TRECA KRAJISKA BRIGADA - SJECANJA BORACA

BILE SMO I BORCI I BOLNIČARKE U prvim danima formiranja, 3. krajiška brigada nije imala lekara, a ni organizovanu sanitetsku službu. Sećam se iz tih dana dveju drugarica, koje su bile prve naše bolničarke: Rokvić Joka i Dronjak Mika. Iako su bile samo priučene, one u tu dužnost obavljale veoma znalački, sa velikom ljubavlju samopožrtvovanjem. Bile su uz to vrlo hrabre i nesebične, ako da su borci bili sigurni da će im one pomoći prilikom anjavanja i da ih neće ostaviti ranjene. Kasnije, štab brigade je organizovao sanitetsku službu po četama, bataljonima i pri štabu brigade. Povremeno smo imali i lekara u brigadi, pa je pri štabu brigade formirana brigadna bolnica (brigadni sanitet — kako smo ga tada zvali), gde su lečeni lakši ranjenici. Za bolničarke su birane drugarice koje su pokazivale sklonost za ovaj vrlo važan, plemenit i delikatan posao. Većina od njih nije imala skoro nikakvog stručnog znanja za ovaj poziv, a često ni pravog sanitetskog materijala, pa su previjanje obavljali priručnim i od neprijatelja zaplenjenim sanitetskim materijalom. Tek 1943. godine, pored druge pomoći, dobijali smo od saveznika i sanitetski materijal koji je pristizao povremeno. Za čitavo vreme rata nijedan borac u brigadi nije imao nikakav sanitetski materijal za svoju ličnu zaštitu, prvi zavoj ili nešto slično, već je ta zaštita dobijana od bolničarke. Četna bolničarka bila je opremljena torbicom sanitetskog naterijala, svojim ličnim naoružanjem, pištoljem ili puškom, i za vreme predviđenih akcija i nosilima. One su na sremskom frontu i do kraja rata vrlo uspešno obavljale svoju dužnost. Od preventivnih mera protiv zaraznih bolesti, pošto drugih sredstava nije bilo, preduzimano je "šurenje" odeće. Za ovo je bio zadužen Nikola Kunjadić Nišina, koji je bio vrlo uporan u vršenju svoje dužnosti. Kad bi Nišina naredio "šurenje", svi smo morali da poslušamo. Izgovora nije bilo, iako mi zbog umora nismo bili raspoloženi za to, čak i po cenu na dobijemo vaške. Nišinova upornost nas je spasavala i u brigadi se nije pojavljivala veća epidemija tifusa. Kazan za "šurenje" je nošen na konju i čuvan kao oružje. Nišina se nije odvajao od njega sve do kraja rata. Tek kod Beograda brigada je imala i svoju apoteku, kojom je rukovodio drug Ivo, tada student farmacije. Prilikom upada u neko mesto u kome bi bila apoteka, ili zarobljavanjem neprijateljskih vojnih apoteka, mnogi su uzimali samo zavojni materijal, a Ivo je uzimao i lekove, tako da mu je apoteka uvek bila dobro snabdevena. Bio je škrt, a rezervu je čuvao "za crne dane". Svi teži ranjenici kojima je bila potrebna duža i stručnija bolnička nega, evakuisani su u divizijsko previjalište, odnosno bolnicu. Ranjenike su nosili borci, a pratile ih bolničarke. Sa ranjenicima, u toku rata, otišlo je dosta naših bolničarki i u Italiju gde su ih negovale. Naše bolničarke ne samo da su bile hrabri borci u raznim okršajima kroz koje smo prolazili nego su pokazivale neobičnu upornost u spasavanju ranjenih drugova i njihovom izvlačenju sa poprišta borbe. One su bile dvostruko opterećene. Morale su da se priviknu na svakodnevne teškoće rata, a u određenim situacijama da se pokažu kao drugovi i saborci i pomognu drugovima u teškim situacijama, za vreme borbi, u maršu, i na odmoru. Starale su se o pranju veša, krpljenju odeće, lečenju ranjenih i bolesnih, njihovom smeštaju i uopšte pokazivale veliku pažnju u stvaranju drugarske atmosfere i topline među borcima. Umele su u teškim situacijama da jurišaju na čelu čete. Nalazile su se kod mitraljesca, tobdžije, bombaša i na mrtvoj straži, a u predahu zajedno sa drugovima pevale su i igrale kolo. Mnoge od njih bile su poznate po svojoj veselosti, tako da su u najtežim časovima stvarale raspoloženje i razbijale mučnu atmosferu opšteg zamora, gladi i nesanice. Svoje teškoće nisu pokazivale, a često se na njima videlo da i same jedva podnose tegobe koje su njima kao ženama bile teže, one su uzdržavale da to pokažu. To su bile mahom mlade devojke, Krajiškinje, seljančice, koje nisu umele da se žale. Bile su u naponu snage, a većina od njih nije imala više od 18 godina. Iako je među njima bilo dosta članova KPJ i SKOJ-a, one nisu znale mnogo o politici, ali su bile bezgranično odane KPJ i NOB-u, jer su kao i ostali borci osećali da je to plemenita borba koja će njima kao i svima doneti bolji život. Mnogo ih je poginulo pri jurišima, sa svojim drugovima, ne dočekavši kraj borbe, njene plodove i ostvarenja. Nisu bile požrtvovane samo prema svojim zemljacima, već su sa istom ljubavi previjale i lečile pripadnike italijanskog bataljona "Mateoti", koji je bio u sastavu naše brigade. Previjale su i crvenoarmejce prilikom borbi za Beograd — cenile su svakog saborca u borbi protiv okupatora. Dokle je ta njihova predanost i požrtvovanost za spas drugova mogla da ide, svedoči postupak Joke Rokvić i Mike Dronjak u borbi kod Bronzanog Majdana. Kad je jedinica počela da se povlači, one su primetile da su na položaju ostala dva ranjena druga. Tražile su da ih svojom vatrom štiti jedan vod, a one da odu i da ih izvuku. Pod našom i neprijateljskom vatrom uspele su da izvuku ranjene drugove. One su ovo činile vrlo često i pri tome su se tako skromno ponašale kao da im je to običan, svakodnevni posao. Nisu o ovome nikad govorile kao o nekoj svojoj zasluzi ili posebnoj hrabrosti. Ta njihova skromnost i ljubav prema drugovima, i prostodušnost učinili su da ih se i danas sa ljubavlju i poštovanjem sećaju borci naše brigade. Lik mlade devojke Hagare koja je došla u našu brigadu negde 1943/44. godine ostao je mnogima u sećanju. O njoj nismo mnogo znali, sem da je Jevrejka i da je došla iz neke prekomorske brigade. Bila je tiha, skromna, nekako uvek zamišljena. Svoju bolničarsku dužnost obavljala je sa izuzetnom pažnjom, i sa velikom ljubavlju se starala o ranjenicima. Nije o sebi ništa pričala. Tek pred kraj rata nam je ispričala da nikog nema i da su "njeni" streljani od neprijatelja. Borba, i drugovi borci bili su joj sve. Kraj rata ostavio bi je u samoći, pa je "želela" da se rat još ne završi, da ne bi ostala opet "sama". Posebnom hrabrošću su se isticale: Čelar Dragica u borbi na Hatkovcima, Bosiljčić Milka (poginula na Zelengori), Majstorović Borka, Ševo Dobrila (poginula na Fruškoj gori), njena sestra Ševo Mileva, Ciganović Milica vodnik voda (koja je svojom hrabrošću davala primer mnogim drugovima), Rodić Jela (koja je jurišala prilikom borbe na planinu Čavka i iz stajaćeg stava gađala neprijatelja, te u ovoj borbi teže ranjena), zatim Stupar Boja, Šćepanović Dara (referent bataljonskog saniteta, poginula 1943. godine) i mnoge druge koje su svoje živote ostavile po planinama i gradovima naše zemlje, a za čije se grobove često i ne zna. Danica RODIĆ-KALABA Sadržaj Prethodni dokument Sledeći dokument