TRECA KRAJISKA BRIGADA - SJECANJA BORACA

ULIČNE BORBE U BEOGRADU   Po oslobođenju Mladenovca, iako umorni i neispavani od napornih marševa i juriša u svakodnevnim borbama, žurili smo prema Beogradu. Čini mi se da nikada nismo tako brzo marševali a manje se zamorili. Strepili smo da će druge jedinice koje su bile bliže Beogradu i motorizovani delovi Crvene armije napasti i osloboditi Beograd pre nego što mi stignemo. U toku marševanja tražili smo naše borce u brigadi koji su pre rata radili i živeli u Beogradu. Bilo ih je dosta. Mnogi su se i sami javljali svojim starešinama da budu vodiči. Najviše ih je bilo iz okoline Bosanskog Petrovca, koji su u Beogradu, pre rata, radili kao sezonski radnici. U Jajince brigada je stigla 14. oktobra, oko 12 časova. Ovde nas je dočekao kurir i odveo u štab brigade, u kuću gde je bio smešten štab 1. proleterske divizije. Komandant divizije pukovnik Vaso Jovanović upoznao nas je sa situacijom u Beogradu i okolini, kao i sa utvrđenjima i jačinom neprijatelja. Govorio nam je o našim i sovjetskim snagama koje će učestvovati u napadu, a zatim je prešao na saopštenje svoje odluke, koju smo ozbiljno i pažljivo saslušali. Nabrajao je jedinice jednu za drugom. Za našu brigadu je rekao: — Treća brigada u napadu na neprijatelja u Beogradu, biće u drugom ešelonu divizije. Kretaće se neposredno za 1. proleterskom brigadom, pravcem: Banjički vis — Autokomanda — Slavija — Terazije — Kalemegdan. Brigada mora biti svakog časa spremna za uvođenje u borbu! Gde i kada će biti uvedena u borbu, to će zavisiti od razvoja situacije. Štab naše brigade postavio je tada pitanje mesta i uloge brigade u drugom ešelonu divizije. Tražili smo da budemo u prvom ešelonu, ali nam se molba nije udovoljila, sa napomenom da je brigada u poslednje vreme imala teške borbe i naporne marševe. Pored toga, rečeno nam je da ima neprijateljskih snaga u Smederevu i Požarevcu, koje će pokušati da se probiju u Beograd. Brinuli smo se šta će nam reći borci koji su na napad čekali spremni kao zapeta puška. Nije se moglo ništa više učiniti, već vojnički i disciplinovano primiti zadatak i objasniti borcima. Drug Vaso nam je svakom dao plan Beograda, što je za nas bila novost, jer prvi put u ovom ratu uspevamo da dobijemo plan grada koji ćemo napasti. Kada smo prodrli u grad i počeli izvršavati zadatke i o tome slati izveštaje, tek onda smo uvideli od koliko nam je pomoći bio ovaj plan. On nam je u toku borbe za Beograd potpuno zamenio sekcije — karte, koje su nam do tada bile sigurni vodiči u Srbiji. U toku borbe mnogi građani su nam i sami nudili plan grada znajući da nam je potreban. Ispred naše brigade nalazila se 1. proleterska i neke druge jedinice sa delovima Crvene armije. Ove jedinice su bile u kontaktu sa neprijateljem koji se branio na liniji: Veliki Vračar — Voždovac — Banjički vis — Dedinje — Banovo Brdo — Čukarica. U prvi sumrak 14. oktobra sve jedinice su izvršile napad. Na celom frontu se rasplamsala paklena vatra. Naročito je bila aktivna neprijateljska artiljerija na Vračaru, Adi Ciganliji i Bežanijskoj kosi. Nastupali smo neposredno iza 1. proleterske brigade, koja je posle kratke ali žestoke borbe zauzela Banjički vis. Nastupajući preko Banjičkog visa ušli smo u tučenu zonu artiljerijskom vatrom. Vatra je postajala sve žešća, granate eksplodiraju jedna do druge. Imali smo gubitaka. Komandant brigade Vlado Bajić naređuje da krenemo brže i u više kolona, tj. rastresitije da bismo izbegli nepotrebne gubitke. Jedinice u prvom ešelonu divizije izbegle su ovu paklenu artiljerijsku i minobacačku vatru: one su se "prilepile" uz neprijatelja kojeg su gonile i na njegovim leđima upadale u grad. Drugi dan napada, 15. oktobra oko 12 časova, čelo naše brigade stiglo je do Karađorđevog parka. Ovde je brigada uvedena u borbu pravcem: Zorina ulica (sada Ul. Ivana Milutinovića) — Tašmajdan — Bajlonova pijaca. Prilikom uvođenja brigade u borbu imali samo nekoliko sukoba sa neprijateljeiu, koga smo vrlo brzo likvidirali. Treći dan borbe, 16. oktobra ujutro, brigada je dobila širu zonu i novi pravac napada. Desna granica bila je reka Dunav, a leva Ul. Strahinjića Bana. Opšti pravac dejstva duž Ulice Cara Dušana u pravcu Zavoda za izradu vojne odeće i ušća reke Save. U napadnoj zoni naše brigade bataljoni su dejstvovali u sledećem rasporedu: 2. bataljon desnom obalom Dunava, pokraj Električne centrale, u pravcu ušća Save; 1. bataljon Ulicom Strahinjića Bana i Dušanovom, u pravcu Zoološkog vrta na Kalemegdanu; 4. i 5. bataljon dejstvovali su između 2. i 1. bataljona opštim pravcem preko Dorćola ka Zavodu za izradu vojne odeće; 3. bataljon i Italijanski bataljon bili su u rezervi brigade, u rejonu Bajlonove pijace u Ul. Džordža Vašingtona. Oni su čistili teren od većih i manjih grupa Nemaca. Pozadinski delovi, sa sanitetom, bili su na Voždovcu, a štab brigade u Cetinjskoj ulici u jednoj maloj zgradi pored pivare. Bataljoni su ostali u ovom rasporedu, bez smene, sve do oslobođenja Beograda. Kao što se vidi, zona napada naše brigade bila je široka, neprijatelj jak, dobro utvrđen i podržavan artiljerijskom vatrom sa Bežanijske kose i minobacačkom vatrom sa Kalemegdana. Neprijatelj je imao i nešto tenkova, kojima je podržavao svoje jedinice u rejonu Dušanove ulice i Električne centrale. U ovoj zoni neprijatelj se posebno utvrdio. Jakim snagama je zaposeo i uporno branio Prvu mušku gimnaziju (sada Gimnazija "Moše Pijade"), Električnu centralu i Zavod za izradu vojne odeće. Pored ovih objekata, neprijatelj je na svim raskrsnicama imao po jedan čvrsto izgrađen bunker. Zgrade oko raskrsnica takođe je utvrdio i jakim snagama branio. Desno na Dunavu, niže Pančevačkog mosta, nalazila se Rečna flota Crvene armije, koja je dejstvovala svojom artiljerijom na Kalemegdan i Bežanijsku kosu. Levo od nas dejstvovala je 1. proleterska brigada. Ovog dana brigada je bila ojačana sa desetak tenkova Crvene armije, kao neposredna podrška pešadiji; u širim i dužim ulicama nalazila su se po 2 tenka. Oni su se kretali neposredno iza naših prednjih delova i na naš zahtev otvarali vatru na neprijatelja. Tamo gde nije mogla pešadija, probijali su se tenkovi, a gde nisu mogli tenkovi, probijala se pešadija. U toku borbe i sadejstva sa tenkovima desio se i jedan tragičan slučaj. Pre podne 18. oktobra, u Ul. Cara Dušana pojavio se jedan nemački tenk — "tigar". Sovjetski tenkisti su ga prvom granatom pogodili i zapalili na sred ulice. Mi smo ruskim tenkistima prišli i čestitali i zajednički se radovali ovom uspehu, ali je to veselje pomutila vest da je granata ispaljena iz ruskog tenka odsekla glavu jednom našem borcu, koji je u to vreme pretrčavao Dušanovu ulicu. Nastupajući ulicom primetili smo da su svi ulazi i kapije bili zatvoreni i zaključani, što nam je zadavalo velike muke i usporavalo kretanje. Sve važnije ulice su bile pod jakom neprijateljskom puščanom, mitraljeskom i minobacačkom vatrom. Građani su se sklonili u podrume i jače zgrade. Svako dozivanje stanara ostalo je bez uspeha. Tada smo najčešće upućivali po jedno odeljenje deeno i levo, kroz dvorišta i bašte — da pronalaze stanare koji su otvarali ulaze i kapije. Tamo gde nismo ni tako uspevali, rešavali smo to pomoću tenkovskog udara u kapiju ili granatom tenkovskog topa. U ulicama gde smo uspeli na vreme da otvorimo ulaze i kapije, nastupanje je išlo brže i s manje žrtava. Neprijatelj je pored uporne odbrane često vršio protivnapade i ispade, koji su bili podržavani jakom artiljerijskom i minobacačkom vatrom, pa i tenkovima. Nekad su to činili i bez podrške, verovatno da bi nas iznenadili. Jedan jači i vrlo drzak protivnapad izvršili su 17. oktobra iz pravca Zavoda za izradu vojne odeće prema Bajlonovoj pijaci. Ovaj protivnapad imao je za cilj odbacivanje naših snaga i spajanje sa grupacijom njihovih snaga koje su se probile iz Grocke do Velikog Vračara i Malog Mokrog Luga. Svi protivnapadi Nemaca na Električnu centralu bili su uzaludni. Nemcima je bilo stalo da održe ovaj objekat, verovatno zato što on dominira Dunavom i neposrednom okolinom. Borba za Centralu trajala je od 16. do 19. oktobra. Našim borcima u odbrani Električne centrale pridružili su se i radnici koji su tu bili zaposleni. Neke naše i sovjetske jedinice bile su izvučene iz borbe u gradu radi sprečavanja i uništenja neprijateljske grupacije koja je iz Grocke prodrla do Velikog Vračara i Malog Mokrog Luga. U Gradu su ostale manje snage, što je verovatno i neprijatelj osetio, pa je vršio protivnapade. Zahvaljujući iskustvima stečenim u ranijim borbama za veća naseljena mesta (Bihać, Jajce, Teslić, Bugojno, Sinj, Zenicu, Banju Luku, Valjevo) naši borci su uspešno odolevali neprijatelju. Svakog dana smo na juriš zauzimali i oslobađali nove ulice, raskrsnice i gradske četvrti. Juriš naših boraca, komande i parole koje su se čule: "Napred proleteri"!, "Napred Krajišnici!", "Napred narodni osvetnici"!, "Napred beogradski oslobodioci"! delovali su zastrašujuće na neprijatelja. Za vreme borbi vladao je duh takmičenja, kako između jedinica tako i pojedinaca. Juriš i junaštvo boraca pratili su mnogi građani. Pojavu, zalaganje, požrtvovanje i hrabrost naših drugarica-partizanki (koje su delovale kao pravi ratnici u raznim ulogama: od borca do četnih komesara, od vodnih bolničara do referenata saniteta bataljona) zadivili su Beograđane, naročito omladinu koja je dobrovoljno stupala u naše redove. Noću između 19. i 20. oktobra naša brigada, zajedno sa nešto tenkova i pešadije Crvene armije, izvršila je opšti juriš na zgradu Zavoda za izradu vojne odeće i tvrđavu na Kalemegdanu. Borba je trajala celu noć i do zore je bio likvidiran i poslednji neprijateljski otpor u Beogradu. Za vreme borbi u Beogradu naša brigada je ubila 1.188 i zarobila 837 neprijateljskih vojnika i oficira. Gubici naše brigade iznosili su 25 mrtvih i 95 ranjenih. Upoređujući naše i neprijateljske gubitke, vidi se da je svaki naš borac ubio ili zarobio po jednog neprijateljskog vojnika ili oficira. Nikola PEĆANAC Sadržaj Prethodni dokument Sledeći dokument