TRECA KRAJISKA BRIGADA - SJECANJA BORACA

MISLIM DA NISAM POGREŠIO Na drugu godišnjicu formiranja brigade, 22. avgusta 1944. godine, osvanuo je sunčan dan. Jutarnja izmaglica iz doline reke Uvca se podigla. Koristeći povoljne uslove, 4. bataljon i četa 3. bataljona razbili su četničke delove na Uvcu i prešli na njegovu desnu obalu, stvarajući mostobran za lakši prelazak brigade. U toku dana svaki na svom pravcu, vršili su nasilna izviđanja i prikupljali podatke o četničkim snagama na Zlatiboru. Ostali bataljoni bili su na ranijim mestima i vršili potrebna obezbeđenja, svaki na svom pravcu razmeštaja. Zadatak je bio: što bolje odmoriti jedinice i pripremiti ih za predstojeće naporne zadatke koji ih očekuju po prelasku u Srbiju! Peti bataljon je bio najistureniji, u istočnom delu zaseoka Vranješ. Sunce je pripeklo, borci se sunčali. U kuće nismo ni zalazili. Naređeno je samo neposredno obezbeđenje i izvidanje prema cesti. Nije dozvoljeno nikakvo udaljavanje iz jedinica, a ni kretanje, da se ne bi otkrilo naše prisustvo. Većina boraca izula se da od znoja i rose, osuši mokre čarape. Neki su već prilegli. Sasvim iznenada iza ceste, 2 kilometra južno od Kokinog Broda, prolomi se prasak ručnih bombi, mitraljeskih rafala i puščanih plotuna. Taj uragan potraja desetak minuta, a onda čujemo samo poneki usamljeni pucanj. Na tom pravcu bila je razmeštena na obezbeđenje četa Miše Ćulibrka. Komandant bataljona brzo je skočio na konja i odjurio do Mišine čete da vidi šta se tamo dešava? Mišo je spavao dubokim snom, pa je komandant stigao tek što se probudio i trljao je oči... — Šta se to Mišo, tamo dešava? — upitao ga je komandant. — Ni ja ne znam, — kaže Mišo. — Tamo je otišao onaj "luđak" (misli na Mila Latinovića) sa Bobotinim vodom i sigurno je nekoga sačekao i ukokao, — nastavlja komandant. Mile Latinović (poginuo kao komandir čete na Sremskom frontu 1945. godine) je bio zamenik Mišin. On je, najčešće bez znanja komandira čete, sa nekim vodom izvodio diverzije ili postavljao zasede. Prosto je uživao u tome, pa je normalno očekivati da je i ovo sada njegovo delo. Četa se brzo spremila i krenula u pravcu gde je već pucnjava prestala. Prvi je na konju odjurio komandant bataljona, ali ni on, sve do dolaska na mesto događaja, nije mogao da vidi šta je bilo, jer se borba vodila u dubokoj klisuri potoka Zločinca, na cesti. Dolaskom pred klisuru komandant primeti da se Mile i Bobota sa vodom potovareni "šarcima" i drugim ratnim plenom, kreću uz stranu potoka. Umesto da odmara borce i isturi obezbeđenje prema klisuri, kako mu je naredeno od komandira čete, Mile je zaključio da će se nešto od neprijateljskih snaga kretati cestom, .jer nisu znali za prisustvo naših snaga i odlučio da postavi zasedu u klisuri. Izabrao je mesto za zasedu i postavio manja obezbeđenja na vrhovima klisure. Zaseda je bila postavljena uz samu cestu. Samo što su se borci razmestili na vatrene položaje, čulo se brujanje motora. Od pravca Nove Varoši prema Kokinom Brodu naišla je nemačka kolona motornih vozila. Mesto za zasedu je bilo jako pogodno. Onaj ko nailazi nije imao mogućnosti razvoja snaga, niti da pobegne na stranu ili pruži otpor. Jedina mogućnost bila je bežati nazad, ali treba na tesnoj cesti i u klisuri okrenuti vozila, ili ih jednostavno ostaviti i bežati pešice. Pobeda je morala pripasti onima, koji čekaju u zasedu. Četiri motocikla sa prikolicama išli su napred. Iza njih kretao se kamion pun fašista, a iza njega na većem odstojanju, opet motociklisti sa prikolicama. Mile nije imao strpljenja da dočeka veću grupu motornih vozila, glavninu kolone, već odmah osuo paljbu. Možda toliko reskirati nije ni smeo! "Šarci" su po dubini izrešetali motocikliste, a ručne bombe eksplodirale su u kamionu punom vojnika. Niko od njih nije ostao čitav, niti je imao vremena ni mogućnosti da se brani ili pokuša ma šta drugo. Glavnina neprijateljske kolone je počela da pristiže, ali su i nju "šarci" preduhitrili i naterali na bekstvo nazad prema Novoj Varoši. Sve se to odigralo za tren oka. I dok kamion i motocikli gore, Mile sa Bobotinim vodom iznosi plen na brdo: 19 mrtvih i 23 ranjenih fašista ostali su da leže u potoku na cesti, među njima i 1 oficir. Jednog živog Švabu Mile je ipak uspeo da pošalje na saslušanje Štabu bataljona. — Zašto si to radio, Mile, bez pitanja i odobrenja? — pita ga komandant, kada je sustigao njegovu kolonu. — Ja mislim da nisam pogrešio, druže komandante! Potukao sam i rasterao Švabe, a od mojih drugova niko nije ni ranjen ni poginuo. Zatim je prišao komandantu, smešeći se kao i uvek hladnokrvno i pružio mu novu oficirsku torbicu. — Evo ti ova torbica. Neka bude uspomena, pa ako negde "zaglavim" sećaj se svog Mile! Komandant je bio "razoružan". Nije mogao da ga grdi, jer je Mile, iako često samovoljno, u svaku borbu išao pošto dobro proceni situaciju. Znao je da organizuje borbu, potuče neprijatelja i sačuva svoje borce. Takve odlike su Milu činile dobrim starešinom. Bogdan BJELIĆ Sadržaj Prethodni dokument Sledeći dokument