TRECA KRAJISKA BRIGADA - SJECANJA BORACA
Sadržaj | Prethodni dokument | Sledeći dokument |
NAŠ
MEHO Mali je broj boraca i
rukovodilaca 3. proleterske krajiške brigade koji nisu poznavali Mehu, kako
zbog drugarskih postupaka, još više zbog očinske brige o najmlađim
partizanima (dečacima i deci) kojih je bilo u našoj brigadi. Bio
je rudar, rodom iz Kaknja. Od porodice je imao samo majku, o kojoj je mnogo
razmišljao, postavljao pitanja o njoj i sam na njih odgovarao: "Da li je
moja stara živa? ... Pa valjda jeste... Da li ima šta jesti? ... Neka mi bude
živa i zdrava, pa kako ostali narod tako će i ona." U partizane je stupio u jesen 1943. godine, kad je naša brigada napadala
Zenicu. Prvih dana po stupanju u partizane jedan od drugova ga pita kako mu se
zove brigada, a Meho mu odgovara: "Partizanska". Kasnije je saznao da
je njegova brigada Treća krajiška, a o njoj je, kaže, još ranije čuo mnogo
pohvalnih reči i to iz usta ustaša i domobrana: "Gde Treća udari za nju
nema prepreka" — pričalo se u Zenici, pa je Meho sada ponosan što je
postao baš borac Treće proleterske krajiške brigade. U
toku sedme neprijateljske ofanzive u brigadi se često spominjao Meho sa svojim
podvizima, te je za sve jednostavno postao "naš Meho". Tokom ove
ofanzive brigada je vodila veoma teške borbe sa Nemcima, a ona na Crnom vrhu
smatra se jednom od najtežih u toku NOB. Brigada je svakodnevno vodila borbe i
izvodila usiljene marševe. Posledice ovakvog naprezanja bile su: veliki broj
ranjenika, bolesnika i iznemoglih zbog gladi i umora. U junu 1944. godine brigada se našla na planini Vranici (čija je nadmorska visina 2112 m), gde je dobila naređenje da se zaustavi i prenoći. Planina je mestimično bila pokrivena snegom, a padala je i kiša sa gradom. Na planini nije bilo ni čobanskih koliba u kojima bismo se mogli skloniti. Mokri, umorni, neispavani i gladni, naložili smo vatre pod otvorenim nebom. Pored vatri, u sedećem položaju, naslonjeni drug na druga, brzo smo zaspali. Težak je bio san posle mnogo pređenih kilometara i teških borbi. Ostali smo bez mnogih drugova koji su herojski pali na Korićni, Mliništima, Raduši, Zecu. No te noći opet svi nisu spavali: oni koji su bili na straži, patroli, položaju, kuvari i dežurni na improvizovanom "aerodromu", gde su očekivali bacanje hrane i municije od savezničkih aviona. Među njima se nalazio i naš Meho. Prve noći avioni nisu došli, iako je Meho revnosno gledao u nebo i tražio ih. Druge noći su na zvezdanom nebu iskrsle "čelične ptice", koje su povremeno davale crveno-zelene signale, što je bio znak da nas traže. Meho je opet revnosno osmatrao i čim je primetio da avioni daju signale upalio je vatru koja je pilotima pokazala gde treba baciti materijal. Brzo je usledio zvižduk, prvog a za njim i ostalih tovara materijala spuštenog iz aviona: municije, sanitetskog materijala, hrane i dr. Nemci su u stopu pratili 3. proletersku krajišku brigadu. Ovoga dana su je opkolili pripremivši se da je sledećeg dana u ranim jutarnjim časovima napadnu. I baš kada je iznad "aerodroma" bilo najviše aviona, začusmo: "Budite one koji spavaju! Pokret!" A zatim: "Biti spreman za borbu!" Shvatili smo da
se dešava nešto veoma važno. Kolona se brzo formirala i krenuli smo. U toku
pokreta saznali smo da nas Nemci zaobilaze sa svih strana da bi u zoru iznenada
napali brigadu. Dok su se
borci izbudili i kolone formirale, završeno je prikupljanje materijala. Prvo je
jedinicama podeljena municija i sanitetski materijal, a za hranu je naredeno da
je ponesemo što više možemo, a ostalo da uništimo ili dobro sakrijemo da se
neprijatelj ne bi koristio. Vremena mnogo nije bilo za sklanjanje i skrivanje
hrane i mi smo jedan deo jednostavno bacili po šumi. Jedini koji tako nije postupio bio je Meho. Uzdisao je za bogatom "žetvom"
koju treba ostaviti i otići gladan. "A šta znaš, možemo se mi opet kroz
neki dan vratiti na ovo mesto" — razmišljao je Meho. Brigada se uputila prema Rostovu i Crnom vrhu. Na Crnom vrhu Nemci su nam nametnuli neravnopravnu borbu koja je vođena od jutra do mraka. Naši položaji tučeni su artiljerijom i avijacijom. Tokom čitavog dana vršeni su obostrani juriši, ali i jedna i druga strana čvrsto je držala svoje položaje. Neprijatelj je imao mnogo gubitaka toga dana, a i mi takođe. Čim je pao mrak, počelo je probijanje iz neprijateljskog obruča. Nakon proboja opet smo se kretali prema Vranici, gde smo stigli drugog dana u zoru. Tu je izvršeno proveravanje po jedinicama o poginulim, nestalim i ranjenim. Među onima kojih nije bilo u našoj četi je i Mehino ime. Neko od drugova reče: "Otprilike pre dva sata išao je pozadi mene u koloni". Na to drugi dodade: "Verovatno je ostao negde na putu". Poslednjih nekoliko dana, kažu, naglo je oslabio od umora, gladi i nespavanja. Dugo smo još komentarisali i nagadali što se moglo desiti s Mehom i na kraju zaključili da ga nema među živima. Odmah zatim, komesar čete Božo Jelčić sazvao je četnu konferenciju da bi se dogovorili o narednim pokretima i zadacima. Dok je komesar objašnjavao nove zadatke, neko od drugova reče: "Vidim nekog na horizontu, ide prema nama". Za trenutak je prekinuta konferencija i oči svih bile su uperene u pravcu onog koji je dolazio. Nagađali smo ko bi mogao biti: Marko Uzelac, Jovan Zeljković... "Drugovi, to je naš Meho" — viknu Dane Zorić. I stvarno bio je to naš Meho. Svi smo od radosti skočili na noge, neki su i potrčali prema njemu. Što se više približavao primećivalo se da nešto nosi na ramenu. Kada je stigao do nas Meho nam ispriča: — Prošli put sam sakrio tri džaka pirinča u šuplju bukvu. Švaba ih nije pronašao. Evo, jedan džak sam donio da kuvar spremi ručak, a za ona dva ću otići sa konjem da ih doteram. Odmah za Mehom stigao je i "izaslanik" intendanta brigade, "rekvirirao" nam pirinač i podelio ga brigadnom sanitetu i ostalim bataljonima, a nama ostavio tek toliko da nam kuvar skuvao čorbu. Ljutili smo se na intendanta, ali smo bili zadovoljni što smo Meha ponovo upisali u spisak živih u četi. — Da ne bi našeg Meha ne bi mi danas ni čorbu imali — primeti neko od boraca, srčući s nogu vruću čorbu, jer je već bio naređen pokret. Vojin NOVALUŠIĆ
|