TRECA KRAJISKA BRIGADA - SJECANJA BORACA
| Sadržaj | Prethodni dokument | Sledeći dokument |
|
KOMANDIRI
KRNJEUŠKE ČETE U našoj 2. četi (Krnjeuškoj) kao po nekom pravilu najkraći život je bio komandirov. Za sve nas su to bili teški momenti, utoliko teži što se radilo o ljudima koji su uzdizani iz naše sredine, naši meštani, sa nama uzrasli i u ustanak sa nama pošli 1941. godine. Dakle, intimni drugovi i najbolji među nama! Četa je još u prvim danima ustanka formirana od boraca iz pet sela Krnjeuške opštine, kada je u njoj i započeo kolektivni vojnički život. U toj sredini smo sve više bili ovisni jedan od drugog i upućivani jedan na drugog. U jesen 1941. godine po oslobođenju Krnjeuše, četa je prešla iz Petrovačkog u Krupski a potom Novski kraj gde je učestvovala u nizu akcija sve do proleća 1942. godine zajedno sa snagama 1. krajiškog odreda. Takva udaljenost od rodnog mesta nas je još više zbližila i učvrstila. Prvi njen komandir Lazo Atlagić je zbog grešaka u ustanku bio smenjen sa dužnosti; on se zatim odmetnuo a kada je uhvaćen bio je osuđen. Pri napadu na ustaško uporište u s. Agići januara 1942. godine poginuo je politički komesar čete Radivoj Rodić[1] sa grupom od 7 članova KPJ i SKOJ-a. Za komandira čete je određen Simo Krčmar, jedan od najboljih komandira vodova u četi. To je bila želja ne samo čete već omladine i naroda Krnjeuških sela koji su sa svojom četom održavali veoma tesne kontakte. Simo je bio vrlo popularan. Još prvih dana ustanka je iz zasede kod Krnjeuše, ubio 2 i ranio 2 ustaše. Kada smo izvršili napad na ovo mesto, Sima je prvi sa svojom desetinom sleteo niz brdo Bećinica u sred dana prodro do samoga centra Krnjeuše gde je zarobio vod domobrana. Bili smo oduševljeni ovim Siminim uspehom. Njegov ugled je u očima ustanika ogromno porastao. Slabo naoružana četa dobila je nove puške toga dana zahvaljujući upravo Siminoj desetini! Simo je postao komandir voda i u borbama u toku 1941. godine (napad na neprijateljske logore na Ripču, Bravsku, Radiću i sl.) uspešno izvršavao dobivene zadatke. U jurišu na Ripač, Simin vod je razbio ustašku posadu i zaplenio je dva teška mitraljeza. Tako je Krnjeuška četa prvi put došla i do ovog oružja. Na Radiću je Krnjeuška četa — Simin vod, zajedno sa Vođeničkom četom, razbio ustašku satniju, gde je zaplenjeno 10 pušaka, 1 puškomitraljez i 45 topovskih granata sa prednjakom topa haubice 100 mm; na poprištu borbe ostalo 25 mrtvih ustaša, a imali i veći broj ranjenih. U Krnjeuškoj četi jedino je ranjen borac Stevo Dekić. Na položajima "Novska planina", kada je postao i komandir čete u martu 1942. godine, Simo je uspostavio takve odnose sa ljudima da su mu oni obezbedili veoma uspešan rad. Sa četom je uspevao da odoli svim neprijateljskim napadima iz garnizona Bosanski Novi, Čađevica, Otoka, Suvača i Agići. Sima je uvek bio prvi u napadu a najčešće poslednji pri izvlačenju iz borbe. Najuspešnija akcija njegove čete, svakako je napad na blindirani voz (na Unskoj pruzi između ž. st. Čađevica i Otoka) marta 1942. godine, u kojoj su dve lokomotive i nekoliko vagona izbačeno iz upotrebe, a mrtvih i ranjenih ustaša bilo dosta.Kada se je aprila 1942. godine četa prebacila na područje Bosanskog Petrovca, Sima je rastao od zadovoljstva. To je kraj koga su njegovi borci dobro poznavali, što je za partizane bilo od posebne važnosti. Četa je na položajima kod Kolonića sačekala bataljon talijanskih fašista, nanela im velike gubitke i naterala u panično bekstvo ka Bosanskom Petrovcu. Za ovu uspešno izvedenu akciju Sima i njegova četa dobili su pohvalu komandanta 5. krajiškog odreda Slavka Rodića, koji je ovde na licu mesta i pratio tok borbe sa Talijanima. On se lično uverio u vrednost hrabrog komandira Krčmara i njegovih boraca. Ovo nije bila ni prva ni zadnja pohvala Sime i njegove čete. Sledile su uspešne akcije Simine čete u borbama sa četnicima Drenovića na području Ribnik, Medna, Pecka i Sitnica u toku maja i juna 1942. godine. Izuzetna pohvala Simi i njegovoj četi je svakako ona sa napada na "Tomaševu kulu" kod Ključa. Četa je, po oceni štaba 1. krajiške brigade izvršila krupan zadatak osvajanjem ovog utvrđenja. Život
komandira Sime Krčmara bio je, nažalost, vrlo kratak. Ugasio se ubrzo po
oslobođenju Ključa, kada je štitio omladinske brigade na sabiranju letine na
području Ključa, Sanice i Krasulja. Poginuo je kao komandir 2. (Krnjeuške) čete,
Petrovačkog bataljona "Zdravko Čelar". Poginuo je na jurišu u borbi
prsa u prsa sa četom ustaša koji su izvršili napad iz utvrđenog logora
"Vrpolje". Krnjeuška četa je uspela da razbije neprijatelja, ali je
taj uspeh teško mogao nadoknaditi žrtvu koju je dala. Simini borci
bili su duboko potrešeni gubitkom svog starešine, inače primernog komuniste.
Tu pod Grmečom, pred stotinama mladih brigadira, četa se oprostila od svog
komandira, skromnog i do poslednjeg časa života istrajnog u borbi. Sima je od
čete stvorio jedinicu koja je bila u stanju da izvrši i najteže zadatke u
ratu. Nije dočekao dan, kome se posebno radovao, da uđe u sastav tek formirane
3. krajiške brigade. Milan Kerkez "Ujko", novi komandir 2. (Krnjeuške) čete, u mnogo čemu bio je nalik na Simu, pa se ljubav i poverenje boraca prema Simi, jednostavno proširila na "Ujku" od prvog dana njegovog dolaska na dužnost. Svi smo ga još ranije dobro poznavali. Kao borca i zamenika komandira Vakufske čete, "Ujko" je bio jako cenjen na Grmeču. Pod "Ujkinom" komandom četa je doživela teške trenutke u Saničkoj dolini, na Bihaću, Jajcu i u centralnoj Bosni. Zahvaljujući njegovoj snalažljivosti, izlaz iz teškoća uvek je na vreme bio pronađen. Četa je ušla u sastav brigade sa uspešno položenim ispitom borbene spremnosti. "Ujkina" zasluga u tome je bila velika. Ali posle svega nekoliko meseci komandovanja sa Krnjeuškom četom, 23. januara 1943. godine, naišli smo na žilav otpor neprijatelja koji je trajao punih sedam časova. Moralo se ići napred. Eksplozija ručnih bombi u prvoj borbenoj liniji bio je znak da se naišlo na "tvrdo", da su žrtve neizbežne. U takvoj situaciji "Ujkina" četa ne uzmiče, već sledi ono njegovo: "Juriš, napred, napred!" Borci su zajedno
sa svojim komandirom jurišali. Najednom
"Ujko" poče da posrće. Ranjen je. Drugovi su ga uvukli u zaklon i
previli. Neprijatelj je davao žestok otpor. Nije se moglo dalje. Ručne bombe
preletale su preko glava naših boraca i iza njih eksplodirale. Ranjeno je još
nekoliko drugova, među njima i: desetar Jojo Radišić, puškomitraljesci Mirko
Stupar i Ilija Krčmar, komandir voda Nikola Vranješ. Tek što je previjen, "Ujko" je naredio ponovni juriš i među
prvima sjurio se u neprijateljske položaje. Uplašeni neprijatelj se u neredu
povlačio prema Tesliću. Deo čete krenuo je za njim. Ostali su obavljali
najneprijatniji zadatak u ratu, — prikupljali ranjene i poginule drugove. Među
njima je i "Ujko". Kakva tuga i bol za sve
nas! Raznešen parčadima bombi, davao je poslednje znake života. Drugovi ga pažljivo
umotavaju zavojima. On ne zna za sebe. Izdahnuo je. Sahranjen je zajedno sa svojim borcima,
Drage Radišića, Petra Radišića, Petra Atlagića i bolničarke Mike Kovačević. Teško je bilo pomiriti se sa činjenicom da pred četnom kolonom više
nikada nećemo videti stasiti lik komandira Milana Kerkeza "Ujke" niti
iz njegovih usta slušati omiljenu pesmu: — A vi
omladinci, kad čujete glas... Kada se, nekoliko dana posle "Ujkine"
smrti, pred postrojenom četom pojavio novi komandir Stevo Banović, na ozarenim
licima boraca moglo se jasno videti sa kakvom ga toplinom primaju. Svetu smo
poznavali kao energičnog i hrabrog starešinu. Rastao je uz Marka Jokića,
jednog od najboljih komandira u brigadi, i poprimao mnoge njegove osobine. Na
pomolu bila neprijateljska ofanziva. Hitali
smo od Teslića prema izvornom delu Vrbasa. Tek što smo stigli kod G. Vakufa došlo
je do teškog okršaja sa neprijateljom. Šest punih časova trajala je borba.
Ležali smo u snegu i čekali povoljnu situaciju za protivnapad. Tada Stevo
komandova "juriš" i među prvima juri prema neprijateljskim položajima.
Razbijen neprijatelj se povlači u G. Vakuf sa dva kamiona mrtvih i ranjenih. Mi
se bez gubitaka vraćamo na konačište. Stevo je u našim očima još više
porastao. Ređali
su se surovi zimski dani jedne teške ofanzive neprijatelja. Teško je reći šta
je bilo teže: zima ili nemačko-ustaška vojska sa "šarcima",
topovima i štukama? Komandir Stevo Banović obilazi nas i bodri. Znali smo da
mu nije lako. Shvatamo kakva odgovornost leži na našem komandiru. Imamo čvrsto poverenje u njega. A onda 8. marta 1943. godine, na pl. Raduša kod "Sarića koliba" (tek mesec i po dana komandovanja sa našom četom) proneše vest da je Stevo poginuo, a njegov zamenik Nikola Stupar[2] teško ranjen; ranjen je i Mića Jević, zamenik politkomesara čete. — Pa zar je to moguće?! — pitali su se prosto u nekom očaju borci. Rastanak sa Stevom Banovićem bio je isto toliko bolan i težak kao onaj koga smo nedavno imali sa "Ujkom", a pre njega sa Simom Krčmarom. Nisu to bili samo naši obični poznanici, već revolucionari čiji je gubitak za sve nas značio veliku žrtvu. Četu je posle
Steve Banovića primio Nikola Vranješ, koji je od ustanka 1941. godine pa sve
do ovog časa komandovao vodom u našoj četi. Svi smo ga voleli kao divna
druga. Omladina ga je posebno cenila. Simpatije potiču još iz ustanka. Kada je
bio izabran za komandira voda, Nikola je u omladince imao posebno poverenje, pa
smo ga često zadirkivali da nema "poverenja" u stare. Lako
nas je demantovao jer je u vodu bilo i starijih. Nikolin vod je u toku 1941/1942. godine izveo niz vrlo uspelih akcija na širem
području Bosanskog Novog i Banije. Na Agićima, početkom 42. godine, u najtežoj
borbi koju je naša četa vodila do tada, Nikolin vod je proveo ceo dan, na
mrazu od oko —20°, okružen od ustaša. Palo je 8 najboljih boraca ali vod je
izdržao. Tih dana Nikolin vod je razbio četu domobrana, zarobivši desetinu
vojnika bez ijedne žrtve. Takvih i sličnih akcija za vreme dok je Nikola stajao na čelu voda bilo je
mnogo: Setimo se kod Ključa i čuvene "Tomaševe kule", kod Bihaća,
Jajca, kod Maslovara u centralnoj Bosni, zatim kod Teslića i u drugim borbama. Nikola je preuzeo četu na Raduši, kod "Šarića koliba", kada je
ona ostala bez ijednog rukovodioca i odmah je uspešno poveo u nove podvige.
Nikada nećemo zaboraviti njegove podvige na Drini, pri osvajanju Čajniča,
juriša na mostu preko Tare kod Mojkovca, na Magliću, Volujku i Zelengori.
Pokazao je izvanrednu hrabrost pri osvajanju brda Vis kada je sa grupom boraca
upao u neprijateljske rovove i otvorio put četi da se lakše sa njim razračuna. Poginuo je 14. juna 1943. godine u selu Govzi pod padinama Visa, jurišajući
na razbijenog neprijatelja koji je uporno nastojao da se spoji sa glavninom
svojih snaga na komunikaciji Kalinovik — Foča. U njegovoj neposrednoj blizini
poginuo je i skojevski rukovodilac bataljona Petar Simić, kao i još nekoliko
boraca iz čete. Opet je došlo do izbora novog komandira. Kandidata je bilo dosta. U četi
se samo nagadalo ko bi mogao biti taj srećnik, jer život komandira naše čete
bio je kao po nekom pravilu kratak. Mučila nas je ta
surova istina ali sa njom smo se morali pomiriti. Biti
uzoran komandir čete nije ni malo laka stvar. Odluka je pala na Marka Pilipovića, skromnog vodnika u našoj četi koji je
svojom hrabrošću i drugim osobinama zaslužio to poverenje čete i
rukovodstva. Odmah na samom početku se pokazalo da je izbor bio pravilan. Marko Pilipović je izveo četu iz poslednjeg obruča na Sutjesci, sposoban
da odmah nastavi ofanzivna dejstva kroz Istočnu Bosnu. Marko je obećavao mnogo
jer je za protekle dve godine rata posvedočio svoje kvalitete kao običan
borac, desetar i komandir voda. Pohvaljivan je za hrabrost i umešno
komandovanje, a nikada nije ukoren niti kritikovan. To nam je davalo za pravo da
u njega polažemo velike nade kao komandira čete. Nažalost, nismo imali sreću da nam Marko dugo komanduje i zajedno sa nama
deli sve radosti i teškoće čete. Poginuo je samo nekoliko nedelja posle
prijema dužnosti komandira. Pao je u jurišu na planini Devetaku. Sa Markom je
palo još nekoliko najodvažnijih boraca, žrtvujući se da bataljonu omoguće
izvlačenje iz klopke u koju je zapao. Vlado
Ožegović postavljen je za novog komandira Krnjeuške čete. Došao je sa dužnosti
zamenika komandira 3. (Bravske) čete našeg bataljona, koja mu je organizovala
dirljiv ispraćaj. Mi smo ga od srca prihvatili za komandira. Već
u prvim akcijama strahovali smo da ćemo ostati bez njega, jer se u borbi ponašao
suviše slobodno. Mladost, polet i hrabrost, kao i shvatanje da mu se ne može
ništa desiti, često su ga dovodila na ivicu onog najgoreg. Mi smo upravo takve
osobine boraca cenili; Vlado nam je imponirao, bili smo sretni što imamo baš
takvog starešinu. Posle uspešne akcije na Donji Vakuf, polovinom avgusta 43. godine, dok smo se odmarali u oslobođenom gradu, Vlado oduševljavao našom četom, govoreći nam da je spreman sa takvom četom i na najteži zadatak. A upravo, tih dana smo pripremali za napad na Bugojno. Znali smo da će to biti težak zadatak, pa smo se za njega i solidno pripremili. Napad je otpočeo poput one decembarske noći 1942. goe kada je Vladao na čelu voda boraca jurnuo na četničkiki mitraljez u planini Borja i oteo ga iz ruku smrtno ranjenog komandanta četničkog bataljona Jove Kitića. U ovoj avgustovskoj noći 1943. godine Vlado je na čelu čete osvajao tada neosvojive ustaške bunkere, a u uličnim borbama vrlo uspešno primenjivao ranije stečena iskustva. Smelo smo prodirali ka centru. I kada je Bugojno već bilo oslobođeno, kada je neprijatelj sabijen samo u jednu kuću u centru grada, kada je trebalo da se izvrši poslednji juriš, Vlada je bio teško ranjen. Na rukama svojih boraca koji su mu pokušali ukazati pomoć, brzo je izdahnuo. U ovom jurišu poginuo je vodnik Marko Vučković, a sa Markom i bolničarka Zora Vučinić. Teško su ranjeni puškomitraljezac Vid Karanović, borci Vojo uVković i Rade Kerkez. Tešku telesnu povredu od eksplodirajućeg metka zadobio je komandir 2. voda Nikola Karanović, koji je ubrzo podlegao ranama. Posle pogibije Vlade Ožegović u Krnjeuškoj četi se izređalo nekoliko komandira, jer su po prijemu dužnosti brzo ranjavani i odlazili na lečenje: u borbama kroz Dalmaciju septembra 1943. godine, pri oslobađanju Livna i Kupresa, napadu na Zenicu, Travnik i kasnije u šestoj neprijateljskoj ofanzivi u napadu na Banja Luku i u sedmoj neprijateljskoj ofanzivi, naša četa je nekoliko puta ostajala bez svog komandira. Period
od aprila 1944. godine, kada su započele teške borbe sa nemačkim snagama u
Zapadnoj Bosni i koje nisu prestajale do Sremskog fronta, bio je posebno
karakterističan u tom pogledu. Četa je sve više ostajala bez starih, prekaljenih boraca. Topili su se,
prosto su iz dana u dan iščezavali jedan po jedan. Srem
je učinio svoje, posebno Tovarnik, gde je na bojištu dnevno ginulo desetine
boraca i starešina. Četom je tada komandovao Jovan Grbić, stari borac.
Probojem neprijateljske odbrane na liniji Šarengrad — Tovarnik i našim izbijanjem na liniju Đeletovci
— Orolik, Nemci su prešli u protivofanzivu. Tako je 17. januara 1945. godine
došlo je do teških borbi i Nemci su, po cenu velikih žrtava, bili
zaustavljeni. Među desetinom palih drugova nalazio se i komandir Jovan Grbić,
smrtno pogođen u poslednjem jurišu čete. Jurišajući na čelu svog voda teško
je ranjen vodnik Ostojić Lazo, a u trećoj četi u jurišu prsa u prsa poginuo
je omiljeni komandir čete Babić Dušan — Bačkonja.
|