TRECA KRAJISKA BRIGADA - SJECANJA BORACA

NA PRAGU SRBIJE Jednog avgustovskog popodneva 1944. godine, u šumarku pored Lima, sa posebnim zadovoljstvom slušali smo komandirovu zapovest. — Idemo u Srbiju! Očekujemo da ćemo naići na jak otpor udruženih snaga neprijatelja. Budite dostojni sebe! Ugled naše brigade moramo sačuvati, moramo ga podići i na viši stepen. Nemojte misliti da neprijatelj malo zna o nama! I te kako se on za nas interesovao još dok smo se borili u Sandžaku. Slušali smo komandirove reči, ne shvatajući sasvim zbog čega nas on upozorava; zašto toliko govori o Bugarima, ljotićevcima, nedićevcima, četnicima? Nisu valjda Nemci slabija vojska od njih kada o njima ništa ne reče?! Mi, doduše, ne znamo ovde druge, ali četnike i Nemce znamo i suviše dobro. Možda je zbog toga o njima i najmanje rekao. Ja mislim da smo na Lim došli toliko spremni, da nije moglo biti sile koja bi nas zadržala u nastojanju da uradimo ono što nam se da u zadatak! Kad samo pomislimo da naše brigade i divizije, smatraju najboljima, prosto rastemo od nestrpljenja da padne komanda "Napred!" U nama je, već odavno rasla želja da dođemo ovamo, da odmerimo snage sa četnicima i onima drugim, da nas vidi narod Srbije, da se pokažemo ko smo i kakvi smo! Da što pre dođemo do Beograda, da se spojimo sa Crvenom Armijom, da se zagrlimo i izljubimo! I potukli smo se, najpre sa četnicima, koji su uzmicali. Ne znam prosto kad brže stigosmo na Zlatibor! Ovde sam prvi put čuo za Palisat. To je, kažu, jaka bugarska tvrđava, zabunkerisana i žicom ograđena, iz koje ih nije lako isterati. Dobro smo se i mi pripremili. Interesantno je, nismo osećali ni malo straha. Možda je zato što smo čuli da se tu nalaze Bugari, iako se sa njima nikada ranije nismo tukli! Dok smo prilazili Palisatu, neprijateljski avioni su kružili iznad nas. I pored maskiranja, oni su nas verovatno otkrili. Kada smo se primicali položajima, grupa bombaša krenula je prema bugarskim rovovima. Borba je započela. Samo da se dohvatimo bunkera i rovova, posle će biti sve u redu. Ali, teško savladati sve te prepreke, a da još na njihovim prilazima ne budeš raznešen. Noć je smanjivao dan, a dan je donosio velike nevolje. I kada smo dobro odmerili snage sa Bugarima prešli smo na opšti juriš. Nezaboravno je ono šta su radili drugovi iz 3. bataljona, šta su radili moji Krnjeušani usred bela dana na Palisatu! Ni žica, ni eksplozije mina, ni rafali nisu ih sprečili da prodru u bunkere. Uskakivali su u rovove i žive bugarske fašiste izvlačili napolje. Kakvih je sve scena bilo na Palisatu! Ležao sam u lokvi krvi. Mitraljez sam odgurnuo od sebe. U kolenu mi je sevalo i do besvesti bolelo. Ranili su me iz mitraljeza. Drugovi su me izvukli i previli, dok je moja 1. četa 4. bataljona nastavila borbu. Drugi dan po osvajanju Palisata posmatrao sam sa nosila postrojene bugarske zarobljenike. Bilo ih je oko 80. Došli su da nas nose. Italijani iz našeg 6. bataljona sprovodili su ih. Narod nas je posmatrao. Uz pratnju Italijana, bugarski zarobljenici nosili su ranjene proletere. To je za seljake, koji su nas gledali, bila prava senzacija. Prilazili su nam i raspitivali se o svemu. Bili su ponosni na nas, na "čudo" koje smo počinili na Palisatu! Divili nam se i brinuli o nama kao o svojim rođenim. Kada je za vreme odmora, u jednom šumarku, snalažljivi partizan Italijan izvukao iz šipražja skrivenog Bugarina koji je hteo pobeći i za uvo ga doveo do mojih nosila, zarobljenik je molio za milost: — A be, bratko, az sam kumunist, ne me tepaj! Italijan se smeje od srca i odgovara mu: — Ima vreme, ima! I ja bio tako "komunist" u Bosna, a sada partidžan. Svi smo se smejali ovoj dosetki jer je od drugova Italijana nismo čuli onda kada smo ih zarobili. Oni su tada pričali, da imaju malu decu i to mnogo male dece i sl. dok Bugari sada pokušavaju da nas razneže time kako su komunisti. Kolona je produžila put, a uporni Italijan partizan vikao je na Bugare: — Via, via, fašista, porkadio! Svetko ĆULIBRK Sadržaj Prethodni dokument Sledeći dokument