TRECA KRAJISKA BRIGADA - SJECANJA BORACA

DESETAR MANE PUŠKOMITRALJEZAC Kada je predložen od svojih drugova za desetara i kada mu je komandir čete saopštio postavljenje, Mane Milošević je zamolio komandira da zadrži svoj puškomitraljez. "Mitraljez mi se ne predaje. Osećam, da bez njega ne bih bio pravi partizan. Puškom ubiješ jednog neprijatelja, a mitraljez... kad ih nanižem..."! — obrazlagao je Mane. Na komandirovu primedbu da će se drugovi osetiti uvređeni, jer bi ispalo da među njima nema sposobnog borca da primi puškomitraljez, a sem toga, desetar kao starešina treba da komanduje u borbi a ne da zalegne za mitraljez i tuče bez da kontroliše svoje borce kako dejstvuju — Mane je imao jednostavno obrazloženje svoje želje: — Što se tiče mojih drugova, molim te, druže komandire, pitaj ih. Svi su oni za ovaj moj predlog. Oni su već naučili, kad ja dejstvujem sa mitraljezom... — Tu Mane prekide misao, malo postiđen i crven u licu. Zatim dodade: — Što se tiče dužnosti desetara, ne brini, mitraljez mi neće smetati. — Dobro, da vidim šta kaže komesar na tvoj predlog — dodade komandir, obraćajući se meni. Ja sam se složio, jer Mane nije postavio nikakav uslov već samo molbu. Dobro sam poznavao tog omladinca. On nikad nije postavljao nikakav uslov. Sve je mogao i sve je hteo. Napravili smo izuzetak, Mane je postao desetar i ostao puškomitraljezac. Omladinac Milošević (Nikole) Mane rodom je iz sela Crnoje, opština Raštela, srez Cazin. U 1. četu 3. bataljona služio je za primer hrabrošću i iskrenošću. Uvek veseo i nasmejan, za najteže zadatke javljao se prvi. Koliko puta sam mu prišao na maršu i zatražio da mi da mitraljez; da ga odmenim, pomognem mu, jer je bio vrlo nežan, mršav, a on bi mi odgovorio: — Neka, druže komesare, mogu ja. Uopšte ga ne osećam! I nije ga osećao na ramenu, ali kad zalegne za njim i pritisne obarač onda ga je dobro osećao. Osećao je reski zvuk rafala kao najlepšu melodiju kakvog muzičkog instrumenta. Udaranje zatvarača, pokrete opruge i pomeranje udarne igle — sve je on osećao kao otkucaje svog srca. Tada je i njegova desetina osećala njegov mitraljez. Posebno je neprijatelj to osetio. Vodili smo borbu na Zec-brdu, iznad Prozora, 20. juna 1944. godine. U toku dana dva puta smo odbacivali neprijatelja sa njegovih položaja. U protivnapadima neprijatelj nas je ponovo potiskivao. U trećem napadu neprijatelja mi smo se uporno branili, ali smo zbog njegove nadmoćnosti i siline napada morali napustiti položaj. Naređeno je povlačenje pod borbom. Četa se povukla. Ranjen je politički delegat voda Dušan Kecman. Jedan iz čete se nije povukao. To je desetar i puškomitraljezac Mane Milošević koji je štitio dejstvom svog mitraljeza izvlačenje čete. Naredio je svojoj desetini, a zatim i svom pomoćniku mitraljesca da se povuku, a on je ostao sam da sa poslednjim šaržerom u mitraljezu osveti ranjenog delegata Kecmana. Na pola rafala, mitraljez je stao. 1 četa je stala. Skamenjeni, gledali smo se... To su bile sekunde. Sekunde duže od večnosti. — Zaglavio mu se mitraljez — izusti neko. To je najmanje što se smelo reći, jer Mane je bio u pitanju. Najednom, u tim sekundima večnosti, iz čete se izdvoji borac Ruža Savić, Manov pomoćnik i pod kišom neprijateljskih kuršuma uputi se ka mestu na kome je ostavila Mana. Izvukla ga je mrtvog, a s njim i njegov mitraljez sa pola neispaljenog šaržera. Sahranili smo Mana na vrh Zec-brda, a borac koji je primio njegov mitraljez, umesto počasnog plotuna čete, ispalio je nad njegovom humkom ostatak šaržera. Ostavili smo Mana kao da je zastao da štiti odstupnicu svoje čete i podržava njene juriše. Kojo RADULOVIĆ Sadržaj Prethodni dokument Sledeći dokument