TRECA KRAJISKA BRIGADA - SJECANJA BORACA

MOJ NEUSPEH KOD MALE IVANČE   Iz varošice Ub krenuli smo u pravcu Mladenovca. Kad smo stigli, ja sam sa 2. četom zanoćio u selu Velika Ivanča, riedaleko od Mladenovca, a ostale čete našeg bataljona smestile su se levo od druma. Odmarali smo se celu noć. Rano u zoru, ležeći u krevetu, čuo sam razgovor pred kućom i glas nekog seljaka koji je tražio komandira. Na pitanje stražara šta će mu komandir, seljak odgovara: "Evo, Nemci idu kroz kukuruze! Brzo me puštaj kod njega". Kada to čuh skočih iz kreveta i počeh da se spremam. Kuriru sam rekao da trči da probudim četu, a zatim saslušao seljaka o mestu gde je primetio Nemce. Prosto mu nisam verovao da bi tu mogli biti pošto nismo imali nikakvih podataka o njima. Na pitanje da to nisu slučajno partizani, on je kategorički tvrdio da su to Nemci. Dok smo razgovarali sa seljakom, već se okupila manja grupa naših boraca. Moja četa tada je bila sastavljena pretežno od ljudi koji su pre nekoliko dana ili meseci stupili u partizane. Bez obzira što su bili mladi, većina ih se nije razlikovala od starih boraca. Dok je komesar ostao da sačeka četu da se prikupi i spremi za pokret, ja sam sa grupom od oko 10 boraca, koji su se već bili prikupili, krenuo prema visu, udaljenom od sela oko jedan kilometar. Hteo sam da ga zauzmem pre Švaba. Sa mnom su bili pretežno puškomitraljesci. Prema visu, kretali smo se seoskim putem koji je sa obe strane bio zasađen žbunjem i drvećem. Išli smo u koloni po jedan. Ja sam bio na čelu kolone. Kad smo izbili na vis, imao sam nameru da produžimo pokret za još oko 50 metara, zauzmemo položaj prema mestu gde smo očekivali Nemce, ali su nas oni prevarili. Izašli su na vis pre no što smo zauzeli položaj oko puta, i pritajili se. Pustili su našu kolonu da uđe u njihovu zasedu, gde ih nismo očekivali. Već je bilo svanulo. Mi smo pažnju koncentrisali na drugu stranu, kad se naglo osu vatra po nama. Pao sam na zemlju i ne sećam se da li sam izdao ikakvu komandu. Dugi rafal mitraljeza podiže zemlju sa puta i zasu me po glavi. Skočio sam desno od puta i prebacujući se počeo da odstupam. Dva ili tri vojnika prebacivali su se za mnom a Nemci su gađali za nama. Prihvatili smo borbu, ali nas je bilo malo u odnosu na neprijatelja koji je izvršio juriš. Mi smo trčali prema četi, a oni pošto su ovladali visom, nisu dalje išli za nama. Odmah sam bio svestan da se 5 ili 6 drugova iz naše male kolone više nikad neće vratiti. Odstupajući, čuo sam još neko vreme vatru na visu, ali je za nas koji smo izbegli smrt ostala tajna šta se dalje dogodilo. Kad sam stigao do čete, ona se već bila uputila u pravcu mesta na kome smo mi nastradali. Dao sam znak za napad, izvršili smo juriš i oterali Nemce. Dolaskom na vis, ono što sam tog momenta video bilo je strašno. Borci su mrtvi ležali na putu onako kako su i u koloni išli kad smo upali u zasedu. Svaki je bio pogođen sa po nekoliko metaka. Oružje im je bilo razbacano. Fašisti su povadili zatvarače iz oružja naših izginulih boraca. Nikad ni pre, ni posle ovog događaja nisam doživeo ovakvo iznenađenje. Prokleo sam Švabe, a posebno onog mitraljesca što me je svojim prvim rafalom promašio, kada sam već bio na čelu ove male nesretne kolone. To je i moj prvi poraz kao komandira čete. Tog momenta osetio sam svu težinu odgovornosti za smrt ove grupe boraca. Petar GRBIČ ŽIKA Sadržaj Prethodni dokument Sledeći dokument