon par metara, stadoše kao ukopani. Po inerciji, kola su me odbacila i nabio sam se u jedan žbun. Živ sam i zdrav. Ustajem, ali mi kolena drhte i ponovo se prevalih na žbun. Konji stoje, mokri, drhte kao prut. Primećujem da su im otpale potkovice, a kičice krvave. Ponovo ustajem i prilazim konjima. Popravljam odeću na sebi i pregledam kola i konje. Zaključujem da se ipak sve dobro završilo, kako je zlo moglo biti! Izvlačim konje i kola na put, ali konji se teško oslanjaju na zadnje noge. Ipak, nekako sedam na kola i krećem, ubeđen da mi se više ništa ne može dogoditi. Međutim, samo što sam krenuo nekoliko metara, konji uznemireni, pokušavaju da pređu u galop. Zaustavio sam ih, išćupao jedan kolac iz obližnje ograde i stavio ga među zadnje točkove., što mi je poslužilo kao odlična kočnica. Međutim, time se nisam oslobodio ovog najvećeg straha u životu. I sada pretrnem kad se toga setim. Jovo GRUBOR Sadržaj Prethodni dokument Sledeći dokument