TRECA KRAJISKA BRIGADA - SJECANJA BORACA
| Sadržaj | Prethodni dokument | Sledeći dokument |
|
KUVAR STEVAN
SEKULA LATINOVIĆ Nije
nikad,
verovatno,
pomislio
da
će
biti
i
partizanski
kuvar,
od
početka
do
svršetka
NO
rata.
Kada
je
došao
iz
vojske,
pre
rata,
oženio
se
i
dobio
sina,
baveći
se
zemljoradnjom.
Naročito
je
voleo
"gledati"
stoku,
a,
uzgred,
postao
je
i
seljački
mesar,
koristeći
svoje
znanje
za
klanje
stoke
na
svadbama,
slavama
i
ostalim
seoskim
svetkovinama.
Jugoslovenska
vojska
ga
mobiliše,
ali
ne
stiže
da
obuče
uniformu
i
primi
kuvarsku
opremu.
Rasturi
se
vojska,
a
Stevan
Latinović
Sekula
vrati
se
kući
bez
puške
i
kuvarske
opreme,
samo
sa
kašikom
i
vojničkom
porcijom.
"Svako
je
nešto
ugrabio
pri
raspadanju
vojske,
a
ja
ništa"
— pričao
je
Sekula
posle
dolaska
kući. Poče
rat.
Dete
malo,
žena
mlada,
a
Sekula
već
ima
podosta
godina.
Ustanak
u
rodnom
kraju
poče
na
sve
strane.
Ustanici
se
hrane
po
kućama,
nemaju
još
pravu
vojničku
kuhinju,
a
ni
magacine
iz
kojih
bi
se
mogla
spremati
vojnička
hrana.
Kakva je to vojska koja nema svoje magacine, pekara i mesara! Kako će se
hraniti? A ako se vojnik dobro ne hrani, ne može dobro ni da se bori! Zar je
njegova obuka na kuvarskom kursu bila uzaludna? Sve su to bila pitanja na koja
je Sekula tražio odgovor. Formira se odred
u Sekulinom mestu. Javiše
da im treba kuvar i Sekula dođe u odred ali kuvarske opreme nema. Snađe se
sam: nađe kazan u svom selu; od kose mu kovač napravi dobar nož. Oformi
Sekula kuhinju odreda koja nema vojničkog izgleda, ali se u njoj sprema dobra
hrana. To je najvažnije. Veliki mu je problem bio jelovnik. Pošto artikli od kojih sprema hranu nisu
prošli kroz vojničke magacine, stručne preglede i precizna merenja, oni su i
"drugačiji" od onih koje je spremao kad je služio vojsku. Sreća
njegova, poznaje svoje ustanike, poznaje njihove jelovnike, pa se i tome lako
prilagodi. Jela su od krompira, kupusa ili pasulja sa mesom, pa se lako
kombinuju. Hrana je ukusna. Godinu dana je Sekula premeštao svoju kuhinju od sela do sela, po Bosanskoj krajini, i uvek uredno spremao hranu za svoje drugove. Jednog dana njegova jedinica odlazi u sastav 3. krajiške brigade, kao 3. četa 3. bataljona. Stroj ove čete je uvek poznat: na desnom krilu stoji komandir Ile Radulović, a na levom kuvar Sekula. Istih su godina i obojica su majstori u svojoj struci. Do Sekule stoje nišandžije na mitraljezima Daniša Manojlović i Vujo Stanković. Oči komandira čete gledaju levo, a kuvara Sekule desno kad kontrolišu stroj čete. Komandir Ile i kuvar Sekula radiće tako dosta vremena u ratu. Ile će voditi četu iz borbe u borbu, a Sekula će je pre i posle borbe hraniti. Pozadi Sekule u stroju čete stoji mali bosanski konjić na kome je seljački samar; a jedna strana samara je kazan, a s druge sanduk sa ostalom kuvarskom opremom. Omalen, prosede kose, cenjen od svih drugova 3. čete, Sekula teži da i u najtežim situacijama spremi hranu za svoju četu. Retko kad u tome nije uspeo. Jasno mu je da nije lako biti kuvar u partizanima: dok četa maršuje on ide sa njom, dok četa vodi borbu on sprema hranu, dok se četa odmara on opet sprema hranu. A nije lako spremati hranu za četu vojnika, tim pre što na tom zadatku radi sam. Sam zaklati ovcu, kozu ili šta se dobije! Očistiti krompir ili prebrati pasulj, nacepati drva, naći čistu vodu za spremanje hrane, napraviti ležište za kazan, nahraniti konja koji nosi kuvarsku opremu — sve je to Sekulina obaveza. Kad se četa
postroji, pred malim okruglim kazanom stoji uvek čist i spreman Sekula, gleda u
svoje borce da li su mu umorni ako su bili u borbi, ili da li su se dobro
odmorili posle borbe. Pravda kod partizanskog kuvara mora biti na najvećoj
visini! Nije uvek u kazanu ista količina sledovanja. Nekad samo meso sa vodom,
nekad samo voda u kojoj se nalazi koja šaka brašna. Nekada se sa malo skroba i
nekoliko kila hleba treba podmiriti cela četa i da svi borci opet budu
zadovoljni. Biće zadovoljni znao je to Sekula, samo ako podela bude pravilna! Na
to mu nikad niko nije prigovorio. Svako je znao da su savest i pravda kod Sekule
uvek zastupljeni. Nekad se desi da zbog novog borca ili nekog prolaznika u četi Sekula ostane
bez sledovanja, jer ga je dao ovom. Kada se četa vraća iz borbe Sekuline oči
stalno motre da li su svi borci u životu. Ako je koji ranjen ili poginuo,
Sekulino lice se obliva tugom. Najteže od svega mu je kad više nikada ne može
poslužiti one na koje se koliko juče možda i ljutio. On je prema drugovima
bio kao majka koja hrani sina kada joj dođe s njive, od stoke ili iz fabrike. Nekada se u kazanu kuva samo kukuruz ili raž. Sekula i to ukusno spremi da mu niko ne može staviti primedbu. Kada se njegova četa probijala na Zelengori, Sekula je ostao bez kazana. Uzeo je pušku i sa četom jurišao kao svaki iskusni borac kome je to već postao "zanat". U prvoj borbi, posle Zelengore, četa zarobi kazan i to, na sreću, pravi vojnički. Sekula ga nosi na leđima ceo dan, a kad nađoše konja, ponovo ožive kuhinja. Dalmacija, Sandžak, Srbija, sremski front, do Trsta. Sekula ne napušta četu, a četa ne menja svog "šefa" kuhinje koji ima šta da priča. U Dalmaciji, kod Sinja, Sekula u jednom selu sprema hranu za četu dok ona vodi borbu za grad. Deca iz sela došla kod njega i gladna gledaju kako se u kazanu kuva pura. Sekula ništa ne govori, a kad je pura bila gotova prebroji decu pa i njih uključi u sledovanje. Kako je bio zadovoljan kad je na dečijim licima ugledao radost. "Deco moja, doćiće sloboda. Vi ćete morati dobro da učite i svojim radom nastavite ovu našu započetu borbu" — govori im Sekula gledajući ih kako sa apetitom jedu. Kad su saveznici bacali materijal na Crnom vrhu, Sekula ide od padobrana do padobrana. Neko traži odelo, neko municiju, a Sekula traži so bez koje se, tako reći, ne može. Jedno jutro
napadoše nas nemačke "štuke". Letele su nisko i tukle po rasporedu
naših jedinica. U jednoj uvali sprema se hrana za borce bataljona. Sekula i
njegov kolega Šuco vele da će biti ukusna samo ako je očuvaju od ovih čeličnih
ptičurina. Kazani su na rastojanju 15 — 20 metara. Naleteše dve "štuke",
otkačiše bombe i jedna pade između raspoređenih kazana. Sekula
osta na nogama. Okrenu se i ugleda kuvara Šucu kako leži smrtno ranjen. Priskoči
mu, uzima ga na ruke. Šuco ga pogleda i tihim glasom mu reče: "Pazi da
moj kazan ne zagori, ja umirem!" Sekuli suze naviru na oči. Rastaje se od
druga sa kojim sprema hranu borcima već pune dve godine. Ali
mestu očaja nema. Bataljon vodi borbu ceo dan. Sekula sprema hranu za obe čete.
Iskopa grob i sahrani druga Šucu. Kad predveče čete dođoše iz borbe, Sekula
ispriča komandiru 2. čete o Šucinoj pogibiji. "Hrana za vašu četu je spremljena. Eno je u kazanu iznad groba gde
sam sahranio Šucu" — bilo je sve što je mogao dalje da kaže. Borci
neveseli, pognute glave, prilaze kazanu i novi kuvar deli im hranu što im je
spremao njihov drug koji je pokopan nekoliko metara od kazana. Svima idu suze za
nezaboravnim drugom koji im je spremao hranu od formiranja brigade pa sve do
ovog trenutka. Borci 2. čete su tužni, baš kao mala deca kad ostanu bez
majke. Takvi
su bili naši kuvari Sekula i Šuco. Spremali nam hranu, brinuli o nama, delili
sa nama zlo i dobro u toku rata. Jedan je poginuo, a drugi prežive rat. Sekula
je kod Trsta bio ispraćen kući od svih boraca 3. bataljona. Otišao je kući
kao stariji čovek. Živeo je dugo posle rata, dok smrt "redovnim
putem" nije i po njega došla.
|