TRECA KRAJISKA BRIGADA - SJECANJA BORACA

Sadržaj Prethodni dokument Sledeći dokument


NAPAD NA VALJEVO

Do 10. septembra 1944. godine razbijene su četničke jedinice na sektoru Jelove i Ravne gore i naš 3. bataljon je zajedno sa ostalim jedinicama brigade toga dana izbio na sektor Valjeva. Oduševljavali smo se lepotom brežuljkastog zemljišta zapadne Srbije. Narod u selima Planinica, Struganik, i drugim kao da je bio veoma uplašen našim dolaskom. Četnici su narodu ovoga kraja predstavljali partizane kao ubice i koljaše, zbog čega je naš politički rad sa narodom morao biti intenzivniji.

U Planinici (zaselak Božovići) i Struganiku bataljon je imao odmor od dva dana. Čete su bile razmeštene po voćnjacima punih šljiva i jabuka. Odmor je iskorišćen da se jedinice pripreme za borbe na sektoru Valjeva. Posebno je stavljen akcenat na to kako borci treba da se odnose prema narodnoj imovini. Jedinice su se odmarale po voćnjacima, a da niko nije ni dirnuo čak ni u niske grane prepune šljiva i jabuka. To je ostavljalo dobar utisak na Valjevčane i narod iz okoline. Koliko se meštanima dopadalo vladanje naših boraca, svedoče i reči jednog seljaka:

— Pričali su nam za ovu vojsku da kolje i pali, a sad vidimo da nije tako. Ovo je prava narodna vojska.

Otišao je zatim u kuću, izneo bure od 50 litara rakije i pozvao borce da piju. Oni koji nisu pili počašćeni su voćem i grožđem. Primer ovog starog srbijanskog seljaka sledili su i drugi meštani sela u kojima smo bili razmešteni.

Povremeni odmori, posle borbe, uticali su na raspoloženje u bataljonu. U jedinicama se šalilo ali i razgovaralo o borbama, marševima, pobedi. Sada su mogli i da se fotografišu jer su zaplenili aparate. Bolničarke su imale najviše posla: negovale bolesne, previjale ranjene, i one koji su imali uboje na nogama.

Razmešteni po grupama, neki su čistili oružje i takmičili se u rukovanju s njime. Štab bataljona bio je smešten na jednom malom uzvišenju, kod nekih stogova slame. Komandant je sa komandirima četa analizirao poslednje borbe i jedinicama davao uputstva za predstojeće.

12. septembra 1944. godine komesar bataljona je održao savetovanje sa komesarima četa i ostalim političkim radnicima, kome je prisustvovao i komandant bataljona. Komesari četa podnosili su izveštaje o moralno-političkom stanju u četama, pa je zaključeno da je moral u jedinicama na zavidnoj visini. Posebno su na raspoloženje jedinica uticale ofanzivne akcije i dobra ishrana. Jedinice su preko kratkih informacija upoznavane sa stanjem na frontovima i političkim zbivanjima, pa je i to doprinelo moralno-političkoj čvrstini u bataljonu. Mića Solomun se kritički osvrnuo na rad SKOJ-a i omladine, insistirajući na jačanju discipline i odgovornosti, naglašavajući kako su neki drugovi i drugarice već počeli da vode ljubav i da treba preduzeti neke mere prema takvim pojavama. Osim toga, neke drugarice počele su da se doteruju i udešavaju: jedna je zavrnula čarape, kao da želi da joj se vide noge, druga gladi obrve i frizuru.

— Ja sam sve ove pojave u našoj četi kritikovao, a oni mi odgovaraju: "Nismo mi krivi što si ti ostario" — zaključi Mića.

Lazija, pomoćnik komesara bataljona, kaže da takve pojave nisu nikakva nenormalnost, one su neminovne. Komandant bataljona, kao i uvek u svojim diskusijama, svemu daje manji značaj, dok na borbenu pripremu jedinica stavlja poseban akcenat. "Treba nove borce prihvatiti i pripremati za borbu, a ovo će najuspešnije moći da obavljaju stariji i iskusniji drugovi, ukoliko se budu svi angažovali na izvršavanju ovih zadataka — rekao je komandant.

Završetkom ovog sastanka svako je pošao u svoju jedinicu sa odredenim zadacima. U popodnevnim časovima 12. septembra kod štaba bataljona su se počeli prikupljati borci i odjednom je spontano nastalo veselje. Čete su se natpevavale, ko će lepše i veselije!

U organizaciji veselja naročito su se u 3. bataljonu isticali Steva Dumić, Voja Radošević, Dušan Grbić, Mića Jević, Bojan Polovina, Borkan i Milan Mrđa, Crna Bojica i Marijica. Spontanom veselju naših boraca pridruživao se i narod mesta gde smo provodili odmor. Ovo je uticalo i na raspoloženje omladine da stupa u jedinicu.

Odmor i spontano veselje 12. septembra 1944. godine odjednom su prekinuti pištaljkama komandira četa, kojima su jedinice pozivane na zborna mesta. Čete su se postrojile, komandiri su ispred svojih jedinica počeli da izdaju uputstva za pokret. Kuvarima je naređeno da večera bude pripremljena do 18 časova.

Dok su se jedinice spremale za pokret, komandant bataljona je sedeo nad raširenom vojničkom kartom i razmišljao. "Biće borbe, eno gore komandanta, sprema neku zavrzlamu" — dobacuje neko, našta mu Karanović Rade "Švaba" odgovara: "Dosta smo se odmarali! Ja se osećam vrlo loše kad nema mirisa baruta i repete."

Tačno u određeno vreme podeljena je.večera i jedinice su postrojene za pokret. Rastanak sa narodom Planinice, posebno sa onima iz Božovića, pokazao je koliko smo se brzo sprijateljili. Bataljon je u toku noći prispeo do Struganika, a 13. septembra 1944. godine, posle kratkog zastanka, nastavio put preko Mionice, prešao prugu i drum Valjevo — Lazarevac i izbio na levu obalu Kolubare. Kod sela Slovac bataljon je stupio u borbu sa delovima nekih nemačkih i četničkih snaga. Posle žestokog sudara Nemci i četnici su pod jakim pritiskom bataljona naglo počeli da se povlače. U ovoj borbi ubijeno je 12 Nemaca i zarobljeno 8 četnika. Istoga dana bataljon je produžio prema Valjevu.

U popodnevnim časovima 13. septembra bataljon je ušao u žestoku borbu sa delovima korpusa "vojvode" Račića i posle šestočasovne borbe četničke snage bile su razbijene. Iz izveštaja 1. i 2. čete videlo se da je u ovoj borbi ubijeno 60, a zarobljeno 40 četnika. Naši borci pokazivali su veliku hrabrost i borbenu izdržljivost. Goneći zarobljene četnike, desetar iz 2. čete Sima Knežević kaže komandantu bataljona: "Druže komandante, naš jedan borac se može boriti protiv ovih deset i više. Da vidiš kad im Rade Švaba počne prašiti mitraljezom oko ušiju kako će bežati i bacati opremu! Pobegli bi i ovi, ali smo ih prisilili pa nisu imali kuda".

Komandant bataljona je naredio da se pozovu berberi i da se svim zarobljenim četnicima obriju brade i ošišaju duge kose. Četnici su ličili na neke očajnike koje vode na streljanje, jer su bili zaplašeni. U našim jedinicama su gledali one koji kolju i pale, a ne narodnu vojsku. U jednoj maloj kućici otpočelo je šišanje i brijanje zarobljenih četnika. Ulazili su u berbernicu kao divljaci, a iz nje izlazili kao ljudi. Posle završenog šišanja, komandant bataljona je naredio da im se podeli hrana, zatim da ih sprovedu u štab brigade.

U ovim borbama naročito su se istakle 2. četa, na čelu sa komandirom Milenkom Stuparom i 1. četa, na čelu sa komandirom Dmitrom Kuburićem.

Posle razbijanja četnika "vojvode" Račića, bataljon je nastavio pokret u pravcu Valjeva, prilazeći mu severno od komunikacije Ub — Valjevo. Pala je noć i što smo bili bliže Valjevu tišina u bataljonu bila je sve veća. Bataljon je zatim zaustavljen a komandant izdao naređenje komandirima da čete razviju u streljački Stroj. Niko nije smeo da otvara vatru dok ne čuje komandantovu trubu. Tako u streljačkom stroju, došli smo i na periferiju Valjeva.

U gradu je bila tišina, kao da u njemu nema žive duše. Električno osvetljenje je jedino svedočilo da je to grad koga smo respektovali. Zašto taj grad sada tako ćuti?

Komanda bataljona kretala se sa 2. četom, a komandant je jahao drumom na svome vrančiću. Naišli smo na predstražu neprijatelja koja se predala bez otpora i od nje dobili podatke o rasporedu neprijatelja u gradu. Na otpor četnika i Nemaca naišli smo tek kada smo prodrli u grad. Trubni znak komandanta bataljona prvi je poremetio tišinu grada, a odmah zatim odjeknuli su pucnji i eksplozije. U redovima neprijatelja prava panika! Spoljna odbrana je pala i nastaju ulične borbe. Osvajamo kuću po kuću. Prodiremo do donjeg logora i zauzimamo kasarnu i bolnicu, gde nalazimo 300 ranjenih četnika i Nemaca. Zarobljeni četnici mole da ih ne ubijamo. Ranjenici i bolničko osoblje skamenjeni su od iznenađenja.

Oko bolnice smo odmah postavljali partizanske straže, a zarobljene otpremali u štab brigade. Neprijatelj je davao samo otpor iz kasarni bivšeg 5. puka, oko koje smo stezali obruč.

14. septembar je prošao bez značajnih promena, a padom mraka obnavljamo napad na kasarnu. Na desnom krilu bataljona nalazila se 1. četa, u centru 2. četa a na levom krilu 3. četa. U toku pripreme za juriš, na našu stranu su prebegla dva vojnika "poljske straže" i izvestila nas da u kasarni 5. puka vlada panika. Poljska straža bi se, kažu, predala ali ne sme od Nemaca, koji čak i streljaju nedićevce kao nesigurne partnere. Dadoše nam podatke o utvrđenim tačkama u neprijateljskoj odbrani.

Kasarna 5. puka bila je zaista jako utvrđena. Oko nje su i jaka podzemna utvrđenja, povezana saobraćajnicama, a ispred ovih položaja su minska polja sa električnim paljenjem. Komandant bataljona, saslušavši izveštaj prebeglih nedićevaca, trubom dade znak da se krene u opšti juriš. Poče paljba iz svih oružja. Jedinice prodreše do nekih perifernih objekata. Upadom u konjušnice zaplenismo 60 teglećih i jahaćih konja, zarobismo 50 nedićevaca i 8 Nemaca. Neke naše jedinice se približiše objektima koje je neprijatelj posebno uporno branio.

Komandant bataljona Bulajić je naredio Simi Marijanoviću Crnom da sa svojom desetinom evakuiše plen. On je ovaj zadatak uspešno obavio, ali i bio teško ranjen. Kuršum ga je pogodio u oko i on je podlegao rani.

Borba za kasarnu 5. puka se nastavljala nesmanjenom žestinom. Od eksplozija aktiviranih minskih polja i bombi dobija se utisak kao da gori grad, a zemlja se trese. Izviđačka grupa bataljona uspela je da dođe u neposrednu blizinu skladišta municije. Gubitak skladišta je izgleda najviše plašio Nemce, pa su odlučili da ga zapale. Eksplozija je potresla grad. Sa kuća je padao crep i prskala stakla na prozorima. Najveću žestinu te eksplozije osetila je naša 2. četa i izviđački vod bataljona koji su bili najbliži skladištu. U 2. četi je kontuzovano 5 boraca. Smrtno je ranjen i delegat izviđačke grupe bataljona Luka Škundrić Lukica.

Rastasmo se sa još jednim primernim omladincem, kakav je bio i Luka Škundrić. Od seljačkog čobančeta iz sela Vođenice on je izrastao u političkog rukovodioca. Posle odlaska iz Krajine 1942. godine, Luka se kali kroz okršaje, da bi se ovde u Valjevu zauvek rastao od svojih drugova iz 3. bataljona i od svoje brigade. Pored Luke, u Valjevu je poginulo još par boraca. Od eksplozija mina bio je zasut zemljom i komandir čete Milenko Stupar. Bolničari su ga izneli iz rejona žičane ograde radi previjanja, ali čim je Milenko došao svesti odmah je, iako ranjen, nastavio borbu na čelu svoje čete.

Nemci se ni pored svoje upornosti nisu mogli održati, pa su 16. septembra, uz pomoć motorizovane kolone koja im je stigla iz Beograda, napustili Valjevo i odstupili ka Lazarevcu.

Kod sela Rađeva, 17. septembra došlo je do oštre borbe između Nemaca i našeg 3. bataljona. Pretrpevši teške gubitke, Nemci su uspeli tek toliko da se probiju u pravcu Aranđelovca i Mladenovca, a završetkom borbi kod Rađeva okončana je borba za oslobođenje Valjeva.

17. septembra 1944. godine doneo je slobodu narodu Valjeva, a našim jedinicama još jednu značajnu pobedu, pre svega 3. bataljonu, čiji su gubici posle borbe od 4 dana bili neznatni.

Dušan TEŠIĆ


Sadržaj Prethodni dokument Sledeći dokument