TRECA KRAJISKA BRIGADA - SJECANJA BORACA

Sadržaj Prethodni dokument Sledeći dokument


ŽARKOVA DESETINA SE "PREDALA" TREŠNJAMA

Na desnoj obali Drine 3. krajiška proleterska smenila je 2. krajišku brigadu. Naš 3. bataljon se nalazio u rejonu sela Jošavice, u Ifsar šumi, na Carevom guvnu, gde smo stigli 10. jula 1944. godine. Zadatak nam je bio da sa južne strane zatvorimo prolaz neprijatelju prema Drini i Goraždu.

Naša četa je bila na jednom proplanku. Livade i šumarci su pružali prijatan odmor. Livade su bile nepokošene. Sa njih se širio miris gorobilja. Borci su ga brali i udevali u revere pohabane vojničke odeće. Prosto se osećao dah skore slobode za kojom smo toliko čeznuli. U daljini su se čule topovske kanonade — bila je to opomena da rat još besni.

Sa ifsarskih pobrđa vrlo dobro se u letnjoj izmaglici videla vijugava Drina: zamicala je njena plava voda u pravcu Goražda. Takođe se sa ovih proplanaka jasno video i put koji, nalik na belu traku, ide iz Goražda prema Čajniču.

Odmor na ifsarskim brdima bio je posebno prijatan, jer smo pre toga imali zamorne marševe, česte okršaje i mnoge naporne i neprospavane noći. Odmarali smo se na mestu gde smo u aprilu prethodne godine do nogu potukli Italijane. Ali je i ovaj odmor iznenada prekinuo poziv na zadatak komandira čete Milenka Stupara. Zadatak je dobio desetar Žarko Bosiljčić da sa desetinom izvrši izviđanje rejona Kapak — drum Goražde — Čajniče i uhvati vezu s 5. bataljonom.

Komandir Stupar je naredio da i ja pođem sa ovom desetinom. Komandant bataljona Mile Bulajić je predao poštu za komandanta 5. bataljona i naredio da mu je predam lično, i to hitno. Kao i uvek, i ovoga puta je Bulajić istakao potrebu vojničke budnosti.

Desetina je krenula na zadatak oko jedanaest časova 15. jula 1944. godine. Dan je bio sunčan, kakav se samo poželeti može. Išli smo u koloni. "Desetina mala, ali odabrana", — uporno se neko šali. Išli smo preko ispresecanog zemljišta, kroz guste šume i preko proplanaka. Spuštali smo se u uvale i jaruge da bi smo se potom opet penjali. Išli smo vijugavim stazama. Povremeno smo se zaustavljali i odmarali. Bili su to kratki zastanci — tek toliko da obrišemo znoj i da se napijemo hladne izvorske vode. Kretali smo se dosta oprezno. Šume su nam uvek bile posebna zagonetka, obavijene dubokom tajanstvenošću i čudnom tišinom. U njima su se samo ptice povremeno oglašavale. Ta tišina nas je opominjala na opreznost. Ko zna šta se krije u tim tamnim dubinama koje su mirisale na vlagu i trulo lišće?

Posle pešačenja od pet-šest časova, izbili smo na jedan proplanak. Činilo nam se da već izlazimo iz šume i da se približavamo selu. Na sred proplanka izrasla je velika, granata trešnja. Još iz daljine smo videli njene uzrele plodove. Ono nas je zavelo i omađijalo. Odmah smo se dogovorili da se odmorimo u gustom hladu granatog stabla. Trešnja je neverovatno rodila. Mi smo se iščuđavali obilnosti grana koje su se savijale pod teretom grozdastih plodova.

Odmarali smo se i jeli trešnje. Odmor, zaslađen trešnjama, posebno nam je prijao. Neprijatelja smo zanemarili. Što baš ovamo da dođe! Zato nismo ni obezbeđenje postavili. Jednostavno smo pod trešnju spustili svoju opremu, poskidali bluze razbaškarili se i, kao da više rata nema, dečački se uspuzali uz stablo. Željno smo jeli slatke, crvene plodove.

Ja sam ostao na zemlji. Drugovi su mi bacali otrgnute grančice sa zrelim trešnjama, koje su nam tolile glad. Okolo se prostirala tajanstvena, čudljiva šuma. Ona nas je skrivala, ali... Sa trešnje, neko od boraca, prošapta: "Drugovi, evo neprijatelja!" Taj nas je šapat sve sledio. Na trešnji je nastala uzbuna.

Prvi je odozgo skočio Milenko Zagorac, zgrabio mitraljez i, kao sumanut, strugnuo na južnu stranu šume. Činilo se kao da ima krila. Za Zagorcem su poskakali i ostali borci, zgrabili oružje i rasporedili se oko proplanka tražeći zaklon.

Sa trešnje je poslednji sišao Mustafa. I on je krenuo za desetinom, a ja s njim. Kad sam se dokopao ivice šume pogledom sam tražio neprijatelja. Nastala je još turobnija tišina, posle koje se očekivala eksplozija, buka i ljudski krici. Medutim, ugledah ženu. Bila je sva u crnini. Izašla je sa suprotne strane na proplanak. Iza nje je, sa mašinkom na gotovs, koračao Nemac. Kad je izašao na livadu sunce mu je blesnulo u lice i na njemu su se presijavali metalni delovi: šlem, dugmad i delovi oružja.

"Znači Nemci" — pomislih u sebi. Svaki delić sekunde bio je sudbonosan. Kad sam našao dobar zaklon iz automata sam otvorio vatru. Nemac je odgovorio vatrom iz "šarca". Dejstvovao je dugim rafalima. Šuma više nije bila zagonetka. Njena tišina je bila ispunjena pucnjavom i uzvicima. Pored mene se stvori Mustafa. Pridružio mi se povikom: "Napred, drugovi, uraaa!" Gađao je u pravcu neprijatelja.

Mustafa je pre par dana došao u našu četu. Još nije bio proveren. Iz Sarajeva je pobegao sa jednim drugom koji se zvao Safet. Ko zna sa kakvim je motivima napustio neprijatelja i došao nama? Ja sam, priznajem, posumnjao da Mustafa ne okrene protiv nas. Međutim, ovaj okršaj je pokazao punu Mustafinu hrabrost: odlučno i smelo je tukao po Nemcima koji su se množili na gornjoj ivici šume.

Kad je prestalo puškaranje i kad se neprijatelj povukao, ponovo smo počeli da se prikupljamo. Zviždali smo i dovikivali se, sakupljali i prebrojavali. Svi smo bili na broju, izuzev Milenka Zagorca koji je prvi skočio sa trešnje i onako munjevito strugnuo u šumu sa "šarcem". Uzalud smo ga dozivali. Milenko Zagorac je odneo i torbicu u kojoj je bila pošta za komandanta 5. bataljona. Tu poštu smo morali predati. Vreme je brzo prošlo i već je počeo da pada suton. Put smo nastavili u pravcu 5. bataljona, upravo u onom pravcu odakle se neprijatelj pojavio.

Plašili smo se neprijateljske zasede, pa smo isturili ispred sebe patrolu, koja se kretala tragom neprijatelja, po izgaženoj travi i otiscima cokula. Otišli su prema Drini i Goraždu.

U sumrak smo stigli do prvih kuća. Jedan nam starac reče da su tuda prošli Nemci. On ih je krišom prebrojao. Bilo ih je 29. Zaključili smo da se radi o diverzantskim "trupovima" koje je neprijatelj ubacivao u našu pozadinu radi iznenadnih prepada i pometnje.

Oko devet časova smo stigli u 5. bataljon. Ja sam se odmah javio komandantu Iliji Raduloviću, podneo mu usmeni izveštaj. Obavestili smo ga da smo i poštu imali za njega i da je ostala u torbici borca koji nam je nestao u toku borbe. Dobili smo večeru i smeštaj za spavanje u šatoru Radnog voda.

U zoru je u šator ušao obaveštajni oficir našeg bataljona Mića Jević. Pitali smo se otkuda on ovde i šta se to desilo. Budio je jednog po jednog. S njim je bila i izviđačka grupa našeg bataljona.

— Mi smo vas već ožalili — rekao je Mića. — U četu je stigao samo Zagorac. Rekao je da ste svi izginuli na trešnji. Rekao je da su Nemci žive uhvatili delegata (mene) i desetara Žarka Bosiljčića. On je to, veli, video svojim rođenim očima. Ceo naš bataljon je na položaju, a komandant je nas uputio da uspostavimo vezu sa 5. bataljonom.

Mića Jević se obradovao što nas je našao žive. Brzo smo se opremili, pozdravili sa drugovima iz 5. bataljona i pošli sa Mićom u naš bataljon, gde smo stigli oko jedanaest časova. Svi su bili radosni što smo se vratili.

Komandant je odmah Zagorcu oduzeo puškomitraljez i odredio ga da bude samo pomoćnik puškomatraljesca. To je za borca bila velika kazna. Mi smo, pak, bili kritikovani za nebudnost, ali šta smo mogli — trešnje su bile slatke, dovele su nas u iskušenje da im se predamo.

Dušan TEŠIĆ


Sadržaj Prethodni dokument Sledeći dokument