TRECA KRAJISKA BRIGADA - SJECANJA BORACA

NA JELOVOJ GORI Kada je početkom septembra 1944. godine naš 3. bataljon oslobodio Arilje, u bataljon je po prvi put od našeg dolaska u zapadnu Srbiju dobrovoljno stupila veća grupa omladinaca i omladinki. Njihov dolazak nas je prijatno obradovao. Pored omladine koja nas je sa oduševljenjem dočekala, imali smo i niz susreta sa uglednim ljudima ovog mesta. Zaplašeni i naviknuti na razgovor šapatom, iznosili su ovi ljudi svoje nedaće koje su im nanosile četničke vođe u toku rata. Ovde smo se susreli i sa političkim radnicima sa terena, koji su se još u jesen 1941. sklonili u tamne zemunice i skloništa, ostajući iza odreda i bataljona Narodnooslobodilačke vojske, koji su bili prisiljeni da se povuku za Sandžak i istočnu Bosnu. Ali ovi drugovi, prinuđeni da se pune dve godine sklanjaju ispred terora Dražinovaca, iako pod veoma teškim okolnostima, nisu prestajali sa političkim radom u narodu. Uz pomoć poštenih ljudi svoga kraja, po zamračenim prostorijama ili u skrovištu obavljali su svoje zadatke. Lica su im izbledela, suvonjava. Iscrpljeni su. U početku nismo verovali da su oni ono što su nam tvrdili, ali je naš kontakt sa njima bio krajnje pažljiv. Bili smo svesni muka i patnji koje su pretrpeli. Oni su nam izneli pregled političke situacije na svom terenu i detaljno nas upoznali sa raspoloženjem naroda i omladine ariljske opštine. Omladinski aktiv je odmah po oslobođenju Arilja pripremio priredbu za naš bataljon, u znak pažnje prema oslobodiocima njihovog mesta. Međutim, mi smo morali da krenemo dalje, a priredbu namenjenu nama videli su borci i starešine 3. ličke proleterske brigade, koja je za nama stigla u Arilje. Drugovi su nas razumeli i srdačno ispratili iz ove živopisne varošice. Osvanuo je 6. septembar. 3. bataljon je marševao preko Jelove gore, gde se iznenada sukobio sa četom Nedićeve poljske straže i oko 600 ljotićevaca. Ovom grupacijom komandovali su ljotićevci i nemački oficiri. Do nas su naizmenično dopirali glasovi na srpskom i nemačkom jeziku. Vojnici su bili obučeni u nemačke uniforme i naoružani nemačkim oružjem. Imali smo utisak da borbu vodimo sa Nemcima. Sam početak borbe bio je veoma žestok, a teško je bilo doći do podataka o jačini i sastavu neprijatelja. Druga četa, kojom sam ja komandovao, bila je u prethodnici bataljona. Imali smo zadatak da izbijemo na greben Jelove gore, na komunikaciju koja povezuje Bajmu Baštu sa Kosjerićem. Međutim, iznenađeni, razvili smo se u streljački stroj i prihvatili borbu koja se za kratko vreme rasplamsala punom žestinom. Po veličini okršaja i upornosti na položajima, cenili smo da su tu, na 100 metara ispred nas, žilavi nemački vojnici. Borba se vodila za jedan pošumljeni plato, koji je neprijatelj uporno branio. Nastupali smo u pravcu branjenog platoa pod veoma teškim okolnostima, i sporo. Prošlo je mnogo vremena dok smo uspeli da se približimo neprijatelju na odstojanje od oko 50 metara. U četi smo imali 2 ranjena i 1 poginulog. Vreme je odmicalo, a neprijatelj se još više branio, iako smo mu bili na domaku ručnih bombi. Pošumljeno zemljište bilo je pogodno za približavanje. Međutim, kad smo prišli na ivicu šume, neprijatelj se još upornije branio. Izbacili smo ručne bombe i po njihovoj eksploziji četa je krenula na juriš. Jelovom gorom prolamalo se snažno "Ura!" i uspeli smo da ovladamo platoom, gde je ležalo 10 mrtvih; mi smo zarobili 3 u nemačkim uniformama i tek tada se uverili da borbu nismo vodili sa Nemcima već sa ljotićevcima, koje smo uputili štabu bataljona. Od njih smo dobili podatke: o jačini njihove jedinice, ko ih vodi u borbu i sa kakvim ciljem su izvršili pokret u pravcu Jelove gore! Tada smo saznali da je njihova jedmica trebalo da sadejstvuje u opštoj grupaciji korpusa Draže Mihailovića, koji su ovoga dana imali nameru da nas napadnu na pravcu Kosjerić — Jelova gora. Na osnovu podataka kojima je raspolagao, komandant Mile Bulajić je doneo odluku da u borbu uvede ceo bataljon radi razbijanja ljotićevskih snaga. Otpor pred bataljonom bio je žilav. Bez žrtava se napred nije moglo. Zašto? Iza borbenog poretka neprijatelja su sa pištoljima u rukama stajali ljotićevski i švapski oficiri, nastojeći da po svaku cenu održe branjene položaje. Tu je bilo i ličnog obračunavanja. Na pošumljenom i ispresecanom zemljištu Jelove gore se vodila nepoštedna borba. Tek kada su 1. i 2. četa izvršile snažan juriš, uspeli smo da izbacimo neprijatelja sa prvih položaja. Međutim, na sledećim položajima on se grčevito branio. Kroz borbu prsa u prsa, 1. i 2. četa su ponovile snažan napad na drugu odbrambenu liniju. Podržani uspešnim dejstvom minobacača prateće čete, snažno smo prodirali i pomešali se sa ljotićevim vojnicima. Nastavili smo grupna i pojedinačna obračunavanja. U tom momentu, 3. četa je uspela da ugrozi desni bok i pozadinu neprijateljskog rasporeda. Ljotićevski "bataljon" bio je do nogu potučen. Pored ogromnog plena, ubijeno je 40, ranjeno 80, a zarobljeno 6 ljotićevih vojnika. Našim uzastopnim pobedama nad četnicima, Bugarima, ljotićevcima i Nemcima u zapadnoj Srbiji, neprijatelj je iz dana u dan trpeo sve veće gubitke, gubio teritorije, i time i nade u opstanak. Da bi sprečio prodor naših jedinica u pravcu Valjeva i Kolubare, Draža je na Ravnoj gori grupisao snage u jačini četiri "korpusa", sa kojima je uz pomoć Nemaca, ljotićevaca i Nedićeve poljske straže nameravao da razbije naše jedinice i ponovo ih izbaci sa teritorije zapadne Srbije. Bataljoni naše 3. brigade su 7. i 8. septembra do 13 časova, od Kosjerića do glavnog grebena Jelove gore, vodili uspešne borbe i naneli četnicima velike gubitke. Pijani četnici su uz pleh muziku nastojali da pod dejstvom alkohola izvrše juriš i povrate izgubljene položaje. Jurišali su i ludo ginuli dok su bili pijani, ali čim bi prestalo dejstvo alkohola dali bi se u bekstvo. Bataljoni 3. krajiške brigade kosili su četnike snažnom vatrom i nanosili im velike gubitke, od kojih se nikada više nisu mogli ni oporaviti. 9. septembra, do 17 časova, Mile Bulajić je sa bataljonom uspeo da oslobodi Kosjerić i zarobi 85 četnika. Toga dana brigada je dala velike žrtve. Među poginulim drugovima bio je i obaveštajni oficir brigade Ilija Krainović, jedan od najomiljenijih starešina u brigadi. Sa grupom izviđača, ili grupom odabranih boraca, on je umeo da ode u neprijateljsku pozadinu, upadne u gradove i naseljena mesta, da se poveže sa našim saradnicima i prikupi podatke, a zatim da o svemu podrobno referiše svom komandantu Vladi Bajiću. Ilija nije doživeo da u svoj dnevnik upiše još 200 poginulih četnika, među kojima je jedan komandant "korpusa". Nikada nije doznao da je ispred nas, na rasedlanom konju, pobegao Draža Mihailović sa svojim štabom, što smo doznali od veće grupe četnika koja nam se predala. Dražina radio-stanica "Slobodne jugoslovenske planine", sa još 8 manjih radio-stanica, zauvek je prestala da obmanjuje neobaveštene i da širi istine. Milenko STUPAR Sadržaj Prethodni dokument Sledeći dokument