TRECA KRAJISKA BRIGADA - SJECANJA BORACA

Sadržaj Prethodni dokument Sledeći dokument


OD PLJEVALJA DO BEOGRADA

Sredinom 1944. godine počelo je prikupljanje naših snaga na širem području Sandžaka i sjeverne Crpe Gore, gdje su vršene pripreme za dejstva na teritoriji Srbije. Prva proleterska divizija se oko 20. jula našla na prostoru Pljevlja — Brodarevo — Prijepolje — Priboj. Očekujući pristizanje 6. ličke divizije, sređivali smo jedinice i pripremali ih za predstojeća ofanzivna dejstva. Manje borbe sa neprijateljem iz okolnih garnizona nisu ozbiljnije ometale potreban predah jedinicama zamorenim sedmom neprijateljskom ofanzivom. Bili smo rasterećeni i od teških ranjenika koji su evakuisani savezničkim avionima za Italiju. Tih dana brigadu su napustili, prvo zamjenik komesara Đuro Lončarević, a zatim i komesar Simo Tadić. Đuro je sa brigadom proveo skoro dvije godine i s njom prešao njen najslavniji put kroz četiri neprijateljske ofanzive. Simo je prvi komesar brigade, jedan od najzaslužnijih njenih rukovodilaca i graditelja, njen "veteran". Oni su odlazili na nove, odgovornije dužnosti, zbog čega nam je rastanak s njima bio lakši.

Za komesara brigade postavljen je Krsto Bajić, član politodjela naše brigade, a za zamjenika komesara brigade Petar Lazarević Švabo, do tada pomoćnik komesara 1. bataljona.

U Sandžaku, gdje smo dejstvovali pred i u početku bitke na Sutjesci, bili smo svesrdno dočekani. Prepoznavali su se stari poznanici i srdačno pozdravljali. Zaista dirljivi susreti! Naročito su prijateljski dočekivani naši intendanti, koji su bili i najpoznatiji u selima zbog korektnih postupaka sa narodom od pre godinu dana. Čudili smo se koliko naših boraca ljudi tih krajeva poznaju lično!? Teško su im padale vijesti o pogibiji, nekih od njih. Brigada se ovdje osjećala kao kod svoje kuće.

U ovom periodu su sve tri brigade 1. proleterske divizije odlikovane Ordenom narodnog oslobođenja, što smo i proslavili. Proslava u našoj brigadi bila je 6. avgusta u selu Potpeć. Govornici koji su brigadi čestitali odlikovanje istakli su njene vrijednosti — od pridobijanja ljubavi naroda u krajevima kuda je prošla, do masovnog heroizma. Ona je bila škola kadrova. Uza sve to ukazivano je na zadatke u predstojećim zbivanjima.

Zajedničkoj proslavi sve tri brigade u selu Šehovićima nekoliko dana docnije, iz naše brigade su prisustvovali samo predstavnici. Zamjenik komesara čete Mirko Knežević, u ime brigade, izjavio je da će bombe i bajoneti 3. krajiške opravdati ovo visoko priznanje!

Naslućujući naše namjere, neprijatelj je pripremao ofanzivu nazvanu "Ribecal" sa ciljem da razbije snage 2. korpusa i 1. proleterske divizije u sjevernoj Crnoj Gori i Sandžaku, te onemogući pristizanje 6. ličke divizije i time odgodi, ako ne i onemogući, naš prelazak u Srbiju. Ofanziva je otpočela 12. avgusta 1944. godine.

Sa pravca Lima na našu diviziju i dijelove 37. divizije 2. korpusa napadali su: 14. puk 7. SS-"Princ Eugen" divizije, 2. brandenburški puk, legija "Krempler", ojačani 61. puk 24. bugarske divizije, dijelovi 5. SS policijskog puka i četnici. U ofanzivi se aktivirao i Pljevaljski garnizon koji je dotle bio u blokadi.

Već prvih dana operacije neprijatelj je ispoljio namjeru da nas nabaci na rijeku Taru i tamo razbije ili nabaci na Durmitor, Volujak i Zelengoru. Ali, naša namjera nije bila da se s njim obračunavamo po bespuću slivova rijeka Tare i Pive, već da sačuvamo snage i dovedemo ih u povoljan položaj za našu ofanzivu, našta je štab divizije bio upozoren od VŠ. Vodeći oštre borbe sa brojnim i tehnički dobro opremljenim neprijateljem, naslanjajući se na padine pl. Ljubišnje, divizija je pripremila, a zatim izvela manevar preko rijeke Ćeotine i pl. Kovač prema Priboju, zabacujući se za leđa neprijatelju. Ovaj manevar sa sjevernih padina Ljubišnje pl. pripremila je naša brigada, odbijajući snage 61. bugarskog puka i njemačke snage koje su od Pljevalja težile da nas odbace na r. Taru i ovladaju Ljubišnjom.

Borbe su bile vrlo oštre. Mi smo krajnjim naprijezanjem osujećivali neprijateljske namjere, ali nam nije lako polazilo za rukom da ga razbijemo i otvorimo prostor za nameravani manevar divizije. U odlučnom momentu, kada su izgledi za uspjeh obje strane bili podjednaki, iza leđa neprijatelja pojavio se naš 5. bataljon koji je do tog vremena bio na prostoru Čajniče — Foča, upućen za vezu i prihvat na Drini prethodničkih dijelova 6. divizije, što je dovelo do obrta situacije u našu korist.

 

Prelazak u Srbiju

Po izvršenom manevru uslijedio je prijelaz rijeke Lima, a zatim smo se postavili na prostoru između Lima i Uvca. Prelazak Lima je izveden na interesantan način.

Izviđali smo neprijatelja i pripremali se za prelazak Lima, a zatim zauzimanje Priboja. Očekujući podatke o neprijatelju na suprotnoj strani, dobili smo izvještaj da je naš 2. bataljon zauzeo neoštećen most u Priboju i sam Priboj. Naime, ocjenivši da se u gradu nalaze samo četničke snage, komandant bataljona je odmah naredio pokret i u kolonama: ne obazirući se na slabu i nepreciznu vatru neprijatelja bataljon se spustio na most, prešao preko njega i ovladao gradom. Četnici su bili iznenađeni našom pojavom na Limu, a još više smjelošću 2. bataljona, pa su se posle izvjesnog kolebanja odlučili na povlačenje.

Pojavom naših dveju divizija na označenom prostoru i na pl. Zlataru južno od Nove Varoši, neprijateljska ofanziva i njeni ciljevi dovedeni su u pitanje. Šta više, umjesto da su 1. i 37. divizija bar odbačeni od Srbije, one su se našle neposredno pred Zlatiborom i Javor pl. Shvatajući da je izigran, neprijatelj brzo orijentiše deo snaga prema nama. Povratio je 61. puk ka Čajetini i Palisadu, 2. brandenburški puk po dijelovima preko Nove Varoši ka Kokin-Brodu, a 14. SS-puk ka Priboju. Istovremeno, aktiviraju se i četnici koji posjedaju lijevu obalu rijeke Uvca i Lima od Kokin-Broda do Rudog. Očito je da je neprijatelj namjeravao da nas uklješti i razbije na ovako uskom prostoru ili odbaci nazad u Sandžak, a u svakom slučaju da nas spriječi u prodoru na Zlatibor. Dijelovi naše brigade osujetili su namjere 2. brandenburškog puka, a 13. proleterska brigada osujetila namjere 14. SS-puka. Glavnina naše i 37. divizije pripremale su prelazak Uvca i dejstva ka Zlatiboru i prema pruzi Užice — Vardište.

Odbranu Zlatibora sa prednjim krajem na Uvcu i po dubini sve do grebena planine, izvodili su četnici Zlatiborskog i Jurišnog užičkog korpusa ukupne jačine oko 4.000 četnika, od kojih je skoro tri četvrtine bilo silom mobilisano. Iza njih, u rejonu Palisada i sela Semegnjeva, nalazio se ojačani 61. bugarski puk, a u Užicu i na pruzi prema Vardistu ostale snage 24. bugarske divizije.

Naša divizija trebalo je da ovlada Zlatiborom, a zatim osloncem na njegov masiv (koga je sa pravca Nove Varoši i Priboja trebalo da brane dvije brigade 37. divizije) da dejstvuje na prugu Užice — Kremna. Lijevo, od Mokre gore, dejstvovala bi 37. divizija sa dvije brigade. Napad sa forsiranjem rijeke Uvca trebalo je da otpočne 23. avgusta 1944. godine ujutro. Naše pripreme za dejstva u Srbiji, prije svega političke, bile su temeljite. Pokretu ka Srbiji svi smo se radovali, naročito ratnici 1. proleterske brigade koji se vraćaju u svoju Srbiju prvi put od 1941. godine. Medutim, iako je prijelaz Uvca planiran za 23. avgust, 4. bataljon i četa 3. bataljona naše brigade, vodeći borbu sa četnicima preko Uvca, 22. avgusta prešli su rijeku i učvrstili se na suprotnoj obali, čime smo jednom nogom stali na teritoriju Srbije. Pošto su se dijelovi naše brigade učvrstili na desnoj obali Uvca, depešom smo izvijestili štab divizije da smo čvrsto stali na tle Srbije. U odgovoru na ovu depešu Mijalko Todorović Plavi nam je javio da je uvjeren da ćemo ovoga puta i definitivno ostati u Srbiji i da su se 2., 5. i 17. divizija preko Ibra i Kopaonika već spojile sa snagama Glavnog štaba Srbije, koje pored jugoistočne razvijaju uspješno dejstvo i u istočnoj Srbiji. Napomenuto je da ćemo se i mi brzo oglasiti u zapadnoj Srbiji. To je za nas bio novi podstrek.

Ujutru 23. avgusta otpočeo je napad glavnine naših snaga. Naša brigada izvodila je napad na dva pravca: sa tri bataljona desno preko Murtenice ka Čigoti i selu Ljubišu i sa četiri preko sela Seništa i Draglice ka Šišačkoj kosi na grebenu Zlatibora. Lijevo od nas dejstvovale su ostale snage naše divizije, a još dalje, dijelovi 37. divizije. Do noći trebalo je da ovladamo grebenom Zlatibora, a narednog dana da dejstvujemo dalje na sjever.

Organizovani otpor Zlatiborskog četničkog korpusa brzo je slomljen pred naletom naše brigade, a zatim je nastalo gonjenje neprijatelja vodnim i četnim kolonama. Međutim, neprijatelj se dobro utvrdio na grebenu Murtenice i Šišačke kose. Nastala je žilava borba, u kojoj su četnici ulagali krajnje napore da održe svoje, vrlo jake položaje. Vršili su kratke i oštre protivnapade, ali kad su naše snage smjelim naletima na pojedinim tačkama pocijepale njihovu odbranu i počeli im se pojavljivati na bokovima i za leđima, morali su odustati. Do 11 časova neprijatelj je bio razbijen i u paničnom bjekstvu izgubio se prema sjeveru, čime je i brigada izvršila dobiveni zadatak. I ostale snage naše i 37. divizije izvršile su svoje zadatke do tog vremena.

Ova značajna pobjeda izvojevana je uz neznatne gubitke. Međutim, pri osvajanju najviše čuke na Murtenici smrtno je ranjen komesar brigade Krsto Bajić, koji je umro istog dana. On je sa načelnikom štaba brigade bio sa desnom kolonom. Ponet jurišem bataljona, on se sa pištoljem našao sa prednjim dijelovima i tako je bio smrtno ranjen.

 

Napad na Palisad

Kad smo izbili na visove Zlatibora, pred nama su pukli vidici prema Ovčaru i Kablaru, Povlenu, Maljenu i Tari. Ali pred nama su sada bile i snage 24. bugarske divizije sa kojima je trebalo da se obračunavamo.

24. avgusta ujutro krenuo je iz Palisada u susret naštm snagama 61. bugarski puk, vjerovatno sa namjerom da nas povrati sa grebena Zlatibora na Uvac ili da ne dozvoli pristup njegovom uporištu Palisad. Ovo je za nas bila povoljna prilika da ga tučemo na otvorenom prostoru.

Težište njegovih napada bilo je usmjereno na snage 1. proleterske brigade ka Borovoj glavi i Karanovcu, koja je imala zadatak da neprijatelja navuče što dublje prema samom prevoju i tu zadrži, dok je naša brigada desno i 13. proleterska lijevo trebalo da izvrše obuhvat i odsjecanje neprijatelja od Palisada. I dok je neprijatelj oprezno nastupao u nameravanom pravcu, naše krilne brigade brzo su se kretale na izvršenje svojih zadataka. Međutim, neprijatelj je osjetio naš manevar i uvidio opasnost koja mu prijeti, pa je otpočeo povlačenje, koje se pod našim pritiskom vrlo brzo pretvorilo u bjekstvo. Nastala je trka naših i neprijateljskih snaga. Mi smo žurili da ga odsiječemo od Palisada i tučemo na otvorenom prostoru, a on je žurio da izbjegne sigurnom uništenju spajanjem sa posadom utvrđenog Palisada. Njegovoj glavnini pošlo je za rukom da se prikupi u Palisadu, a našim snagama da okruže ovo uporište i iz pokreta otpočnu na njega napad.

Rejon Palisada je bio jako utvrđen i vrlo podesan za odbranu. Zidani objekti bili su prisposobljeni za dejstvo automatskog oružja u svim pravcima; čitav rejon bio je ispleten rovovima, a oko uporišta izgrađene prepreke od bodljikave žice u više redova. Mjestimično su bila posijana minska polja. Rejon je dominirao neposrednom okolinom, a namjena mu je bila da služi za oslonac 61. bugarskom puku za dejstvo u okolini i spriječavanje prodora ka Užicu. Mi, naravno, nismo imali tačne podatke o utvrđenosti ovog mjesta.

Zahvaljujući tome, prvi nalet naših snaga na uporište bio je zaustavljen, iako je kod neprijatelja izazvao opšti metež. Neki njegovi dijelovi pokušavaju da se izvlače prema Užicu, očito na vlastitu inicijativu i vrlo brzo postaju plijen 2. i 5. bataljona naše i dijelova 4. bataljona 13. proleterske brigade. Zaplijenjene su i dvije haubice. Tek sad smo bili svijesni šta predstavlja Palisad. I sigurno da bi u ovakvoj situaciji napad na uporište izostao i naše snage bile usmjerene za šira dejstva ka pruzi i prema Užicu uz blokadu neprijatelja u Palisadu, da se nije odigrao događaj koji nas je vezao za Palisad.

Naime, kada su naše snage bile zadržane neprijateljskim preprekama i vatrom posade, nastalo je sređivanje i povezivanje jedinica, a štabovi počeli razmišljati o povlačenju glavnina od uporišta. U toj situaciji, neočekivano za sve nas, grupa od oko jedne čete odabranih boraca našeg 3. bataljona, na čelu sa komandantom bataljona Milom Bulajićem, izvršila je nalet na dio uporišta. Oni su savladali žičane prepreke prebacujući preko njih ćebad, šatorska krila i šinjele, sručili se u rovove i ovladali dijelom uporišta. Ovo je bilo potpuno iznenađenje za neprijatelja, a kod naših štabova i jedinica izazvalo divljenje i uvjerenje da treba preći u opšti napad. Ostale jedinice, ne čekajući naređenje, otpočele su napad. Međutim, neprijatelj se vrlo brzo pribrao i organizovao otpor. Zadržao je ostale naše snage na djelimično narušenim preprekama i vršio protivnapade na grupu Bulajića da ga uništi ili izbaci sa njegovih položaja. Medutim, Bulajić se nije dao, a naša vatrena podrška njegovoj grupi bila je vrlo dobra.

Šta više, on je do noći ubacio glavninu svog bataljona u zauzeti rejon, dijelom ga proširio i učvrstio se u njemu.

Drugovi iz štaba korpusa i divizije koji su posmatrali juriš Bulajića, bili su oduševljeni ovim smjelim jurišom na utvrđenje usrijed dana i to bez vatrene podrške, pa su nam naredili da ih podržavamo vatrom i sačuvamo osvojene pozicije do noći, tražili su da ih obavestimo koja je to jedinica i ko je predvodi.

U popodnevnim časovima uslijedila je prva intervencija neprijatelja izvana na našu brigadu. Sa istoka, od puta Užice — Kokin Brod, u dva pravca dejstvovalo je oko 350 bugarskih vojnika. Naš 1. i dijelovi 6. bataljona u prvom naletu razbili su neprijatelja koji se dao u bjekstvo, ostavljajući veliki broj mrtvih, dok ih je desetak zarobljeno.

Organizovani napad na Palisad 24. avgusta uveče izvodili su 1. i po dva bataljona naše i 13. brigade. Glavnina naše brigade bila je slobodna za dejstvo na širem prostoru radi spriječavanja prodora neprijatelja izvana ka Palisadu.

Borba je bila jedna od najžešćih. Neprijatelj, koji nije vidio izlaza sem u upornoj odbrani, koristeći se jakim položajima, očajnički se branio, primjenjujući sva lukavstva. Do zore je bio sabijen na mali prostor, ali je još uvijek imao dovoljno snaga i municije da se uspješno odupire. Uz to, očekivao je intervenciju izvana i svoje spasavanje.

U svitanje 25. avgusta povučena je glavnina naših snaga na odmaranje, a zauzeti dio Palisada držale su manje snage. U prvim jutarnjim časovima od Užica je intervenisao jedan ojačani neprijateljski bataljon, a od sela Rožanstva drugi, dok je od sela Trnovo dejstvovala četa nedićevaca i veća grupa četnika. Intervencija je bila jednovremena i sada je glavnina naše brigade imala pune ruke posla.

2. bataljon je odbio nekoliko naleta neprijatelja od Užica i onemogućio mu prodor od sela Mačkata preko Čajetine u Palisad. Prvi i dijelovi 6. bataljona ("Mateoti") zaustavili su neprijatelja koji je napadao od sela Rožanstva, sabili ga na uzan prostor, potukli a ostatak natjerali u bjekstvo, zarobivši mu komoru i dobar broj vojnika. U isto vrijeme glavnina 6. bataljona je razbila i odbacila nedićevce i četnike daleko na istok. Slična intervencija sa nešto manje snaga neprijatelja uslijedila je istog dana i na dijelove 13. brigade, ali su se završili istim rezultatima.

Vidjeći da je spoljna intervencija propala, da bugarskom bataljonu u s. Mačkatu prijeti opasnost potpunog uništenja, a da opstanak ostatka 61. puka na Palisadu ovisi jedino od jače intervencije iz Užica ili njemačkih snaga koje su se u to vrijeme probijale od Nove Varoši i preko Kokin-Broda nama za leda, Bugari su, da bi dobili u vremenu, pribjegli lukavstvu: traže pregovore, što su starješine našeg 2. bataljona prihvatile! No, naši parlamentarci, koje je predvodio komesar bataljona Bego Dragutin, brzo su prozreli namjere Bugara, prekinuli razgovore i borba je nastavljena. Ubrzo, zatim, iz pravca Užica prodire grupa od oko 200 Nijemaca na desetak kamiona, podržavana sa nekoliko oklopnih kola, čija je namjera bila da sa bataljonom Bugara iz s. Mačkata ugroze naš 2. bataljon s boka i prodru u Palisad.

Intervencijom 4. bataljona i čete 5. bataljona, kao i pokretom 1. bataljona u tom pravcu, Nemci su odbačeni i jedino ojačali bugarske snage u Mačkatu. Namjeravano prikupljanje glavnine naše brigade za likvidiranje ove grupacije za noć 25. na 26, avgust izostala je jer smo dobili podatke da Nijemci prodiru od Kokin-Broda nama za leđa. U ovakvoj situaciji glavnina naše brigade okrenuta je u susret Nijemcima, kuda su upućeni i dijelovi 1. proleterske brigade, pa se neprijateljska grupacija u Mačkatu, a i ostaci sabijeni na mali prostor u Palisadu, osjećali bezbjednijim. Noću 25. na 26. avgusta dijelovi 1. i 13. brigade produžili su napad na Palisad, dok je naš 2. bataljon i dalje držao grupaciju u Mačkatu. Napad nije bio odlučan, jer je naša glavnina sada bila angažovana na zadatke van Palisada. Osjetivši da su naše snage povučene prema Nijemcima, neprijatelj je izvršio prodor u Čajetinu i izvukao ostatke 61. puka iz Palisada, pa skupa s njima hitno napustio poprište borbe i otišao za Užice.

U ovim borbama 61. bugarski puk izgubio je dvije trećine svoga sastava i sve teško naoružanje, a tri bataljona koji su intervenisali spolja bili su desetkovani. Zarobljeno je oko 120 bugarskih vojnika.

Za čitavo vrijeme borbi na Zlatiboru, a naročito na Palisadu i okolo njega, bili smo okruženi pažnjom mještana iz okolnih sela. Radovali su se našim uspjesima i brzo ocijenili vrijednost naših jedinica. Ovakvi postupci koliko su nas radovali i upozoravali da smo medu prijateljima, toliko su nas i obavezivali. Naši ratnici su to dobro shvatili i tako su se prema mještanima i odnosili. Divni su i nezaboravni bili ti naši prvi susreti sa narodom Srbije! Oni su takvi ostali na čitavom putu, sve do Beograda!

 

Prodor na sever

Potučene bugarske jedinice u rejonu Palisada izbegle su uništenje intervencijom jačih snaga Bugara sa pravca Užica i Kokin-Broda. Odmah zatim, a zbog izmene situacije u samoj Bugarskoj, njihove okupacione snage su počele napuštati zapadnu Srbiju i povlačiti se ka istoku. Još jedan satelit Nemaca je definitivno otpao i jedna okupaciona armija u našoj zemlji je bila manje. Povlačenjem Bugara, Nemci su se našli u teškoj situaciji. Na brzinu su posedali garnizone koje su do tada držali njihovi saveznici, ali oni nisu imali dovoljno snage da bi ih mogli i odbraniti. Preostalo im je da se jače oslone na četnike i nedićevce, kojima ustupaju i opremu otetu od Bugara.

Takav razvoj događaja omogućio je uspešnija dejstva našim snagama, pa u vezi sa tim štab 1. proleterske divizije 28. avgusta naređuje:

— 1. proleterska brigada da se postavi na prostoriju Semegnjevo — Gruda — s. Šljivovica, radi dejstva na cestu i prugu Užice — Šargan, onesposobljavajući ih za saobraćaj.

— 13. proleterska brigada da ostane na prostoriji Pjevčano brdo — Rudine — Palisad — Kneževići, zatvarajući komunikacije Kneževići — Mačkat — Užice i Ljubiš — Rožanstvo — Užice.

— 3. proleterska krajiška brigada da dejstvuje u zoni između komunikacije Kokin Brod — Užice i reke Moravice.

Osnovni zadatak svake od ovih brigada u tom momentu je bio razbijanje četničkih i nedićevskih jedinica, njihova dezorganizacija, i priprema za dalja dejstva prema severu.

Izvršavajući dobiveni zadatak, naša brigada je na položajima Gradina razbila Požešku četničku brigadu, a zatim produžila gonjenje njenih ostataka prema Požegi i Užicu. Naveče su 1. i 4. bataljon upućeni u nasilno izviđanje Užičke Požege. Videći da ovaj garnizon ne pruža jači otpor, bataljoni su prešli u napad i u toku noći očistili grad od neprijatelja.

Imali smo utisak da bi se četnici, posle poraza na Zlatiboru, razbežali pred nama samo da ispalimo nekoliko raketa. Pod tim utiskom su se i ova dva naša bataljona jednostavno privukla gradu, ispalila nekoliko raketa i mitraljeskih rafala i četnici su stvarno počeli da beže.

Narod ovog kraja nas je lepo primio. Domaćini su se prosto nadmetali ko će više boraca primiti u svoj dom i ugostiti ih. Tih dana je konačno pristigla i 6. lička divizija, koju smo još u Sandžaku očekivali. S njom je stigao i Milan Bodraža-Radak, komandir 3. čete 1. bataljona koji je polovinom juna sa dva voda svoje čete bio odsečen na Kupreškim vratima. Njemu se docnije priključio i vod 1. čete ovog bataljona koji je sa komandirom te čete bio odsečen 22. juna kod sela Trenica, na putu Gornji Vakuf — Travnik. Radak i njegov komesar čete Đuro Grbić su prikupili sve zaostale borce 1. divizije i jedinica Vrhovnog štaba, formirali bataljon, postavili rukovodstvo i došli u sastav svoje divizije. Njihov dolazak nas je višestruko odbradovao. Stotinak starih boraca i rukovodilaca bili su dragoceno pojačanje u momentu kad se brigada počela popunjavati novim borcima i kad je bilo izgleda da će ti novi borci uskoro biti u većini. Sem toga, njihova upornost i želja da nam se priključe govorili su o visokoj svesti za jedinstvo brigade. Nikakve razdaljine i barijere nisu mogle sprečiti borce da dođu u sastav svoje brigade!

Po pristizanju 6. ličke divizije, štab naše divizije je 3. septembra 1944. godine odredio nove zadatke brigadama. U okviru novog rasporeda, naša brigada treba, nakon što je smene delovi 6. divizije, da se prikupi na prostoriji između Užica i Požege, a odatle narednog dana da izvrši pokret na prostoriju Karan — Kosjerić — Jelova gora da bi dejstvovala prema severu i rušila komunikacije koje vode ka Valjevu.

Izvršavajući ovaj zadatak brigada je postizala uspeh za uspehom, od kojih ću pomenuti samo neke: 4. septembra, nastupajući severno od Požege i Užica, razbila delove Užičkog, Račanskog i Valjevskog četničkog korpusa, a potom i jaku nemačko-četničku kolonu koja pokušava intervenisati iz pravca Užica; 5. septembra, progoneći razbijene četnike, 1. i 5. bataljon oslobadaju Kosjerić; 6. septembra 3. bataljon je u dvočasovnoj borbi, na putu Užice — Bajina Bašta kod legendarne Kadinjače, razbio jedinicu ljotićevaca jačine od oko 600 vojnika, gde ubija 40 a zarobljava 6 neprijateljskih vojnika (među kojima i 1 oficir), zaplenjuje celu komoru, pored ostalog i 2 putnička automobila.

Bili su to veliki uspesi u kojima smo mi imali samo 6 ranjenih i 1 poginulog borca.

Paralelno sa razbijanjem njihovih vojnih formacija, brigada je efikasno uništavala i čitav aparat četničko-nedićevske vlasti. Razoružavane su seoske straže, plenjena i paljena arhiva po opštinama i seoskim kancelarijama, smenjivani i razobličavani u narodu nosioci te vlasti, organizovani zborovi na kojima su birani narodnooslobodilački odbori, uticano da se stvori pozitivno raspoloženje naroda prema Narodnooslobodilačkoj vojsci.

 

Četnički protivudar

Brzi prodor naše brigade prilazima Ravne gore, kao isturene jedinice 1. proleterske divizije, unelo je, izgleda nemir u Dražinu vrhovnu komandu. Bilo im je jasno da ni oni neće ostati na miru i da su već u sledećem potezu na redu. Da bi otklonio neposrednu opasnost, Draža prikuplja sve raspoložive snage na Ravnoj gori i baca ih na brigadu, sa očitim namerama da nas uništi ili izbaci iz zapadne Srbije. Naša obaveštajna služba, iako do tada dosta efikasna, nije otkrila pripreme i namere četničke vrhovne komande, tako da smo 7. septembra ujutro bili prilično iznenađeni kako jačinom snaga koje su nas napale, tako i drskošću kojom su te napade izvodile.

Draža je za taj zadatak sakupio preko 10.000 četnika. Prvo su na udaru bili naš 1. i 5. bataljon, koji su se nalazili u rejonu Kosjerića. Iznenađeni silinom napada, naši bataljoni su se u početku povlačili prilično brzo, da bi se potom sredili i pružajući otpor postepeno odstupali prema Jelovoj gori. Videći da su ova dva bataljona izložena ozbiljnom pritisku, podržali smo ih delovima iz glavnine, tako da je celog dana vođena teška borba na prilazima Jelove gore.

Shvatajući nameru četničke komande i ozbiljnost situacije na pravcu koji je zatvarala naša brigada, štab divizije je tražio od nas da upornom odbranom i veštim manevrom u toku 7. septembra sprečimo četnike u ovladavanju Jelovom gorom i tako stvorimo potrebno vreme za pristizanje naših ostalih brigada. Istovremeno je štab naše divizije uputio u pravcu Jelove gore 13. i 1. proletersku brigadu, a potom je u tom pravcu usmerena i 3. lička brigada. One stižu na greben Jelove gore 8. septembra ujutro. Zahvaljujući pravilnoj oceni situacije od strane štaba divizije i velikom naporu koji su ove tri brigade uložile da bi u toku noći 7/8. septembra savladale velike razdaljine, one su se našle u kritičnom momentu na pravom mestu.

Naša brigada je odolela svim napadima desetostruko jačeg neprijatelja i stvorila potrebno vreme diviziji da se prikupi i narednog dana organizovano sačeka napad četnika. Ujutro 8. septembra glavnina brigade se nalazila na širokom frontu, na liniji: s. Jelovik — s. Tupaići — Konder. Levo od nas nije bilo naših snaga, dok je na naše desno krilo u rejon Okolišta stigla 3. lička, a desno od ove u rejon Jovanovići — Rasadnik dva bataljona 13. proleterske brigade.

Prva proleterska brigada je u to vreme bila između Bajine Bašte i s. Dub i tek je u toku noći 8/9. septembra izbila sa dva bataljona na naše levo krilo.

Četničke snage su 8. septembra ujutro produžile sa napadima na bataljone koji su se, vodeći borbu s njima prethodne večeri, zadržali u s. Ribarevina. Ovi prvi napadi su bili i žešći i drskiji od onih koje su izvodili dan ranije, tako da smo ocenili da treba uložiti i mnogo snaga i napora da bismo ih slomili. U napad su išli u masi, u gomilama, jureći bezglavo i pucajući često i nasumice, podvriskujući i uzvikujući parole Draži, kralju i srpstvu i nadmećući se u banalnim psovkama. Bilo je jasno da su noć proveli u orgijanju i da su se iz čuturica napojili "kuraži". Naši bataljoni su vešto izbegavali njihove udarce, sačekivali ih, tukli i povlačili se na nove položaje da bi sve to samo na drugi način ponovili.

Za to vreme glavnina naše brigade se pripremala za odlučujuću borbu. Mi smo u to vreme imali sedam bataljona, jer nam je inžinjerijski bataljon bio pridodat za duže vreme i s njim smo računali kao i sa svakim drugim bataljonom. Komandant brigade Vlado Bajić je komandovao tog dana levokrilnom grupom bataljona, a ja kao zamenik komandanta desnokrilnom.

Posmatrajući borbu koja se sve bliže primicala Jelovoj gori, razmišljao sam šta bi se sve moglo preduzeti da bi se četnički napadi što pre i što uspešnije slomili. Zaključio sam da mi i situacija i pošumljena Jelova gora omogućavaju da se u neprijateljsku pozadinu ubaci jača jedinica, koja bi ih napadala s leđa. Da bih proverio ispravnost svoje zamisli, posavetovao sam se sa komandantom 4. bataljona Duškom Trninićem. Međutim, on je smatrao da bi bilo suviše riskantno slati veću jedinicu u pozadinu tako brojne mase četnika i da neće imati mogućnosti za manevar i slobode za dejstva. Ali mene je ta ideja i dalje kopkala, pa sam je malo kasnije izneo i komandantu 2. bataljona Đuranu Kovačeviću, čiji se bataljon tog momenta nalazio u rezervi. Đuran, kao da je već razmišljao o istoj stvari, spremno me je podržao i sam predložio da on sa celim svojim bataljonom pođe na taj zadatak. On, a i njegovi komandiri četa su radije išli za leđa neprijatelju, nego stajali u rezervi, iza leđa svoje brigade, dok ona vodi borbu i to tako odlučnu kakva se pripremala toga dana. Plan smo brzo prodiskutovali i 2. bataljon je nestao u šumama Jelove gore. Obavestio sam Vladu Bajića o zadatku na koji sam uputio Đuranov bataljon i ubrzo dobio saglasnost.

Negde oko 10 sati glavnina neprijateljskih snaga izbila je i pred položaje bataljona kojima sam ja komandovao. Pijani, a i okuraženi nastupanjem za bataljonima koji su se preko Ribarevine i Jelove gore povlačili, računali su da će se i s nama brzo obračunati, pa su uz buku pištaljki, truba i doboša navalili, nadajući se da će nas uplašiti i da ćemo pred tim ustuknuti. Naši borci su znali da oni sa tim razgone strah, pa su ih čekali mirno da izađu iz šume i da se približe, pa da ih sigurnim pogocima uništavaju. Tako organizovanim dejstvom odbijen je prvi nalet i u njihovim redovima, umesto podvriskivanja i psovki, čuli su se jauci. Rulja se povukla u šumu da sačeka rezerve, sasluša grdnje bradonja i isprazni čuture, pa da opet nasrne na naše položaje, ali su ponovo uz gubitke bili odbačeni. Vreme je prolazilo, a pritisak nije jenjavao. Mi smo čvrsto držali naše položaje, ali su nam rezerve municije bile sve manje.

U popodnevnim časovima naši levokrilni bataljoni su se povukli iz s. Tupajići prema s. Šuplja Stena, štiteći levi bok na koji je trebalo da izbije 1. proleterska brigada, ali koja se nije pojavljivala. U isto vreme su se 1. i 3. bataljon 13. brigade povukli iz rejona Jovančići — Rasadnik, na liniju Jeftovići — Dakov kam. Negde oko 16 časova stigao je i komandant 13. brigade Milan Žeželj, sa jednim bataljonom i postavio ga na Đakov kam. Žeželj, pored toga što je došao sa svežim bataljonom i odmah ga uveo u borbu, doneo nam je dosta municije, što nam je bilo neobično važno.

Tako se linija naše odbrane oko 16 časova protezala najvišim grebenima Jelove gore, opštim pravcem: Jeftovići — Dakov kam — Okolište — Konder — Velika Priseda — Hrušćalje (k. 918.). Sa te linije se nije imalo kud dalje povlačiti. Za leđima nam je bio put Užice — Bajina Bašta i neprijatelj se tu morao slomiti. U 17 časova, pošto smo slomili još jedan napad, a protivnik bio iscrpljen i pokoleban, prešli smo u protivnapad. Bio je to silovit udarac kojim je Dražina glavnina definitivno bila razbijena. Nestalo je četničke bahatosti i nama je preostalo da im ne dozvolimo da se srede, da ih progonimo i uništavamo. U toku noći Jelova gora je bila očišćena i mnoge obezglavljene grupe četnika uništene.

Dok je glavnina vodila uporne borbe sa ravnogorskim "korpusima", dotle je Đuran sa svojim bataljonom pravio pustoš po njihovoj pozadini. Do nas su tokom dana, s vremena na vreme, dopirali odjeci oštre paljbe, koja se brzo utišavala da bi se nakon izvesnog vremena oglasila na drugom kraju. To su bili znaci da 2. bataljon uspešno izvršava svoj zadatak. Umukla je i četnička muzika koja je svojim prodornim tonovima razdraživala četničku rulju; napadnuta je četnička komora, a onda jedna kolona koja je pristizala preko Ribarevina, da bi na kraju bila zaplenjena i četnička zastava pobijena na najvišem vrhu. Kad smo sa glavninom prešli u protivnapad, Đuran se sa svojim bataljonom kao vihor probio kroz četničke redove i u sumrak spojio sa nama.

Ovo je bila značajna pobeda u kojoj je naša brigada ponela najveći teret.

Narednog dana nastavljeno je intenzivno gonjenje razbijenog neprijatelja. Popodne smo ponovo bili u Kosjeriću, koji u roku od 5 dana po drugi put oslobađamo. U trodnevnoj borbi, neprijatelju su naneseni veliki gubici. Preko 500 četnika je bilo ubijeno ili ranjeno, a oko 30 zarobljeno; mnogi su bacali puške i bežali kući.

Mi smo ovu značajnu pobedu izvojevali uz minimalne gubitke. Tri druga su nam poginula, a 7 je ranjeno. Jedan od poginulih drugova je i Ilija Krajinović, obaveštajni oficir brigade, istaknuti borac, puškomitraljezac i bombaš brigade, docnije smeli i vešti obaveštajac 1. bataljona zatim i brigade. Naročito se istakao u borbi za ranjenike na Neretvi, gde je i sam bio teško ranjen.

Postići ovakav uspeh, uz minimalne gubitke, bilo je moguće zato što su brigadu sačinjavali iskusni ratnici koji su umeli iskoristiti sve prednosti koje su im situacija i zemljište nudili i sve slabosti protivnika kao što su bili četnici.

Ponovo u ofanzivi

Razbijeni četnički korpusi su bezglavo bežali u pravcu Ravne gore, u tvrđavu za koju ih je Draža ubedio da je neosvojiva. Naša brigada, izmorena neprekidnim trodnevnim borbama, nastavila je gonjenje potučenog i razbijenog protivnika, ne dozvoljavajući mu da bilo šta organizovano preduzme i već 10. septembra je izbila južno od Maljena u rejon Košarište — Ljubenići. Uz put je sustigla i potukla nekoliko obezglavljenih četničkih grupa koje nisu bile dovoljno brze i zarobila 27 četnika i zaplenila 8 kola sa opremom, dok je veći broj bio ubijen u bekstvu.

Narednog dana, u jutarnjim časovima, štab divizije nam je depešom naredio da sa brigadom izvršimo pokret preko Ravne gore na prostoriju s. Planinica, da uz put slomimo eventualni otpor četnika, a na pravcu kretanja isturamo daleko napred pokretna odeljenja koja će sačekivati i uništavati četnike koji se budu povlačili pred brigadom. U ovom duhu su izdata i odgovarajuća naređenja bataljonima, koji su pred podne krenuli na izvršenje zadatka. Međutim, štabovi bataljona su isuviše široko shvatili sugestiju za upućivanje pokretnih grupa u neprijateljsku pozadinu, pa su umesto grupa upućivali cele čete, dok je Đuran poveo i ceo svoj bataljon. Ovako smelo dejstvo preko Ravne gore, koju smo respektovali više no što je bilo potrebno, bilo je riskantno, ali se pokazalo i veoma efikasnim.

Četnici, ošamćeni na Jelovoj gori i odatle efikasno progonjeni i uništavani, iako su brzo izmicali prema Kolubari, bili su sustizani i tučeni. Taman što bi neka grupa pomislila da je umakla dovoljno daleko, neka od jedinica bi joj pripucela u leđa. Borci su hvatali četnike dok su u strahu šišali brade, ne dajući im vremena ni da to dokrajče i onako unakarađene ih dovodili. Ni oni koji su se uspeli ošišati i obrijati nisu mogli skriti šta su i ko su. Odavalo ih je suncem neopaljeno lice.

Đuran i njigov bataljon, zaneti borbom, a nošeni željom da sustignu begunce, iznenada su se našli pred Dražinom "Vrhovnom" komandom, a da ni sami nisu bili svesni kakva im se prilika pružila. Kad su doznali da im je Draža ispred nosa pobegao nisu mogli sebi oprostiti. Njima je velik deo komore pao u ruke, pored ostalog i emisiona stanica "Slobodne jugoslovenske planine", sa šest drugih radio-stanica; zarobili su nekoliko bradonja, kao i jednog poručnika iz Dražine pratnje, ali to nije nadoknađivalo propuštenu priliku da se zarobi Draža lično.

Uspeh Đuranovog bataljona nas je obradovao, ali ni kritika ga nije mimoišla za tako slobodno shvatanje samoinicijative.

Samo u toku tog dana brigada je zarobila preko 100 četnika, dok je dva puta toliko ubila ili ranila, a neuporedivo više naterala da baca oružje i vrate se svojim kućama, pretvarajući se da nisu ništa ni čuli ni videli. Ravna gora je bila pregažena! Naša brigada se naveče prikupila u selo Planinica, a 1. proleterska u Struganik.

Naši obaveštajci su tih dana imali pune ruke posla. Saslušavali su zarobljene četnike i otkrivali među njima zločince, prikupljali podatke o stanju kod neprijatelja i njegovim namerama, pronalazili i oduzimali skriveno oružje, hapsili seoske starešine imenovane od četnika, palili arhivu. Politički rukovodioci su koristili svaku priliku da objasne narodu ciljeve naše borbe i razbijali predstave o nama koje im je Dražina propaganda tri godine usađivala u glave.

Intendanti su se više mučili sa vremenom kako da pripreme i doture hranu četama, nego kako da je pribave. Kraj je bio bogat, godina rodna, pa večiti problem ishrane ovde nije postojao.

Narednog dana brigada se prebacila u s. Struganik gde je prenoćila i 13. septembra pre podne primila zapovest štaba 1. divizije, u kojoj se konstatuje da postoje realni izgledi za likvidaciju neprijateljskog garnizona u Valjevu i da je odlučeno da taj zadatak izvedu naša divizija iz pravca severa i 6. lička divizija iz pravca juga.

U skladu sa ovakvom zamisli, štab 1. divizije je naredio:

— 1. proleterskoj brigadi da se prikupi na liniji Divci — Slovac, a odatle da se prebaci severozapadno od Valjeva u rejon Divlje polje, isturajući zasede ka severu, u visinu Ponaševca;

— 3. krajiška brigada da odmah izvrši pokret desnom obalom potoka Ribnica, pređe Kolubaru na odseku Veselinovac — Slovac, a potom, ne zadržavajući se, odmaršuje u rejon Jasika — Ševarica (3—4 km severno do Valjeva) i postavi zasede na putu u visini s. Blizanje — Kičar;

— 13. proleterska brigada da zatvori pravac Lajkovac — Slovac;

— 8. crnogorska je ostavljena u rezervi.

Našoj brigadi je za ovaj zadatak pridodat divizijski, a 1. proleterskoj korpusni artiljerijski divizion.

Prema tome, za napad na Valjevo su određene naša i 1. proleterska brigada iz 1. divizije, 1. i 2. brigada iz 6. divizije.

Odmah po prijemu zadatka naša brigada je krenula na izvršenje zadatka i to u dva ešelona. Prvi ešelon su sačinjavala četiri bataljona, a drugi tri bataljona sa štabom brigade i prištapskim delovima. Po izbijanju prvog ešelona u rejon s. Veselinovac, naišla je neočekivano iz pravca Valjeva jača neprijateljska kolona. Bataljoni su prihvatili borbu i vodili je do kasno uveče, tako da su se tek u toku noći u rejonu Slovca prebacili preko Kolubare i komunikacija, a potom odmarševali u naređenom pravcu i ujutro stigli na prostoriju s. Babina Luka — Zabradica.

Drugi ešelon se u toku noći pokušao prebaciti preko Kolubare i komunikacije sa pravca Veselinovac u s. Loznica. Međutim, jake četničke snage su i dalje držale položaje u visini Loznice, tako da je prolaz tuda bio onemogućen, te se i ovaj ešelon vraća u s. Loznica i tek ujutro prebacuje u rejon Slovca, na levu obalu Kolubare, odakle kreće na zadatak.

Bataljone prvog ešelona je u prepodnevnim časovima napao "korpus" kapetana Račića. Borba je vođena do pada mraka. Elastičnom odbranom u prvo vreme, a potom smelim protivnapadima, četnici su bili potpuno razbijeni. U toku ove borbe zarobljeno je preko 100 četnika, među kojima 1 poručnik i 2 podoficira, dok je znatno više ubijeno. Ovo je bio peti veći sukob naše brigade sa četnicima od kad smo prešli u Srbiju i svaki se završio njihovim potpunim porazom.

Međutim, nama je još uvek predstojala borba za Valjevo, zapravo izvršenje osnovnog zadatka zbog koga smo ovamo i došli. Štab brigade je u toku dana, dok su bataljoni još vodili žestoke borbe sa četnicima i ljotićevcima, dobio dopunu zapovesti štaba divizije, kojom je bilo regulisano da u 20 časova otpočne napad na grad. No, kako su naši bataljoni sve do noći vodili borbu i time se prilično razvukli, brigada nije mogla u određeno vreme preći u opšti napad. Trebalo je bataljone popuniti municijom, nahraniti ih i srediti da bi mogli poći u novu borbu. U takvoj situaciji štab brigade se odlučio da bataljone uvodi u borbu prema stepenu njihovog pristizanja. Na taj način su određena četiri bataljona, do 4 časa 15. septembra bila uvedena u borbu. Ostala tri bataljona su zatvarala pravac Valjevo — Šabac i Valjevo — Slovac.

Već prvog dana borbe do 15 časova ceo grad (sem kasarne bivšeg 5. peš. puka BJV) bio je oslobođen. Sa četnicima i ljotićevcima se brzo obračunavamo, ali se zato oko 300 Nemaca povuklo u kasarnu i otuda pružilo jak otpor, koji se teško lomio.

Predveče, neprijatelj (Nemci i četnici) pokušava sa intervencijom iz pravca Slovca i s. Loznica, ali ga sačekuju naši bataljoni i energičnim dejstvom razbijaju. Ovom prilikom se još jednom istakao poznati borac 1. čete, 1. bataljona Mirko Rokvić Šoša. Kad su se Nemci već probili do prilaza gradu i mislili da neće naići na otpor, delovi 1. bataljona su ih sačekali na kratkom odstojanju i otvorili vatru.

Borba sa Nemcima je nastavljena celu noć ovog i narednog dana. Dva aviona su podržavala naše napade tukući kasarnu; jedan od njih je bio oboren. Predveče se iz pravca Slovca probila kolona Nemaca u grad i spojila sa onima u kasarni. Ni 13. proleterska brigada, ni naš bataljon koji se nalazio na tom pravcu, nisu ih uspeli zadržati. Međutim, sa napadima na njih je produženo sve do 17. septembra, kad je naša brigada dobila zadatak da se izvuče iz grada i prebaci preko Slovca na prostoriju Pridvorica — Pepeljevac — Bogovađa.

U toku ovih borbi neprijatelju su naneti ozbiljni gubici. Zarobljeno je oko 150 četnika i nedićevaca; zaplenjeno oko 100 pušaka, 10 mitraljeza, 8 kamiona, 3. pt. topa, dosta municije, odeće i obuće.

Naši gubici bili su 6 mrtvih.

Nešto više od mesec dana (od 13. avgusta pa do 18. septembra) brigada je prelazila iz borbe u marš i iz marša u borbu i za to vreme prevalila put od Pljevalja do Valjeva, vodeći borbe sa Nemcima, Bugarima, četnicima, ljotićevcima, nedićevcima, da bi u srcu pitome Kolubare zastala da predahne. Ovaj predah nam je bio nužan, a pao je u pravi čas. Bio nam je nužan zastanak da bismo sredili jedinice. Izbijanjem u rejon Kolubare, Valjeva i Tamnave došlo je do velikog priliva novih boraca. Dolazili su mladići i devojke čije smo simpatije plenili isključivo svojim primernim držanjem. Priključivali su se četama dok su prolazile kroz sela ili ih sustizale na narednom zastanku. U brigadu smo primali i mlađe ljude koje smo zarobljavali kao četnike, nedićevce ili ljotićevce, a koji su to dobrovoljno tražili. Brojno stanje bataljona se brzo utrostručilo. Bila je dovoljno izražena želja pa da neko bude primljen u četu, pogotovo ako je po svojim fizičkim sposobnostima obećavao izdržljivog borca. Plašili smo se da se tako masovan priliv novih boraca, čija politička raspoloženja i osećanja nismo ni mogli proveravati, negativno ne odrazi na borbenost i disciplinu, a pogotovo na političko jedinstvo i svest brigade, pred kojom su stajali teški i odgovorni zadaci.

U prvim danima po polasku u Srbiju mi smo u pogledu prijema novih boraca uzimali samo one za koje bi se na neki način utvrdilo da su pouzdani. Ali kad smo se učvrstili u Srbiji, kad je srušena Dražina tvrđava na Ravnoj gori, kad je nestalo jakih otpora, zavladala je sigurnost kod naših starešina, a s tim je nestalo i obazrivosti pa i potrebne budnosti. Zbog toga je taj odmor dobro došao za našu brigadu i njega su starešine iskoristile za sređivanje svojih jedinica, da vide ko se sve u njima našao i da nove borce politički i vojnički pripreme za nove borbe. Intenzivno se radilo od jutra do kasno u noć; rad se završavao igrankama i priredbama, oprobanom formom pridobijanja novih boraca i simpatizera. Pronalaženo je i oduzimano oružje neprijatelja, objašnjavano narodu cilj naše borbe i sl.

Tih dana smo sveli i rezultate dvomesečnog takmičenja u brigadi, za period u kome smo naneli neprijatelju ogromne gubitke i postigli velike uspehe. Svaka jedinica je u ovom periodu pokazala političku zrelost u rešavanju borbenih zadataka, ali je 2. bataljon ipak odskakao od ostalih. Na svečanosti koja je tim povodom bila organizovana komandant brigade, Vlado Bajić je predao komandantu 2. bataljona Đuranu Kovačeviću prelaznu zastavicu kao nagradu za postignute uspehe. Đuran je odmah pozvao komandira 1. voda 1. čete, istaknutog borca brigade Miladina Zorića Garaču i predao mu trofej na čuvanje.

U to vreme smo, po naređenju štaba divizije, uputili veliki broj starih boraca i rukovodilaca u novoformirane jedinice na rukovodeće dužnosti. Iako smo u to vreme imali u brigadi nekoliko stotina boraca od 1941. godine, iskusnih ratnika i rukovodilaca, ipak smo imali muke da razrez ispunimo. Svak se teško rastajao od svoje brigade; koga god smo odredili molio je da ga ostavimo iako je išao na dužnost za dva položaja više.

Drugu grupu boraca i rukovodilaca smo uputili u Konjičku brigadu 1. proleterskog korpusa, koja je tih dana formirana, a treću grupu u izviđački bataljon koji je sa Milošem Vučkovićem, obaveštajnim oficirom korpusa pošla prema Beogradu radi prikupljanja podataka o posadama neprijatelja.

Odlaskom velikog broja nižih starešina u novoformirane jedinice, drugi drugovi brigade su uzdizani na njihove dužnosti; izvršena je i preraspodela oružja i popuna municijom, tako da je brigada bila sposobna za nove zadatke. Tih dana je iz sastava brigade izašao njen sedmi (inžinjerijski) bataljon, koji je umnogome doprineo uspesima brigade za period dok se nalazio u njenom sastavu.

Ogromna većina boraca, Tamnavaca i Kolubaraca, ispoljila je u narednim borbama visoku borbenost, disciplinu, vještinu, a i političku svjest, tako da su već na Sremskom frontu postali komandiri vodova, pa i komandiri četa. Bio je okončan još jedan period u kome je 3. krajiška proleterska brigada postigla sjajne uspehe i iz koga je izašla brojno jača, organizaciono čvršća i politički pripremljena za najteže zadatke, što su uostalom naredni događaji i potvrdili.

Jedino nam vremenske prilike nisu isle na ruku da odmor od desetak dana zaista bude onakav kakvog smo i zaslužili.

 

Borbe za Ub

Nakon predaha od desetak dana brigada je iz rezerve divizije ponovo prebačena u prve borbene linije. Štab divizije je odlučio da 2. oktobra ujutro sa 1. proleterskom i našom brigadom napadne Ub i uporišta oko njega, a sa 13. proleterskom Vreoce. U vezi sa tim, zapovešću od 30. septembra naređeno je da se sve tri brigade prikupe 1. oktobra do 14. časova u polazne rejone za napad: 1. i naša brigada severno od Slovca, a 13. brigada u rejon Lazarevca.

Po dolasku naše i 1. brigade u popodnevnim časovima 1. oktobra u polazne rejone, održan je u štabu 1. brigade u s. Stepanje sastanak štaba divizije i štabova naših dveju brigada na kome je detaljno razraden plan napada na uporišta u rejonu Uba. Osnovna zamisao je bila da se rejon Uba napadne sa istoka, juga i zapada, s tim da se na pravcu severa ostavi slobodan prolaz, koji su u visini Čemanova mosta i Crvene Jabuke, na obrenovačkom i šabačkom putu, čvrsto zatvorili dva bataljona 1. brigade. Namera je bila da se neprijatelj potisne iz uporišta koja je pripremio za odbranu i da se potuče na otvorenom prostoru.

Zadatak naše brigade u sklopu ove akcije je bio:

— sa dva bataljona, iz rejona Trnjaci — Stublinica — Silaja, napadati direktno na Ub;

— sa dva bataljona, duž komunikacije Slovac — Ub napadati uporišta Mehana Kladnica, a potom produžiti napad na Ub sa južne strane;

— jedan bataljon je zadržan u rezervi, a jedan u zaštiti divizijske bolnice u s. Kamenica.

Levo od nas, na jako utvrđeno uporište Vučijak, napadao je 2. bataljon, a sa zapada i severozapada 4. i 6. bataljon 1. brigade.

Ub i okolna uporišta je branilo oko 400 Nemaca i oko 1000 četnika i nedićevaca, sa 4 laka tenka, 2 topa i dosta automatskog oružja i minobacača. Napad je otpočeo u 7 časova 2. oktobra. Sve jedinice su odlučno krenule napred, ali je i neprijatelj od samog početka pružio organizovan i snažan otpor.

Bataljoni naše brigade koji su napadali sa pravca juga, u prvom naletu su ovladali Mehanom Kladnica, uništili posadu, zarobili nešto četnika sa oružjem i uništili jedan laki tenk koji su Nemci napustili. Međutim neprijatelj je energično intervenisao iz pravca Uba i ponovo ovladao Mehanom Kladnica.

Bataljoni koji su napadali sa istoka probili su se do samog Uba i tu bili zadržani snažnom vatrom protivnika. Protivnapadi neprijatelja u ovom pravcu bili su odbijeni. Slična situacija je bila i kod 1. brigade, s tim što su dva bataljona koja su dejstvovala desno od nas ovladala Ćemanovim mostom i porušila ga, a potom i s. Crvena Jabuka.

Borba je nastavljena preko celog dana. U popodnevnim časovima, jaka grupa Nemaca u 20 kamiona, potpomognuta sa 3 tenka, pokušala je intervenisati sa pravca Obrenovca, koju su bataljoni 1. brigade zadržali na porušenom Čemanovom mostu i tako osujetili njene namere.

Štab divizije je uočio da bi bilo riskantno produžiti sa napadima u toku dana, pa je naredio da se jedinice zaustave na dostignutim položajima, odbijaju protivnapade i pripreme za opšti napad sa kojim otpočeti u 20 časova. U naređeno vreme sve jedinice su krenule u napad i brzo upale u grad. Videći da mu preti neminovno uništenje, neprijatelj se u žurbi počeo izvlačiti u pravcu severa, štiteći se tenkovima. Naše jedinice su nastavile gonjenje ove grupe, koju kod Ćemanovog mosta i Crvene Jabuke sačekuju bataljoni 1. brigade gde je bila opkoljena i ceo naredni dan uništavana; neki delovi su se u toku noći ipak probili preko Tamnave na sever. Pored ostalog, uništena su im 2 tenka i nekoliko kamiona.

Naša brigada je u toku ovih borbi imala 8 mrtvih i 10 ranjenih boraca.

Ova borba je bila od neobičnog značaja za našu brigadu. Napad na protivnika koji se vešto i žilavo branio, bio je veliki ispit za nove borce, od kojih mnogi do tada nisu učestvovali u borbi i čije nas je držanje u priličnoj meri zabrinjavalo. Međutim, ogromna većina tih boraca ispoljila je zadivljujuću hrabrost i veštinu u borbi. Ova borba je pokazala da su novi dostojno zamenili stare ratnike, da brigada nije izgubila u svojoj udarnosti, što je bilo neophodno za borbe koje su nam predstojale.

 

U susret crvenoarmejcima

Nakon likvidacije neprijatelja na sektoru Uba, čime je plodna i pitoma Tamnava definitivno bila oslobođena, naša brigada se prikupila južno i jugoistočno od Lajkovca, odakle 6/7. oktobra prelazi u s. Venčane, a 9. oktobra ujutro dobija naredenje za napad na Mladenovac.

Naime, da bi se paralisao tih dana pojačani saobraćaj na komunikaciji Beograd — Kragujevac, naša divizija se po naređenju 1. proleterskog korpusa postavlja prema komunikaciji Sopot — Mladenovac.

Desno od naše, na sektoru Mladenovac — Topola, nalazila se 5. a levo, na liniji Sokolovo — Junkovica — Crljeni, 6. divizija.

Naša brigada je u sklopu divizije dobila najodgovorniji zadatak: da se u toku 9. oktobra prebaci iz s. Venčani u s. Pružatovac, a odatle istog dana u 20 časova pređe u napad na Mladenovac, obezbeđujući se jačim snagama sa pravca Smederevske Palanke. Levo od nas, u rejonu Vlaško Polje — Durinci, nalaziće se dva bataljona 1. brigade, sa zadatkom da nas za vreme napada na Mladenovac štite sa pravca Beograda, dok će njena glavnina, sa osloncem na Kosmaj i Rogaču, dejstvovati na odseku s. Rupčevo — Vlaško Polje.

13. proleterska i 8. (crnogorska) brigada zadržane su u opštu rezervu divizije, razmeštene u s. Ranilovići i s. Venčane.

Određujući našu brigadu da izvrši napad na Mladenovac, štab divizije nam je skrenuo pažnju da u slučaju otpora jačih snaga u Mladenovcu, čija bi likvidacija zahtevala veće žrtve, odustanemo od napada i samo manjim delovima vršimo pritisak na grad, a sa glavninom brigade porušimo i zatvorimo prugu i cestu sa obe strane grada.

Napad na Mladenovac smo izvršili u određeno vreme, a sve komunikacije koje vode iz njega bile su presečene. Grad je branilo oko 450 Nemaca, koji su bili podržani tenkovima. U snažnom naletu srušili smo spoljnu odbranu i neprijatelju naneli ozbiljne gubitke a uništen je, pored ostalog i 1 tenk i nastavljene su teške ulične borbe sve do ujutru, kad opkoljenom garnizonu stiže pojačanje iz Palanke. Tada smo morali povući bataljon iz grada.

Dok je glavnina brigade vodila upornu borbu u Mladenovcu, dotle je 1. bataljon zaposeo cestu Mladenovac — Topola i prugu Mladenovac — Lapovo u s. Međulužje. U zoru 10. oktobra naišao je u pravcu Mladenovca voz pun vojnika, opreme i opljačkane imovine, tako da su ga vukle dve lokomotive. Prvi bataljon je sačekao ovu kompoziciju na porušenom delu pruge, zaustavio voz i napao njegovu pratnju. Nemci su brzo poskakali iz voza i pokušali sa otporom, koristeći nasip pruge i isprevrtane vagone. Borci 1. bataljona su bombama uništavali ovu posadu, koja se nije predavala, tako da ih je 80 ubijeno, a svega 10 zarobljeno. Samo u toku ove noći brigada je ubila oko 130 Nemaca, a 16 zarobila, uništila je 1 tenk i kompoziciju voza sa dve lokomotive, zaplenila velike količine oružja, municije i druge opreme.

1. bataljon je iz zaplenjenog voza izvukao vojnu opremu, dok je plen koji su Nemci opljačkali i vukli za Nemačku predao organima narodne vlasti u Međulužju, koje je komesar tog bataljona Viktor Kučan aktivirao još dok je borba vođena na cesti i pruzi. (Naši borci su u Međulužju ostavili tako snažan utisak da su meštani svojoj prvoj radnoj zadruzi dali ime naše brigade.)

Tri dana je naša brigada vodila uporne borbe na putevima oko Mladenovca, da bi se 12. oktobra u večernjim časovima, pod kišom kuršuma i uraganskim eksplozijama granata, sastala sa crvenoarmejcima. U trodnevnoj borbi ona je ubila preko 200 Nemaca i više ranila; zaplenila je voz i 20 kamiona, uništila 1 tenk, zaplenila velike količine oružja i municije. Pri tome je imala samo 9 mrtvih i 14 ranjenih boraca i rukovodilaca. Zaista vredan uspeh!

Naš susret sa tenkistima generala Ždanova bio je srdačan. Proleteri i crvenoarmejci su izmenjivali razne sitnice da bi i na taj način sačuvali sećanja na dugo očekivani susret.

Zajednički juriš delova mehanizovanog korpusa generala Ždanova i naše brigade na Mladenovac najavile su rakete "kaćuša" i buka snažnih tenkovskih motora. Na Nemce u Mladenovcu i položajima oko njega sručio se uragan, praćen poklicima koji su pozivali na juriš, tako da im nije ništa preostajalo, već da spas traže u bekstvu prema Beogradu, gde ih je naša 1. brigada sačekivala i desetkovala.

Isto veče smo produžili za Beograd. Utrkivali smo se sa motorizacijom Crvene armije i skoro da smo uspevali držati korak s njom. Narod kosmajskih sela nas je oduševljeno pozdravljao. U selu Nemenikuće smo prošli kroz špalir seljaka koji su se poređali duž puta i nudili našu kolonu u prolazu rakijom, vinom i hranom. Nismo imali vremena da zastanemo, jer se u bitku za glavni grad nije smelo zadocniti!

U Jajince smo stigli pred suton 14. oktobra. Sve jedinice određene za napad na Beograd bile su na polaznim položajima i već su otpočele borbu za rušenje spoljne odbrane na liniji: Čukarica — Banovo Brdo — Dedinje — Banjički Vis — Konjarnik — Vračar. U Jajincima nas je sačekao štab divizije, gde nas je komandant pukovnik Vaso Jovanović detaljno upoznao sa situacijom u Beogradu, jedinicama koje će ga napadati, a pogotovu sa našim zadatkom. Komesar divizije Vlado Šćekić upozorio nas je na to da idemo u istorijsku bitku. Neka to bude obračun za 6. april, za Sajmište, Banjicu i Jajince! Slobodni Beograd neka bude poklon našem Centralnom komitetu, Vrhovnom štabu i drugu Titu! Pred Beograđanima i Crvenom armijom moramo demonstrirati sve vrline proletera! Istinski smo bili ponosni na ovaj zadatak i spremni da ga savesno ispunimo.

Opšti pravac napada naše divizije bio je: Dedinje, Ulica Neznanog junaka, Šumadijska (Bulevar JNA), Svetosavska, Krunska (Ulica Proleterskih brigada), Dečanska (Moše Pijade), Jevremova ulica, Kalemegdan. U borbu su uvedene sve četiri brigade naše divizije, s tim što su u prvom ešelonu bile 1. proleterska i 8. crnogorska, dok se naša brigada kretala pozadi 1, a 13. pozadi 8. Zadatak brigada u prvom ešelonu je bio da prodru što dublje napred, dok su ove iz drugog ešelona uništavale zaostale grupe i uporišta neprijatelja.

Našu diviziju u ovoj borbi je podržavao jedan artiljerijski puk, dva bataljona minobacača i dve tenkovske brigade Crvene armije. Prvi ešelon je u toku noći izbio do Autokomande, a mi smo se kretali za njim i čistili teren od zaostalih grupica neprijateljskih vojnika.

Oko podne 15. oktobra, po izbijanju u visinu Karađorđeva parka i Svetosavske crkve i naša brigada je uvedena u borbu, sa opštim pravcem dejstva: Zorina ulica (Ivana Milutinovića) — Tašmajdan — Dušanova ulica — Kalemegdan. Naveče smo već bili u visini Takovske ulice, a sledećeg dana u Dušanovoj i Ulici Strahinjića Bana, gde smo naišli na snažnu odbranu. Naročito žestoka borba se razvila oko električne centrale kojom smo nekoliko puta ovladavali i bili primorani da je napustimo. Bilo nam je jasno da je Nemcima stalo da je unište. Bila bi to, ogromna šteta za i onako porušeni i opustošeni Beograd!

U iscrpljujućoj borbi za električnu centralu, Drugu mušku gimnaziju i blokove zgrada oko njih podržavala su nas svega tri sovjetska tenka. Ostale snage Crvene armije i 5. krajiška divizija bile su povučene iz Beograda radi uništenja nemačke grupacije koje je iz pravca Smedereva prodirala ka Beogradu. Bili su to kritični momenti za našu brigadu, koji su prebrođeni krajnjom odvažnošću i veštinom njenih boraca!

Sve do 18. oktobra, kad je na naše desno krilo stigao jedan bataljon crvenoarmejaca sa deset tenkova, vođene su teške borbe na prilazima Kalemegdanu. Narednog dana smo ovladali fabrikom za izradu vojne odeće, a 20. oktobra ujutro prešli smo u silovit juriš na Kalemegdan.

2. bataljon je napadao od Dunava, a 1. i 5., u sadejstvu sa crvenoarmejcima, sa pravca Dušanove, Jovanove i Jevremove ulice. Komandant 2. bataljona Đuran Kovačević se sa grupom boraca uzverao uz strme kalemegdanske zidine, odakle su iznenadnom pojavom zbunili Nemce i tako znatno ubrzali njihovo uništenje. Do šest časova ujutro Kalemegdan je bio slobodan!

U petodnevnim borbama brigada je zarobila 381 Nemca i oko 350 žandarma, policajaca i agenata, dok je preko 1.000 ubila, među kojima 16 oficira i 52 podoficira, a u isto vreme zaplenila ogromnu količinu oružja, municije i druge vojne opreme.

U isto vreme brigada je izgubila 25 boraca, među kojima i Simu Moraču, politkomesara 2. čete 1. bataljona, istaknutog borca i rukovodioca brigade, i Laku Šobota hrabrog komandira čete. Među 95 ranjenih drugova bili su i načelnik štaba brigade Milorad Dukić, komandant 1. bataljona Jovo Miljević, komesar 2. bataljona Milan Skakić, komandant 5. bataljona Ile Radulović, zatim više komandira i komesara čete i komandira vodova.

Naši borci i starešine, u borbama za Beograd upadali su u utvrđene objekte i bombama osvajali sprat po sprat, pratili sovjetske tenkove i uništavali Nemce koji su ih nastojali uništiti; tenkisti su pak, sve činili da bi olakšali borbu našoj pešadiji. Jedan komandir tenka je tada u šali rekao:

— Vaša pešadija i naši tenkovi osvojili bi ceo svet! Diveći se podvizima naših boraca, postariji čovek je prišao jednom našem rukovodiocu i u oduševljenju ga upita:

— Sa koje su planine sokolovi poleteli?

— Sa Grmeča, Klekovače i Osječenice. Odatle poleteli a preko Zelengore i Kosmaja u Beograd sleteli, — uzvratio je ovaj starom u istom stilu.

Beograd je bio slobodan i naša divizija je ostala u njemu kao posadna jedinica. Naša četiri bataljona su nekoliko dana predstavljali vlast u I, II, X i XIII kvartu i imala pune ruke posla — od pronalaženja i hvatanja skrivenih neprijateljskih vojnika, mobilizacije i organizacije radnih bataljona za raščišćavanje ruševina, do rešavanja sporova komšinica koje bi se oko nečega posvađale. Kvartovi su preformirani u odeljke, formirani su i organi narodne vlasti i naši bataljoni su izvučeni na Voždovac, gde smo zamenili trofejno za oružje sovjetske proizvodnje. Tu smo se oprostili i sa našim 6. bataljonom "Mateoti" koji je više od godinu dana vodio uspešne borbe u sastavu naše brigade. Sada u Beogradu je ušao u sastav brigade "Garibaldi", formiranoj tih dana. Međutim mi smo formirali prateći bataljon. Vežbe u rukovanju novim oružjem su izvođenje svakodnevno, u čemu su nam pomagala i dva oficira Crvene Armije kao instruktori.

I ovde smo dali velik broj rukovodilaca za jedinice KNOJ-a, Garde, OZNE i u novoformirane jedinice, dok je u isto vreme u brigadu stupio velik broj omladinaca i omladinki, što je predstavljalo još jednu popunu. Brigada je brojala oko 3500 boraca.

Nakon što je glavni grad naše zemlje bio slobodan, svi stari borci brigade su dobili odlikovanja; orden ili Medalju za hrabrost, a prvoborci i "Spomenicu 1941". Odlikovanja nam je uručio komandant našeg korpusa general-lajtnant Peko Dapčević u sali Kolarčevog narodnog univerziteta. Nakon toga smo poslali i predloge za dodelu odlikovanja narodnog heroja za najistaknutije borce brigade.

Kulturno-zabavni život u oslobođenom gradu je bio intenzivan. Borci su išli u bioskop i na predstave koje su priređivali crvenoarmejci, a igranke i priredbe su održavane po četama i bataljonima, uz puno učešće omladine iz grada.

Ovde mi je jednog dana saopšteno da sam određen za školovanje u Sovjetski Savez, koje će trajati dve godine. Radovao sam se što ću izučavati vojnu nauku u tako poznatoj akademiji, što ću upoznati Sovjetski Savez i naučiti ruski jezik, ali sam u isto vreme bio tužan što ću napustiti brigadu i drugove pre no što se rat okonča. Čekao sam nekoliko dana na polazak, zajedno sa Markom Rapom, zamenikom komandanta 13. proleterske brigade, pa nam je zbog izmenjene situacije put odložen i mi vraćeni u svoje brigade.

Jednog dana sretoh Milana Zrilića koji me je obavestio da su mi četnici posle desanta na Drvar ubili oca. Očeva smrt mi je teško pala, ali još teže mi je bilo kad mi je ispričao kako je bio mučen pre no što su mu život uzeli.

Boravak u Beogradu od mesec dana bližio se kraju i trebalo je misliti na sremski front, kuda nam je predstojao pokret. Da bismo proverili koliko su borci ovladali novim naoružanjein, sa brigadom smo izvršili bojno gađanje na Jajincima. Sa rezultatima smo bili zadovoljni. Stari borci su bili besprekorni, a ni novi nisu zaostajali.

Na sremski front smo krenuli 24. novembra 1944. godine u 6 sati ujutro. Brigada je pošla na nove zadatke, a Beograđani su je pratili preko Zemunskog mosta, sa cvećem, pozdravima i željama za nove uspehe.

Vlado BAJIĆ, Nikola PEĆANAC


Sadržaj Prethodni dokument Sledeći dokument