TRECA KRAJISKA BRIGADA - SJECANJA BORACA

VEČE SANJARENJA KRAJ OGNJIŠTA Početak je avgusta 1944. godine. Nalazimo se kod Pljevalja u Sandžaku. Štab 3. krajiške brigade i brigadni sanitet su u selu Borju, a bataljoni oko Pljevalja na položajima. Bilo je zatišje i samo ponekad je dolazilo do sukoba naših i neprijateljskih patrola. Odmarali smo se od napornih borbi i marševa i pripremali za one koji će doći. Jedne avgustovske večeri našlo nas se podosta na okupu. Bilo je to sveže planinsko veče, a mi smo sedeli oko razbuktale vatre, čiji su crveni jezičci palacali uz verige. Negde iz daljine, kroz noć, dopirale su melodije snažne krajiške pesme. Na zidu je visila petrolejka i svoje škrte zrake bacala po našim licima. Vatra je pucketala, a mi do kasno u noć razgovarali, najviše o slobodi, o tome šta bismo želeli biti i šta ćemo biti kad bacimo opasače. Svi smo govorili i svak' je svoje želje iznosio. I svi smo pomalo maštali, jer niko od nas nije bio sasvim načisto ni sa željama, ni sa stvarnošću koja nas čeka.Ponekad sam za vreme dugih marševa pokušavala videti sebe u slobodi, a ponekad sam o tome i razgovarala sa svojim drugaricama Bosom, Maricom i Radojkom. Pričale smo o tome tiho da nas drugovi ne čuju, da nam se ne bi podsmevali. Ovo veče svi smo pomalo sanjarili. I pomalo maštali. Slušam Vladu Bajića i Nikolu Pećanca. Znala sam ih kao vojnike, ratnike i komandante i bila sam sigurna da oni samo misle na to kako uništiti neprijatelja, kako ga zarobiti, kuda napasti, gde zasedu postaviti. Ali, u ovo kasno avgustovsko veče, pored vatre na ognjištu, videla sam ih drugačije. Nisu govorili o patrolama i stražama, niti o četama i bataljonima. Pričali su o običnim stvarima: o porodicama, kući, o lovu, o školama. O slobodi su pričali i o nama u slobodi! Slušala sam ih i divila im se, i shvatila da i oni pomalo sanjare, maštaju da i oni nisu samo ratnici sa hrabrim srcem. Srca su im plemenita kao i moje, Maričino, Bosino, Radojkino. Svoje odvažne komandante smo svi cenili i poštovali, ali od one večeri oni su u mojim očima bili još veći. Radovalo me je što ih surovi rat nije učinio surovim. Dim se polako izvlačio kroz otvorenu badžu na krovu, a mi smo naše "prelo" okončali negde pred ponoć, sa pesmom. Razišli smo se na počinak. Sutradan smo opet bili vojnici i ratnici i ništa nam nije smetalo što smo jednu večer, nas petnaestak, proveli u sanjarenju o slobodi i o nama u njoj. Dr Hegera DEBIJABI Sadržaj Prethodni dokument Sledeći dokument