TRECA KRAJISKA BRIGADA - SJECANJA BORACA
Sadržaj | Prethodni dokument | Sledeći dokument |
MISLIM
DA NISAM POGREŠIO Na
drugu godišnjicu formiranja brigade, 22. avgusta 1944. godine, osvanuo je sunčan
dan. Jutarnja izmaglica iz
doline reke Uvca se podigla. Koristeći povoljne uslove, 4. bataljon i četa 3.
bataljona razbili su četničke delove na Uvcu i prešli na njegovu desnu obalu,
stvarajući mostobran za lakši prelazak brigade. U toku dana svaki na svom
pravcu, vršili su nasilna izviđanja i prikupljali podatke o četničkim
snagama na Zlatiboru. Ostali bataljoni bili su na ranijim mestima i vršili
potrebna obezbeđenja, svaki na svom pravcu razmeštaja. Zadatak je bio: što
bolje odmoriti jedinice i pripremiti ih za predstojeće naporne zadatke koji ih
očekuju po prelasku u Srbiju! Peti
bataljon je bio najistureniji, u istočnom delu zaseoka Vranješ. Sunce je
pripeklo, borci se sunčali. U kuće nismo ni zalazili. Naređeno je samo
neposredno obezbeđenje i izvidanje prema cesti. Nije dozvoljeno nikakvo
udaljavanje iz jedinica, a ni kretanje, da se ne bi otkrilo naše prisustvo. Većina
boraca izula se da od znoja i rose, osuši mokre čarape. Neki
su već prilegli. Sasvim iznenada iza ceste, 2 kilometra južno od Kokinog
Broda, prolomi se prasak ručnih bombi, mitraljeskih rafala i puščanih
plotuna. Taj uragan potraja desetak minuta, a onda čujemo samo poneki usamljeni
pucanj. Na tom pravcu bila je razmeštena na obezbeđenje četa Miše Ćulibrka. Komandant
bataljona brzo je skočio na konja i odjurio do Mišine čete da vidi šta se
tamo dešava? Mišo je spavao dubokim snom, pa je komandant stigao tek što se
probudio i trljao je oči... — Šta
se to Mišo, tamo dešava? — upitao ga je komandant. — Ni ja ne znam, — kaže Mišo. — Tamo je otišao onaj "luđak" (misli na Mila Latinovića) sa
Bobotinim vodom i sigurno je nekoga sačekao i ukokao, — nastavlja komandant. Mile Latinović (poginuo kao komandir čete na Sremskom frontu 1945. godine)
je bio zamenik Mišin. On je, najčešće bez znanja komandira čete, sa nekim
vodom izvodio diverzije ili postavljao zasede. Prosto je uživao u tome, pa je
normalno očekivati da je i ovo sada njegovo delo. Četa se brzo spremila i krenula u pravcu gde je već pucnjava prestala.
Prvi je na konju odjurio komandant bataljona, ali ni on, sve do dolaska na mesto
događaja, nije mogao da vidi šta je bilo, jer se borba vodila u dubokoj
klisuri potoka Zločinca, na cesti. Dolaskom pred klisuru komandant primeti da
se Mile i Bobota sa vodom potovareni "šarcima" i drugim ratnim
plenom, kreću uz stranu potoka. Umesto da odmara borce i isturi obezbeđenje prema klisuri, kako mu je
naredeno od komandira čete, Mile je zaključio da će se nešto od
neprijateljskih snaga kretati cestom, .jer nisu znali za prisustvo naših snaga
i odlučio da postavi zasedu u klisuri. Izabrao je mesto za zasedu i postavio
manja obezbeđenja na vrhovima klisure. Zaseda je bila postavljena uz samu cestu. Samo što
su se borci razmestili na vatrene položaje, čulo se brujanje motora. Od pravca
Nove Varoši prema Kokinom Brodu naišla je nemačka kolona motornih vozila. Mesto
za zasedu je bilo jako pogodno. Onaj ko nailazi nije imao mogućnosti razvoja
snaga, niti da pobegne na stranu ili pruži otpor. Jedina mogućnost bila je bežati
nazad, ali treba na tesnoj cesti i u klisuri okrenuti vozila, ili ih jednostavno
ostaviti i bežati pešice. Pobeda je morala pripasti onima, koji čekaju u
zasedu. Četiri motocikla sa prikolicama išli su napred. Iza njih kretao se kamion pun fašista, a iza njega na većem odstojanju, opet motociklisti sa prikolicama. Mile nije imao strpljenja da dočeka veću grupu motornih vozila, glavninu kolone, već odmah osuo paljbu. Možda toliko reskirati nije ni smeo! "Šarci" su po dubini izrešetali motocikliste, a ručne bombe eksplodirale su u kamionu punom vojnika. Niko od njih nije ostao čitav, niti je imao vremena ni mogućnosti da se brani ili pokuša ma šta drugo. Glavnina neprijateljske kolone je počela da pristiže, ali su i nju "šarci" preduhitrili i naterali na bekstvo nazad prema Novoj Varoši. Sve se to odigralo za tren oka. I dok kamion i motocikli gore, Mile sa Bobotinim vodom iznosi plen na brdo: 19 mrtvih i 23 ranjenih fašista ostali su da leže u potoku na cesti, među njima i 1 oficir. Jednog živog Švabu Mile je ipak uspeo da pošalje na saslušanje Štabu bataljona. — Zašto si to radio, Mile, bez pitanja i odobrenja? — pita ga komandant, kada je sustigao njegovu kolonu. — Ja mislim da nisam pogrešio, druže komandante! Potukao sam i rasterao
Švabe, a od mojih drugova niko nije ni ranjen ni poginuo. Zatim je prišao komandantu, smešeći se kao i uvek hladnokrvno i pružio
mu novu oficirsku torbicu. — Evo ti ova torbica. Neka bude uspomena, pa ako negde "zaglavim" sećaj se svog Mile! Komandant je bio "razoružan". Nije mogao da ga grdi, jer je Mile, iako često samovoljno, u svaku borbu išao pošto dobro proceni situaciju. Znao je da organizuje borbu, potuče neprijatelja i sačuva svoje borce. Takve odlike su Milu činile dobrim starešinom. Bogdan BJELIĆ
|