TRECA KRAJISKA BRIGADA - SJECANJA BORACA

ŽIVI JEZIK Decembra 1944. godine front na Fruškoj gori bio je probijen. Neprijatelj se povlačio u neredu, ostavljajući mrtve i ranjene, motorna i zaprežna vozila sa hranom i opremom, te oružjem i municijom. Naši borci su mu stalno bili za petama i tu i tamo pronalazili one koji nisu mogli da slede svoje, već su se skrivali po grmovima Fruške gore. Međutim, kad počne kiša i spusti se magla, a uz to gotovo neprohodno blato, onemogući nam uspešno gonjenje, pa smo jedno vreme izgubili kontakt sa neprijateljem. Tako je protekao dan i noć. Pred svitanje narednog dana obaveštajni oficir 5. bataljona 3. krajiške proleterske brigade došao je kod nas izviđača: — Drugovi, potreban nam je živ neprijateljski vojnik. Potreban nam je Švabo! To je naređenje štaba brigade! Komandir izviđača drug Ante, koji je bio stariji borac, sakupio nas je i ukratko upoznao sa još nekim detaljima zadataka, zatim krenusmo na izvršenje. Idući tako blatnjavim sremskim njivama bio sam ponosan na zadatak koji sa ostalim borcima treba da izvršim, ali sam razmišljao kako će se sve to završiti? Nije ovo bio lak zadatak, ne čeka nas Švabo negde tamo skrštenih ruku! I on vreba nas. Zadatak mi se činio utoliko teži što smo većinom bili mladi borci i sa vrlo malo iskustva, pogotovu za ovakav zadatak. Nekima je borba za Beograd bila prvo vatreno krštenje, kao meni, na primer. Loše vremenske prilike još više su uticale na moje raspoloženje. — Drugovi — bodrio nas je Ante. — Ne brinite ništa! Ne bojte se. Izvršićemo mi ovaj zadatak, samo pažljivo se krećite i dobro osmatrajte. Uostalom, onako kako smo već učili na pripremama i odmoru u Beogradu. Kako još nije svanulo, a vreme je bilo oblačno, kišovito i tako tmurno da sam imao utisak da se krećemo kroz oblake, jer su oni bili vrlo gusti i gotovo polegli po zemlji. O nekoj orijentaciji, što je za vojnika osnovno, nije se moglo ni misliti. Znao sam tek toliko da se nalazimo negde oko s. Tovarnika. Međutim, da li je to selo bilo napred, nazad, levo ili desno, to nisam znao. Odjednom, nađosmo se pred rovovima! Baš onakvi duboki rovovi kakve su Nemci kopali. Bili su neposednuti. Već je svanulo. Još je samo magla otežavala vidljivost, mada se ona s vremena na vreme podizala pa bi se vidik proširivao. Ali neprijatelja nigde da se pojavi, iako se negde u daljini čula pucnjava. I dok smo osmatrali teren i osluškivali, neko prigušenim glasom povika: — Eno neprijatelja! Vidite, odozdo putem dolaze neka zaprežna kola! Ono u kolima, koliko ja vidim, su neprijateljski vojnici. Eno i za kolima dvojica! I, stvarno. Raskaljenim putem, pravo prema nama, dolazila su seoska kola. Mi brzo poskakasmo u rovove. Neprijateljski vojnici sa konjima i kolima već su se jasno razaznavali. Sad smo bili sigurni da su to oni. Bio sam prilično uzbuđen, kao i ostali oko mene. Vođa grupe je naredio da se pritajimo, i kad on iskoči iz rova, da to učinimo i mi, a zatim, da uperenim puškama na neprijatelja povičemo: "Ruke u vis!", "Predajte se!" Tako i učinismo. Oni nas nisu primetili. Išli su prilično lagano, jer je blato otežavalo kretanje. Išli su i ko zna šta su mislili, ali da ih mi čekamo, verujem da nisu pretpostavljali. Kada su došli sasvim blizu, otprilike 10—15 metara, mi iskočismo iz rova i povikasmo u glas: "Ruke uvis!", držeći uperene puške u njih, spremni da ih u slučaju potrebe i upotrebimo. Međutim, to nije bilo potrebno, iako je jedan od nas (Sima se zvao) ispalio jedan metak uvis. To je učinio u uzbuđenju, a verovatno i zato da malo rastera strah. Razoružasmo ih. Bili smo vrlo zadovoljni, pogotovu kad smo ustanovili da su dvojica bili Nemci. — Evo im dvojice Švaba, a ne jednog — reče zadovoljno vođa grupe Ante Vidošević. Branislav STOJADINOVIĆ Sadržaj Prethodni dokument Sledeći dokument