TRECA KRAJISKA BRIGADA - SJECANJA BORACA

NA REDU JE VALJEVO   Kada smo razbili četnike na Jelovoj gori, Kosjeriću i Ravnoj gori, put nam je bio otvoren za dalje napredovanje prema Kolubari. Moral boraca bio je na zavidnoj visini. Jedinice su popunjavane novim borcima, a stari su želeli da im primerom pokažu kako se treba držati u borbenoj situaciji. Upoznavali su ih sa tradicijama jedinice, sa iskustvima sticanim u toku višegodišnjeg ratovanja i dr. To je imalo uticaja na mlade borce da se brzo priviknu na uslove života u kojima su se našli, a koji su inače bili teški. Naša partijska i skojevska organizacija su na ovim zadacima postigle značajne uspehe. Od kako smo 1942. godine otišli iz Bosanske krajine, popunjavali smo se u mestima i krajevima kroz koje smo prolazili i koja smo oslobađali, a to je bio dobar deo Jugoslavije. Zato su i iskustva naših ljudi, ne samo borbena već i partijsko-politička (prilaženje ljudima, njihov prihvat, upoznavanje i dr.), bila vrlo sadržajna i imalo velikog odraza na moral ljudi. Na redu je Valjevo. Bili smo uvereni da je pobeda osigurana. Računali smo i sa elementom straha koga su združeni neprijatelji preneli ovde sa Palisata, Jelove i Ravne gore. A sve što su oni mogli reći, išlo nam je u prilog. Preko Mionice i Slovca spuštali smo se ka Valjevu. Naš 4. bataljon napadao je na sektoru između Kolubare i kasarni bivšeg 5. puka. 14. septembar 1944. godine osvanuo je vedar i topao. Interesantno je primetiti da u toku našeg nastupanja prema Valjevu nije bilo nikakve aktivnosti neprijateljske avijacije. To nam je omogućilo da u borbu idemo koliko-toliko neotkriveni. Neprijatelj nas je kasno primetio, bez obzira što je očekivao naš napad. Grad je napadnut sa svih strana. Za dve naše brigade to je bio dobar zalogaj. Sva spoljna uporišta brzo su savladana Glavni otpor, sem kasarne 5. puka, neprijatelj je organizovao i oko fabrike "Vistad", koja je proizvodila municiju pa je i imala jaču odbranu. Sva spoljna obezbeđenja oko "Vistada" brzo su likvidirana, osim zgrade koju su Nemci uporno branili. Glavnina našeg bataljona produžila je dublje u grad, dok je fabrika ostala u okruženju. I pored toga Švabe se nisu predavale. Da bi ih konačno likvidirali, jer su nam predstavljali veliku smetnju, mi smo negde kasno uveče doneli popularno oružje "džumbul" i raspalili po utvrđenju. Prozori zgrade iz koje je davan otpor su neosvetljeni, a noć je bila bez mesečine pa je bilo teško gađati. Međutim, iskusni nišandžija ipak je ocenio gde treba nišaniti. Jedna granata, druga, treća, i ubrzo, zatim, posada se predaje. Njen komandir izvršio je samoubistvo. Zauzimanjem fabrike "Vistad" likvidiran je i poslednji otpor neprijatelja na sektoru napada našeg bataljona. U borbi za Valjevo imali smo dva ranjena. Poginuli su drugovi: Cvetković Gavrila Cvetko, Milanica Miće Grubor, Dević Marka Mile i Mrđa Petar. Lazo SRDIĆ Sadržaj Prethodni dokument Sledeći dokument