TRECA KRAJISKA BRIGADA - SJECANJA BORACA

NEZABORAVNI LAZA LATINOVIĆ LAZIJA Iz siromašne je seljačke porodice sela Bravsko. U nedostatku sredstava za život od krševite bravske zemlje radio je cao šumski radnik kod "Šipada". Početkom ustanka među prvima se sa puškom u ruci našao u ustaničkim redovima. Svojom borbenošću i primernim ponašanjem osvojio je simpatije svih drugova i već početkom 1942. godine primljen je za člana KPJ. Zbog izuzetne aktivlosti, kao i u skromnosti, vesele naravi i dobrog odnosa i brige o ljudima, ubrzo je postao sekretar četne ćelije, a zatim sekretar bataljonskog biroa. Sa svojim drugovima iz sela ostao je kao borac i starešina preko godinu i po dana. Postao je nerazdvojan deo Bravske čete. Bio je toliko omiljen u njoj da su svi želeli da tu stalno ostane. Kad je napuštao četu i pošao za zamenika komesara bataljona, drugovima iz čete bilo je zaista žao, a i njemu samom. Ipak je ostao u istom bataljonu, ostao je opet neđu nama, gde ćemo se svakodnevno sretati i sarađivati. Lazija je kao rukovodilac postao omiljen i u čitavom bataljonu, kao što je to bio u četi. Njegova radna upornost nije popuštala. Pored gotovo svakodnevnih napora kroz pokrete i borbe i redovnih sastanaka i konferencija po četama, on je nalazio vremena i za svoje lično usavršavanje, na čemu je insistirao i kod nas, četnih rukovodilaca. Učio je i tražio od nas da učimo, ističući da su nam potrebni sposobni kadrovi kako i ratu, tako i po završetku rata. Često nam je govorio o zadacima koji nas očekuju po završetku rata, a koji nimalo neće biti lakši od onih u ratu! Za vreme pokreta obilazio bi sve jedinice bataljona, interesujući se kako podnose napore, i za vreme odmora tražio od nas, četnih rukovodilaca da se brinemo o smeštaju, obezbeđenju i ishrani boraca. Na Fruškoj gori, početkom decembra 1944. godine zadatak je bio težak, ali je izvršen na naše opšte zadovoljstvo i štaba brigade. Međutim, bataljon je imao veliki broj mrtvih i ranjenih. Izginuli su ili ranjeni mnogi drugovi sa kojima je Lazo drugovao i ratovao još od 1941. godine. On ih je teško mogao prežaliti. Obuzeli su ga tuga i bol, kao da je sve najdraže pokopao, verovatno ne misleći da će i sam položiti svoj mladi život na ravnicama Srema. Front u Sremu se stabilizovao. Uslovi života, preko zime u sremskoj ravnici, bili su dosta teški. Lazo je bio neumoran u traženju najboljih rešenja da bi ti uslovi bili što snošljiviji. Mnogi drugovi su promrzli i trebalo ih je lečiti. Lazo se zalagao za njihovo slanje u bolnicu. Među obolelima našao sam se i ja. Čim je Lazo za to saznao, predložio je štabu brigade da me pošalju u Beograd na lečenje. Pri polasku u bolnicu svratio sam u štab bataljona. Dugo sam razgovarao sa Lazom koji mi je savetovao da se ne vraćam dok se ne izlečim, napominjući da me po povratku čeka nova dužnost. Pozdravljajući se s njim pred štabom bataljona, nisam ni slutio da će nam ovo biti zadnji razgovor i stisak ruku. Po dolasku u štab brigade, uzeo sam uput za bolnicu i krenuo kamionom prema Šidu. Ovde sam sreo jednu drugaricu iz naše brigade, koja mi odmah pri susretu saopšti: — Poginu naš Lazo! — Koji Lazo? — prilično zbunjen sam je upitao. — Pa, Lazija, zamenik komesara 3. bataljona — bio je njen odgovor. Bio sam. zapanjen. Kako da verujem da je čovek sa kojim sam se juče rastao, taj stari ratnik koji je izneo glavu iz mnogih teških okršaja, mogao poginuti u relativnom zatišju na sremskom frontu. Na žalost, stvarnost je bila surova. Neprijateljska topovska granata je 5. januara 1945. ispred sela Orolika, smrtno ranila Lazu. Dok saznajem za njegovu smrt, on već leži u mrtvačnici u Šidu. Vratio sam se da se oprostim od njega, da odam poslednju poštu mom komšiji, velikom prijatelju i ratnom drugu, omiljenom borcu i rukovodiocu 3. bataljona 3. proleterske krajiške brigade — Lazi Latinoviću Laziji. Kojo RADULOVIĆ Sadržaj Prethodni dokument Sledeći dokument