TRECA KRAJISKA BRIGADA - SJECANJA BORACA

Sadržaj Prethodni dokument Sledeći dokument


TRI POLITDELEGATA TREĆEG VODA

Sećam se Pere Dodiga, Marka Čočića i Ivana Cara, politdelegata 3. voda 1. čete 1. bataljona. Sećam ih se po onom što ne treba ostaviti zaboravu.

U jesen 1943. godine, posle kapitulacije Italije, upućena je veća grupa boraca iz prekomorskih jedinica u 3. krajišku proletersku brigadu. Među njima se nalazio i Pero Dodig, koji je raspoređen u naš 1. bataljon. Vedar i veseo brzo se srodio sa novom sredinom i od prvih dana se isticao hrabrošću koja je ostalima služila za primer. Početkom 1944. godine postavljen je u 1. četi za političkog delegata 3. voda.

Došlo je proleće 1944. godine. Nemci su izvršili desant na Drvar, a istovremeno iz svih pravaca krenuli svojim napadnim kolonama na ovaj grad. Naša brigada je razbila kolonu koja je nadirala od Livna ka Glamoču, a 30. maja, po dolasku u s. Poljice (oko 20 km jugoistočno od Drvara), primila zadatak da neposredno obezbeđuje Vrhovni štab. Istog dana naveče brigada je zajedno sa kolonom Vrhovnog štaba izvršila pokret iz sela Poljice u rejon sela Podić i Preodac (na severnim obroncima Šator-planine). Međutim, zbog jakog pritiska nemačkih snaga na tom pravcu, cela kolona se sutradan 31. maja vratila natrag sa ciljem da se kod Mliništa prebaci istočno od komunikacije Glamoč — Mrkonjić-Grad.

Maršujući pravcem s. Preodac — s. Srdići — Tisovi vrh, brigada je u zoru 1. juna 1944. godine, zajedno sa kolonom Vrhovnog štaba, izbila u rejon koliba Bijeljevine. Odatle je, posle kraćeg odmora, produžen pokret ka šumskoj pruzi Lisina — Mliništa. Na čelu kolone nalazio se 5. a odmah za njim 1. bataljon. Tek što su ova dva bataljona sa proplanka kod Bijeljevine zašli u šumu, napadnuti su od nemačkih planinskih jedinica, i to: 5. bataljon sa pravca Obršine (tt. 1369), a 1. bataljon sa pravca železničke stanice Lisina.

Bataljoni su odmah, svaki na svom pravcu, prihvatili borbu. Među prvima koji su jurnuli na neprijatelja bio je i Pero Dodig. Znao je on dobro da se u koloni, svega nekoliko stotina metara iza nas, nalazio Vrhovni komandant, pa je ne čekajući nikakvo naređenje poveo svoje borce na juriš. U kratkoj, ali veoma oštroj borbi Nemci su bili zbačeni sa šumovite kose. Pero Dodig se nije zaustavio, već nastavio gonjenje razbijenog neprijatelja. Štektanje mitraljeza i eksplozije ručnih bombi odzvanjali su šumom. Pero je sa svojim borcima neprekidno kretao u nove napade. U jednom trenutku pored njega je eksplodirala mina iz nemačkog bacača i on je pao. Kad smo stigli do njega, bio je već mrtav. Tu smo ga i sahranili, u šumi iznad pruge.

Na mesto Pere Dodiga, za politdelegata 3. voda došao je Marko Čačić, takođe sin ponosne Dalmacije, borac koji se već toliko puta istakao svojom snalažljivošću i hrabrošću. Petnaestak dana od pogibije Pere Dodiga bataljon je dobio zadatak da likvidira neprijatelja koji se utvrdio na Vitreuši, najvišem vrhu Zec-planine, iznad izvorišta Vrbasa. Držanjem tih položaja Nemci su onemogućavali prebacivanje kolone 1. proleterske divizije, sa Zec na Vranicu planinu.

18. je jun, nalazimo se na planini visokoj skoro 2.000 metara, a oko nas se kovitlaju magle. Teren je bio veoma težak za napadanje. Brisani prostor do padina Vitreuše, na kojima su nemački rovovi. Međutim, zadatak glasi: likvidirati neprijatelja po svaku cenu! To znači da rovovi neprijatelja ne smeju za nas biti nikakva smetnja... Pod zaštitom magle privlačili smo se neprijateljskim položajima. Odjednom je dunuo jak vetar i raspršio maglu. Mi smo se našli na otvorenom prostoru, nepunih stotinu metara pred nemačkim rovovima. Zalegli smo, a Nemci, primetivši nas, otvorili iz rovova žestoku vatru po našim redovima. Na vatru smo odgovorili vatrom. Rasplamsala se oštra borba, ali svi pokušaji da prodremo do neprijateljskih rovova ostali su bez uspeha. Dalje se nije moglo.

U jeku borbe dopuzao je do nas kurir brigade i doneo pismeno naređenje komandanta Vlade Bajića, u kome je samo stajalo: "Likvidirajte neprijatelja!" Kako likvidirati? Gubici su nam sve veći. Pored ostalih poginuo je hrabri mitraljezac Vlado Zeljković i bolničarka Zora Vojvodić. Jedino bombama u neprijateljske rovove možemo nešto više učiniti.

Tko će se javiti za bombaše? Marko Čačić prvi reče: "Ja!" Napuni torbicu bombama, jednu uze u ruku šutke nas pogleda i krenu napred. Puzao je stopu po stopu dok se nije približio rovu na 15 — 20 metara. Vidimo ga kako zamahnu rukom. Jednom... dvaput... triput... Odjeknule su tri mukle detonacije u neprijateljskom rovu iz koga se podigao oblak dima i prašine. Marko još jednom podiže ruku i zamahnu, ali pre nego je četvrta bomba i eksplodirala u neprijateljskom rovu, odjeknula je pored njega eksplozija nemačke bombe. Videli smo samo kako se Marko malo podiže, zgrči i zatim pade.

Kada smo zauzeli prve nemačke rovove izvukli smo Marka sa položaja. Bio je u nesvesti sa teškom ranom na stomaku. Nekoliko dana je herojski izdržao na nosilima, ali teški marševi i neprekidne borbe koje smo u drugoj polovini juna vodili sa nemačkim planinskim trupama, onemogućili su da mu se pruži potrebna nega i on je podlegao zadobijenim ranama. Umro je na nosilima, a 3. vod opet ostao bez političkog delegata.

Posle Marka za politdelegata 3. voda došao je Ivan Car, tih mladić koga su svi voleli. Bio je željan znanja i uvek bi ga, u kratkim predasima između borbi i marševa, viđali sa knjigom u ruci. Prvih dana jula, nastupajući za Srbiju, brigada je prešla Drinu kod Foče, odakle je 1. bataljon odmah dobio zadatak da likvidira nemačke snage na Krčinom brdu (desetak kilometara severno od Foče).

Krenuli smo iz Foče u zoru 6. jula 1944. godine i posle višečasovnog marša stigli u blizini Krčinog brda. Odmah smo prešli u napad. Razvila se veoma teška borba, jer su Nemci uporno branili svoje položaje na tom brdu. Na najvišu kotu Krčinog brda napadala je 1. četa. Ivan Car je sa svojim vodom, tučen žestokom mitraljeskom vatrom, probijao prema neprijateljskim položajima, ali je pao pogođen u grudi.

Do kraja dana smo ovladali Krčinim brdom, uništivši 32 fašistička vojnika. Pošto smo izvršili dobiveni zadatak potražio sam Ivana. Našao sam ga gde leži na nosilima i pitao kako se oseća.

Dobro je, dobro, druže komesare! Glavno je da je neprijatelj razbijen i uništen — odgovorio mi je jednostavno.

Posle nekoliko dana prenesen je u divizijsku bolnicu, a zatim kao teški ranjenik prebačen avionom u našu bazu u Bariju, na lečenje.

3, vod 1. čete 1. bataljona je za svega mesec dana ostao i bez trećeg političkog delegata. Pričati o tom vodu, znači pričati o hrabrom Peri, Marku i Ivanu.

Viktor KUČAN


Sadržaj Prethodni dokument Sledeći dokument