TRECA KRAJISKA BRIGADA - SJECANJA BORACA

PETI BATALJON U BEOGRADU Noću 14/15. oktobra naša brigada se kao drugi ešelon 1. proleterske divizije spuštala sa Banjice prema Slaviji. U toku noći 5. bataljon nije stupao u borbu, pa smo 15. oktobra ujutru prošli kroz zloglasni banjički logor, koji je već bio ispražnjen. Videli smo tragove zločina, krvlju poprskane palače i zidove soba gde su mučene žrtve u ovom logoru. Oko podne istog dana bataljon je stigao na Slaviju. Tu nam je komandant divizije Vaso Jovanović izdao naređenje da bataljon krene Zorinom u Aleksandrovu ulicu i da ih "čisti" uz podršku sovjetskih tenkova. Rekao nam je da je u ovom pravcu usmerena i naša brigada. Krenuli smo Zorinom ulicom i zauzimali zgradu po zgradu, ćošak po ćošak. Ubrzo smo izbili u Aleksandrovu ulicu. Veliku glavobolju su nam zadavale grupe naoružanih civila. Tvrdili su, svi redom, da su naši simpatizeri i da žele s nama u borbu. Rizično je bilo primati ovoliko naoružanih i neproverenih ljudi u jedinice, pa je, po naređenju štaba divizije, ove ljude trebalo razoružavati, što nije bilo jednostavno. Saobraćajnu i vatrogasnu miliciju smo mnogo lakše i jednostavnije razoružavali. I baš kad smo imali pune ruke posla oko ove, za nas nove i pomalo čudne uloge, naše 3. četa izveštava da se pozadi Svetosavske crkve nalazi komanda beogradske žandarmerije, čiji komandant ne dozvoljava predaju i polaganje oružja. Postavlja nekakve uslove i prethodne pregovore sa nekim od starijih partizanskih rukovodilaca. 3. četi je naređeno da napadne kasarnu, razoruža i pohapsi posadu. Kada je Mile Latinović rasporedio četu za napad na kasarnu i uputio poslednje upozorenje i ultimatum, komandant beogradske žandarmerije pukovnik Radulović, videći bezizlaznu situaciju, ponovo je pokušao da odgodi stvar, poručujući Latinoviću da želi nekog od starijih, jer, da on ima nekakve uslove za predaju. Mile je imao još toliko strpljenja da pošalje gospodinu pukovniku poslednju poruku, s tim što je "glasniku" rekao da ne čeka odgovor, a poruka je glasila: — U ovom momentu nema vremena za pregovaranje i postavljanje uslova. Vi vaše oružje niste okrenuli protiv okupatora, nego protiv nas i ne možete postavljati nikakve uslove. I čim je video kurira, koji je nosio poruku, da izlazi iz kasarne, dao je znak za plotun. Na prvi plotun žandari su, položili oružje, a među njima i njihov komandant pukovnik Radulović. Kada je Mile doveo poveliku kolonu dvojnih redova, posmatrali smo tu gomilu okupatorskih slugu. Jedni su odmah počeli bacati svoje kokarde, drugi su plakali, a treći izjavljivali da su odavno čekali ovaj momenat i da su spremni da odmah krenu sa nama u borbu. Njihov komandant pukovnik Radulović, pošto se predstavio, odmah je glagoljivo, počeo i da nas ubeđuje kako je on izdao proglas o pomoći NOB-i, da će nam odmah dati 3,500.000 dinara u gotovom, da ima bedeviju koja je već dve godine odnosila nagrade na trkama i još mnogo čega, da bi na kraju postavio pitanje možemo li mu dozvoliti, dok se njegov status ne utvrdi, da on lepo spava kod svoje kuće. "Ljudi smo i vi ćete razumeti da je kulturnom čoveku potreban komfor na koji je navikao", — reče nam kao da pred sobom nema revolucionare već neku masu. Kad smo mu rekli da će, dok se njegov "status" ne utvrdi, spavati sa svojim žandarmima, on kao da se iznenadi. Posle ovoga dobili smo naređenje štaba brigade da za ovu noć ostanemo na dostignutim mestima, a sutra ćemo dobiti daljni zadatak. U toku noći pronašli smo dva skladišta sa nemačkim uniformama, koje su dobro poslužile za presvlačenje boraca Tamnave i Kolubare, koji su još uvek bili u svojim narodnim nošnjama, a uzeli smo ih kao popunu naših jedinica. Ovi borci, pretežno mladići, već su u beogradskoj borbi pokazali hrabrost i spremnost da uspešno zamene svoje starije drugove — borce, koji su izginuli ili ranjeni, izbačeni iz stroja. U toku noći 15/16. oktobra bataljon je dobio zadatak da krene u čišćenje ulica i zgrada niz Gundulićev venac, prema zgradi vojne odeće, Kalemegdana i Električne centrale na Dunavu. U ranim jutarnjim časovima 16. oktobia krenuli smo Gundulićevim vencom. Vodič nam nije bio potreban. Vrlo dobar poznavalac svih beogradskih ulica bio je Mirko Knežević, koji je učio limarski zanat u Beogradu, a sada komesar 5. bataljona. On tačno pokazuje koji su najlakši prilazi objektima posednutim nemačkim snagama: Vojnoj odeći, tramvajskom spremištu, Električnoj centrali. Idući niz Gundulićev venac, nailazili smo na manje nemačke otpore, koje smo brzo likvidirali. Paralelnim ulicama, levo od nas, napadao je 4. bataljon. Pred njim, u jutarnjim časovima, otpor je bio jači nego pred našim bataljonom. Kao da Nemci ne obraćaju toliko pažnje na nas! Izgleda da naše napredovanje uveliko pomažu nemačke uniforme koje smo obukli prethodnog dana. Nemci nas vide, ali verovatno i ne misle da pred njih prolazi bataljon proletera. Kad smo došli pred Vojnu odeću, trebalo je da presečemo odstupnicu i dovlačenje pojačanja i municije Nemcima pred našim 4. bataljonom. Za ovaj zadatak, kao i druge koji su tog momenta očekivali bataljon čete su bile raspoređene po sledećem: 1. četa da zauzme Električnu centralu, očisti prostor oko nje i spreči njeno uništenje od strane neprijatelja; 2. četa da zauzme i očisti deo desne obale Dunava i ne dozvoli Nemcima da se povlače obalom, ili da izvrše protivnapad na pravcu, u prostoru od Električne centrale do Vojne odeće; 3. četa da zauzme zgradu Vojne odeće i blok kuća oko nje. Prvo je stupila u dejstvo 3. četa, a imala je i najteži zadatak. Delom snaga je čistila zgrade oko Vojne odeće, a delom sačekivala i uništavala nemačke grupe koje su odstupale ispred 4. bataljona. Prilazi Vojnoj odeći bili su jako branjeni snajperima, mitraljezima i minobacačima sa Kalemegdana. 2. četa je brzo i uspešno ovladala delom desne obale Dunava. Tog trenutka nalazio sam se kod ove čete. Iznenadilo me je, zašto se ne čuje borba kod 1. čete. Pomislio sam da su Nemci napustili centralu i da je četa izvršila zadatak bez borbe. Ova pomisao ubrzo me je napustila, s obzirom da su to Nemci, a i Električna centrala, objekat, koji bi svaki branilac ili uništio ili se borio za njega. Odmah sam se uputio pre-ma 1. četi i kad sam tamo došao ustanovio sam da nisu na vreme otpočeli napad, jer su se zabavili oko razoružavanja jedne grupe Nemaca, koja je pokušala bekstvo iz okolnih zgrada oko Centrale. Ubrzo, Jocan i Aćić su pripremili silovit napad čete i Centrala je zauzeta na juriš. Švabe nisu imale vremena da je unište. Ostavili smo jedan vod da posedne i čuva Centralu, a s dva voda smo pristupili čišćenju okolnih zgrada. Silovit juriš sačuvao je borce i četu od žrtava. Četa je imala svega 2 ranjena borca. Posle ovako uspešno izvršenih zadataka od strane 1. i 2. čete, kojima smo naredili da čvrsto drže dostignute položaje, pažnja štaba bataljona bila je usmerena prema 3. četi. Nemci uporno brane zgradu Vojne odeće i 3. četa ne uspeva da ih potisne. Procenili smo da bi 3. četa pretrpela velike gubitke, ako bi sama produžila napad na zgradu Vojne odeće, pa smo odlučili da obustavimo napad i zatražimo pomoć sovjetskih tenkova. 19. oktobra naveče 4. i 5. bataljon, uz sadejstvo tenkova, zauzimaju vojnu odeću, a 20. oktobra u ranim jutarnjim čascvima 5. bataljon sa 2. bataljonom i sovjetskim tenkovskim bataljonom izbijaju na Kalemegdan i čiste poslednje ostatke Nemaca u Beogradu. U dnevniku brigade je zapisano: "Noću između 19. i 20. X naša dva bataljona, bataljon tenkova i bataljon crvenoarmejaca, prodiru na Kalemegdan, poslednje uporište neprijatelja u Beogradu. Do 6,00 časova očišćen je Kalemegdan. Beograd je bio slobodan ..." Ilija RADULOVIĆ Sadržaj Prethodni dokument Sledeći dokument