TRECA KRAJISKA BRIGADA - SJECANJA BORACA

PIONIRSKA ŠKOLA 3. KRAJISKE "Kad odrasli ljudi odlaze u borbu onda je to njihova dužnost prema otadžbini i dug prema narodu. Ali kad deca od četrnaest, petnaest i šesnaest godina polaze u borbu, znajući da u toj borbi mogu i poginuti, onda je to i više od toga," — slušala sam reči druga Tita neposredno po završetku rata. Ja sam tokom rata i sticajem okolnosti iz neposredne blizine posmatrala tu decu o kojoj je drug Tito govorio. Posmatrala sam najmlađe borce 3. krajiške proleterske brigade i kao borce naše vojske i kao vredne učenike škole koju je za njih ta brigada osnovala. Zabilješke su se zagubile, a prozivnik i dnevnik su mi odneli neki drugovi, i nikad mi ih nisu vratili, pa će i moja sećanja ostati bez dokumenata. 3. brigada je posle desanta na Drvar, na svom putu od Drvara do Pljevalja, nalazila u opustošenim selima i u zbegovima iznemogle, uplašene i pregladnele dečake i devojčice i vodila ih sobom. Brinula se o njihovoj ishrani i odeći, o odmoru i bezbednosti, a iznad svega o njihovom vaspitanju i odgoju. Ratnici sa Raduše, Prenja i Zelengore su se sa puno pažnje i nežnosti odnosili prema toj deci. A i deca su se trudila da budu od koristi: vodila su konje, terala stoku, pomagala kuvarima, nosila poštu, davala stražu, a išla i u patrolu. Činila su ono što su mogla. Posle oslobođenja Valjeva, u vreme kad se 3. krajiška brigada nalazila na odmoru kod Bogovađe, sva ta deca su povučena iz četa i za njih je organizovana škola u kojoj će se opismenjavati. Mene su iz čete za vezu povukli i postavili za njihovu učiteljicu. Bilo ih je tada 16. Iz Valjeva smo dobili nešto udžbenika, svezaka i olovaka, pa smo imali čime početi raditi. Bili smo neizmerno srećni i oni i ja; oni što će naučiti pisati i čitati, a ja što mi je u sred rata poveren tako human i ljudski zadatak. Kad je brigada bila na odmoru mi smo ustajali rano, umivali se i spremali, pa u stroju odlazili na doručak, a potom u neki voćnjak ili šumicu i započinjali sa nastavom, koja je trajala do ručka. Posle ručka deca su se odmarala, a ja sam se pripremala za rad. U popodnevnim časovima smo ponovo nastavljali sa učenjem. Nastojali smo svaki čas iskoristiti, jer nikad nismo bili sigurni da ćemo sledećeg dana moći raditi. Dešavalo se da brigada vodi borbu, a mi učimo negde u skrovitom mestu, iza njenih položaja. Kad je ona marševala i mi smo se u njenoj koloni preslišavali iz gradiva koje smo obradili. Na zastancima su borci čistili oružje, a mi uzimali naše knjige i učili. Moji mališani su imali pristojne, po meri skrojene uniforme i titovke sa petokrakama. Uvek su bili živahni, veseli i spremni na nestašluke. Zbog svega toga naša kolonica je pobuđivala pažnju naroda, pogotovu pionira kroz čija sela smo prolazili. Često je poneki mališan poželeo da pođe sa nama, da bude đak partizanske škole, pa sam imala muku da ga odvratim. Uzimali smo samo onu decu koja su ostala bez porodice, bez ikog ko bi o njima brinuo, kojima je naša brigada zamenila i kuću i topli roditeljski dom, kojima je ona bila porodica i zamena porodice. Program nastave sam sama radila. Trudila sam se da steknu osnovno znanje iz svih oblasti, a pogotovu da se dobro opismene. Geografiju naše zemlje su učili praktično. Mnoge šume i reke su oni do tada pregazili, preko mnogih pruga i puteva prešli, pa je njihovo poznavanje naše zemlje bilo šire i potpunije nego što bi ga i najbolji udžbenik dao. Istorijski događaji su ih posebno zanimali i o njima su najradije raspravljali. O Matiji Gupcu i Karađorđu znali su koliko i o Savi Kovačeviću i Šolaji. Poseban predmet nam je bio proučavanje političkih zbivanja kod nas i u svetu, kroz koji smo prorađivali materijale počev od radio-vesti, pa do odluka AVNOJ-a. Kulturno-prosvetnom radu smo poklanjali mnogo pažnje, a pioniri su to najviše i voleli. Bili su nenadmašni u recitovanju, pevanju i prikazivanju skečeva, manjih pozorišnih tačaka. Njihovo interesovanje je bilo svestrano i trebalo je mnogo veštine i napora da bi se zadovoljilo. U oslobođenom Beogradu smo imali dobre uslove za rad i boravak u njemu smo iskoristili za upoznavanje njegovih znamenitosti. Brigada je iz Beograda krenula na sremski front, a s njom i njena pionirska škola. Stalne borbe i pokreti, a uz to i jaka zima ometali su nam normalan rad, pa je naša škola, do tada brojno učetvorostručena, prebacena u Bačku Palanku gde smo mogli mirnije i temeljnije raditi. Danas su to odrasli ljudi zadovoljni svojim obavezama i porodicama. Mnoge od njih srećem kad putujem po našoj zemlji. Ima ih u svim krajevima, kao što ih je i naša proslavljena brigada nalazila u raznim pokrajinama i mestima. Mnogi od njih me posećuju u Beogradu za vreme praznika, odmora ili kad nekim poslom dođu u naš glavni grad, pa razgovaramo o našem ratovanju i učenju. Počesto navratim u muzej da vidim svoje nekadanje đake, čija se velika skupna slika tamo čuva, Posmatram poznata i mila lica! Zore Šešum, Trive Pupavca, Hasana Hadžihasanovića, Luke Pjevića, Duška Grbića, Srete Stupara, Momira Blaževića, Slavka Zeca, Ilije Ivetića, Ilije Dekića i drugih. Oživljavam sećanja na sveske u kojima su učili azbuku, na recitacije koje su sa dečjim zanosom recitovali svojim starijim drugovima, na bombe koje su im ukrašavale opasače, na neprospavane noći, blato i zimu kad smo u koloni svoje brigade marševali i na teške dane borbe. Mileva VITOROVIĆ Sadržaj Prethodni dokument Sledeći dokument