TRECA KRAJISKA BRIGADA - SJECANJA BORACA

Od 19. do 23. juna 1944. godine brigada je vodila danonoćne borbe u rejonima: Sarajevska vrata, Travnik, Crni vrh. Danju je napadala ili odbijala napade, a noću bila u pokretima i marševima, da bi u zoru ponovo zaposela nove položaje. Zastanci i odmori bili su retki i kratki.

Bataljoni su svaki pojedinačno organizovali svoja obezbeđenja. Naša 1. četa 3. bataljona nije imala "poštede". Ili je bila u prethodnici, ili u zaštitnici bataljona, zavisno od toga da li je bataljon bio prethodnica ili zaštitnica brigade.

Jednu od najtežih borbi vodili smo 22. juna na Crnom vrhu. Toga dana brigada je odbila nekoliko juriša. Mrtvih i ranjenih bilo je mnogo na obe strane. Kod neprijatelja, sigurno mnogo više, jer smo mi iz ove borbe izašli kao pobednici. Iz naše čete je toga dana poginuo Milan Popović iz sela Bravsko, a ranjeni su Dako Stupar i Lako Šobot.

Istoga dana naveče brigada je dobila zadatak da u toku noći pređe cestu Travnik — Rastovo i do zore narednog dana zaposedne nove položaje na brdu Krstac. U prethodnicu brigade određen je 3. bataljon, a u prethodnicu bataljona 1. četa. Sa četom je išao i komandant bataljona Anđelko Rodić Buđoni. Noć je bila mračna i teška za marševanje. Čas smo se kretali preko ravne livade, čas preko polja već zrelog žita, a čas po neprohodnim vrtačama i kamenjarima. Put ne nalazimo, a vodiča nemamo. Uz brdo četvoronoške, a niz brdo ... ko je imao deblje pantalone na turu, a ko nije on se kotrljao. Duša nam je bila "u nosu", a komandant Buđoni je stalno požurivao četu.

Stigli smo ispred sela Bistra. Naređen je zastanak, da borci predahnu, a situaciju u selu da ispita jedna patrola.

Komandir čete Dmitra Kuburić odredio je za vođu patrole svog zamenika Đoku Babić, a on da izabere još dva borca. Đoka je pozvao Zorić Iliju[1] i Dokić Dragu,[2] a zatim predložio komandiru da i ja pođem s patrolom. Komandir se složio sa predlogom. Kao i ostalim borcima, kratak predah i odmor dobro bi mi došao, ali kao komesar čete ovaj zadatak nisam mogao odbiti. I mi smo krenuli.

Kada smo ušli u selo, bila je još noć. U selu sve tiho i mirno. Iz prve kuće u koju smo hteli da uđemo izađe čovek, civil. Kad mi reče da on nije domaćin kuće, upitah ga, ko je onda i šta traži u selu u ovo doba. Sasvim ubedljivo i bez razmišljanja, on mi odgovori da je iz 1. proleterske brigade i da skuplja mleko za ranjenike. Mi smo mu poverovali, iako je meni za trenutak bilo čudno što on nas ne pita iz koje smo jedinice. Nepoznati krenu u noć, a mi u kuću iz koje je izašao. Babić naredi Zoriću i Dukiću da ostanu pred kućom, na straži, dok se nas dvojica raspitamo kod domaćina kakva je situacija u selu. Samo što smo nas dvojica ušli u kuću, ne znam ni da li smo zatvorili vrata iza sebe, pred kućom odjeknu eksplozija bombe.

Sa mašinkama na gotovs istrčasmo iz kuće Babić i ja, ne sluteći ono najgore. Tog momenta sam pomislio da su naši drugovi primetili nešto sumnjivo i da je jedan od njih bacio bombu. Na žalost, nije tako bilo.

Nepoznati civil je bio ustaša a ne borac 1. proleterske. Ovo smo kasnije doznali od domaćina kuće. On je bacio bombu od koje su poginula oba naša borca. Dva divna druga. Dva omladinca, koje Babić nije slučajno izabrao da pođu s njim u patrolu.

"Kako se neopreznost u ratu skupo plaća", pomislio sam, nagnut nad mrtva tela svojih drugova.

[1] Zorić Nikole Ilija, rođen 1923. godine u selu Račić kod Bihaća. U NOB je stupio 9. VII 1943. godine. Poginuo 23. VI 1944. god. u selu Bistro.

[2] Dukić Dušana Drago, rođen 1928. godine u selu Podlige kod Sanskog Mosta. U NOB stupio 10. VII 1942. god. Poginuo 23. VI 1944. god. u selu Bistro.