TRECA KRAJISKA BRIGADA - SJECANJA BORACA

U DRUGOM REJONU OSLOBOĐENOG BEOGRADA Dvadeseti oktobar. Beograd je slobodan. Raspoloženju nema granica. 2. bataljon je određen da privremeno reguliše pitanje vlasti u II kvartu. Štab smo smestili u Čika-Ljubinu ulicu. Trebalo je odmah organizovati izvesne službe u Komandi kvarta i postaviti straže kod vojnih objekata i magacina, a zatim preduzeti akcije čišćenja porušenih objekata, u kojima je bilo zatrpanih ljudi. Građani su molili da čišćenje porušenih zgrada izvršimo što pre. Među njima bio je i jedan naš oficir, major, rodom iz Beograda, kome je u ruševinama zgrade na Studentskom trgu nastradala porodica. Kako je posle naših prodora i oslobođenja Beograda ostalo još dosta oružja kod naroda i dosta Nemaca skrivenih po kućama, građanstvo je bilo nesigurno. Trebalo je što pre rešiti ovaj problem. Napisali smo nekoliko oglasa u kojima smo pozivali građane da predaju oružje i prijave skrivene Nemce ako ih bilo gde primete. Odmah zatim, po nekoliko stotina ljudi je dnevno dolazilo u komandu da traže dozvole za odlazak u sela zbog hrane i da vide ili vrate kućama deo porodice koji je izbegao iz grada. Jednog prepodneva padala je jaka kiša, pred zgradom je čekala duga kolona ljudi za propusnice. Gurali su se i psovali. "Ne guraj se narode, ne navaljuj" čujem gde viče jedan. Otvorio sam širom vrata kancelarije i viknuo: "Guraj se narode, navaljuj, sklanjaj se od kiše". Masa je veselo prihvatila moj poziv, smejući se i uzvikujući: "Živela narodna vojska! Živela narodna vlast!". Naš život u gradu nije bio lak, kako bi se na prvi pogled moglo pomisliti. Imali smo dosta konja, kuhinju, komoru... Sve je to bilo teško razmestiti, teško konje nahraniti. Gde naći seno za konje, kako i kuda otići do Save ili Dunava da se konji napoje? Borci su se takođe teško navikavali na život u velegradu, a komande na rad u kancelarijama. Često bi popustila disciplina, a neki od referenata bi pobegli iz kancelarija u grad da prošetaju. Bilo ih je teško navići na pisanje i uopšte na kancelarijski život. Kuriri su kraj radio-aparata, pravili takvu buku da su gradani dolazili da se žale na njih. Kada bih se zamorio radeći u kancelariji, i ja sam izlazio u radnom vremenu, da prošetam do Kalemegdana. Videvši da mnogo ljudi danju šeta ulicama, čudio sam se zašto ti ljudi nešto ne rade? Da li je moguće da nemaju šta da rade ili možda ne vole nas, našu narodnu vlast? Sa prozora sam jednom posmatrao čistača kako nekom građaninu čisti cipele. Ovo mi je bilo odvratno. Smatrao sam da to odgovara kapitalizmu, a ne našoj slobodi i našem vremenu. Smatrao sam da je to poniženje čoveka i da će to kasnije biti zabranjeno. Šetajući jednog popodneva ulicama Beograda, željan svega nepoznatog, uzeo sam ispred komande motor i povezao, mada nikada do tada nisam vozio. Naišao je neki kamion i zamalo me nije pregazio. Odvezao sam se motorom do Banjice i to stalno u istoj brzini. Nisam menjao brzine, niti sam znao kako se to čini, pa je, razume se, motor ostao na Banjici nepokretan, čekajući majstora. Omladina u II rejonu bila je brzo organizovana i spremna za fizičke radove, kulturno-prosvetni rad, priredbe, zabave i drugo. Njen rad i požrtvovanje, koliko me je iznenađivao, još više me je radovao. U Domu, na Zelenom vencu, svako veče su se okupljali naši borci i omladina i pripremali zajedničke zabave i ples. Te zabave su bile toliko žive i vesele da su privlačile i ostalo građanstvo i obično se pretvarale u opštenarodno veselje. Na etikeciju, bonton i estetiku tada nismo mnogo mislili. Mi partizani plesali smo pod oružjem i u čizmama, sa pištoljima i bombama na opasaču. U takvim okolnostima često sam preživljavao teške trenutke. Za čas bi, ponesen opštim veseljem i radošću, zaboravljao na rat i teškoće. Vraćao sam se u stvarnost, gledajući borce koje sam neobično voleo i tu beogradsku omladinu koju sam takođe brzo zavoleo, a razmišljao, da rat još nije završen i da zahteva još borbi, patnji, žrtava. Moja razmišjlanja prekinulo je naređenje, po kome je brigada krenula na sremski front, u nove borbe i okršaje, do konačnog oslobođenja zemlje, vodeći mnoge mlade borce iz redova beogradske omladine. Đuran KOVAČEVIĆ Sadržaj Prethodni dokument Sledeći dokument