TRECA KRAJISKA BRIGADA - SJECANJA BORACA
| Sadržaj | Prethodni dokument | Sledeći dokument |
|
SUZE
U OČIMA VODA Sredinom
juna 1944. godine brigada se prebacila preko komunikacije Gornji Vakuf —
Prozor u pravcu planine Vitreuše. Dolazeći na ovaj teren, iako je bilo letnje
doba, bilo nam je veoma hladno, jer je nadmorska visina iznosila preko 2.000
metara. Padala je kiša, sitna i dosadna. Umorni, mokri do kože, gladni i
neispavani stalno smo u pokretu. U zoru 18. juna stižemo na Vitreušu. Savlađujemo sve napore i žurimo da
što pre izađemo na kosu i posednemo položaje. Na čelu 1. bataljona je naša
1. četa. Izlazimo na kosu. Magla je gusta, ništa se ne vidi, a kiša i dalje
pada kao iz "kabla". Ispred nas je jaruga, sa okomitom suprotnom
stranom. Zauzimamo položaj, a hladan vetar sa severa šiba po nama. Odjednom,
nestaje magle kao da je rukom odnesena. Čistina je, pogledi daleko dopiru po
okolnim brdima koja nas okružuju. Vidimo oveću grupu neprijateljskih vojnika
kako se kreće prema nama. Puštamo ih sve bliže, onda otvaramo vatru iz
zasede. Iznenađeni, Nemci su se uskomešali, a potom povukli na kosu preko jaruge. Nastaje obostrano puškaranje. Zatim stiže i 3. četa, dok 2. odlazi na položaj desno od nas. Nastalo je kratko zatišje, a zatim se razvija jaka borba između 2. čete i Nemaca, koji su zaobilazili naše desno krilo. Ponovo se magla navlači. To su pravi oblaci koje vetar nagoni na visoke vrhove Vitreuše! Pojačavamo budnost, jer pretpostavljamo
da će Nemci preći u napad. To se i obistinilo. Naziremo kroz maglu siluete
nemačkih vojnika kako se spuštaju niz suprotnu padinu. Navaljuju
da bi nas odbacili. Branimo se uporno, nanoseći im sve veće gubitke. Ponovo se
magla razmiče, a s njom se i Nemci povlače na prvobitne položaje, vukući
svoje ranjene i mrtve. Ponovo je naišao talas magle i mi je koristimo za novi
napad. Naređenje je došlo da moramo likvidirati protivnika. Spremamo se užurbano, bombe su u rukama. Vlado Zeljković, naš poznati Vlad, kao i uvek veseo i raspoložen znao je u najtežim trenucima da svojom šalom razveseli i nasmeje ostale borce. On odjedanput reče: "Druže komandire, biće sada cibaka i konzervi". Privlačimo se bliže, koristeći kamenje i drveće kao zaklone. Oprezni smo, da ne bi došlo do iznenađenja. Izbijamo na samu kosu, čujemo Nemce kako se ukopavaju i nešto razgovaraju. Puzimo bliže njima nadomak bombi. Naše bombe prve eksplodiraju, a odmah preko nas poleteše nemačke repašice-bombe. Nemamo ranjenih, ali se dalje ne može; dobro su se ukopali. A i magle je opet nestalo. Ostajemo i dalje na dostignutoj liniji, zauzimamo zaklone. Vlad se podiže na kolena i viče: "Eno ga, Fric se prebacuje", a zatim nanišani i opali. U istom trenutku sa druge strane sruči se na njega kraći rafal iz nemačkog "šarca", koji ga smrtno pogodi. Ispuštajući polako oružje iz ruku, Vlad se poslednji put okrenu i samrtnim pogledom oprosti od nas. Dozivali smo ga, ali se nije odazivao — bio je mrtav. Nedaleko se nalazila bolničarka Zora
Vojvodić, koja je osetila da se nešto Vladu desilo. Ne
znajući da je mrtav, odmah je požurila da mu pomogne. Iako smo je sprečavali
da mu priđe, ona se nije osvrtala na to, već je puzala sve brže da bi ga
previla. Čim mu se približila pokušala je nešto da učini, ali nije uspela,
jer je i nju zadesila ista sudbina. Žureći da u poslednjem času pruži pomoć
ranjenom drugu, hrabro je izgubila svoj mladi život. Kratko vreme ležali su
jedno pored drugog, nije im se moglo prići od jake mitraljeske vatre. Puzeći,
uspeli smo da se približimo Vladu i Zori pod zaštitom mitraljeza i da ih izvučemo
u podnožje Zečeva brda, gde su skupa sahranjeni. Pogledavši jedan drugog,
pojaviše se suze u očima celog voda, bez ijedne reči. Posle kraćeg vremena
Nemci ponovo napadaju. Očekujemo, spremni i ogorčeni teškim gubitkom koji nas
je zadesio. Naši mitraljesci, istureni i maskirani, vešto su dočekali iz
zasede grupu Nemaca koja je drsko napadala i odbacila ih natrag. Prikupljamo
se u sastav
čete; 3. četa je
levo od nas,
ali se za
2. ništa ne
zna. Ceo
dan je odvojena na desnom krilu, daleko od nas i s njom nemamo veze. Treba je
hitno obavestiti da krene za nama, ali kako? Ispresecan i pošumljen teren, kiša
pada, a i magla se spustila, pa je teško poslati kurira. Komandant bataljona
Jovo Miljević naređuje komandiru da pre no što krene sa četom pošalje
patrolu u pravcu 2. čete, da je pronađe i obavesti o našem pokretu u određenom
pravcu. Komandir pogleda po četi, odabra Peru Babića i još jednog borca i reče
im: "Pero, ti si vođa patrole, a naređenje ti je jasno. Čuo si od
komandanta zadatak koji treba izvršiti! Budite oprezni, pazite da ne naletite
na zasedu, ili ne zalutate u ovoj magli!" Pomisao na
ovaj težak zadatak i rastanak sa ovom dvojicom drugova, pogodili su nas tako
kao da se nećemo više s njima videti. Mi krećemo na jednu stranu, a oni se
vraćaju natrag u neizvesnost i ne zna se da li će pronaći četu ili će
nastradati!? Zahvaljujući svom iskustvu, hrabrosti i snalažljivosti, zadatak
su uspešno izvršili. Kad smo se ponovo videli drugog dana, kada su nas stigli
sa 2. četom, našoj radosti nije bilo kraja.
|