TRECA KRAJISKA BRIGADA - SJECANJA BORACA

Krajem oktobra 1942. godine naša brigada je krenula iz Gornje Sanice preko Podgrmeča u pravcu Bihaća. Išlo se brzo i samo se na kraćim zastancima hvatao predah. U koloni je vladalo izuzetno raspoloženje, a narod nam je u svakom selu priređivao tople dočeke. Naročito srdačan susret bio je sa borcima 5. kozaračke brigade. Grmeč smo prošli njegovim zapadnim obroncima, cestu Bos. Petrovac — Bihać iznad Ripča, a Unu bliže Skočaja i prebacili se u Plješevicu. Bio je to naporan i dug put ali smo ga i uspešno prevalili.

2. novembra smo niz severoistočne padine Plješevice krenuli u pravcu Bihaća, o kome smo dotle samo nagađali da bi mogao biti naš cilj napada. Sada se to i obistinilo. Drugi bataljon, u kome sam se nalazio, napadao je preko Žegara. Noć se već spustila, ali mi smo se ipak oprezno kretali, prvo u četnim kolonama, a potom, kad smo se primakli ustaškim položajima na oko kilometar, razvili četne kolone po vodovima i desetinama. Ustaše su često osvetljavale teren ispred svojih položaja, pa smo i mi morali zalegati da bismo održali tajnost napada.

Na Bihać smo gledali kao na veoma jako uporište sa brojnom posadom, zloglasnih ustaša koji se neće živi predavati iz svojih utvrđenja. Nama iz 2. čete 2. bataljona teško je padalo što nas u borbu ne vodi naš omiljeni komandir Mićo Tanjga, ali nas je tešilo to što je na njegovo mesto došao borac Dragija Đumić, koji je sa nama od prvog dana ustanka. Znao nas je koliko i mi njega i sa takvim međusobnim poverenjem krenuli smo u okršaj.

Kad su se čete 2. bataljona primakle neprijateljskim položajima na 200—300 metara, dat je znak za juriš. U istom trenu smo otvorili vatru iz sveg raspoloživog oružja i uz uzvike "Juriš! Napred! Hvataj ih žive!", jurnuli napred. Takvom našem naletu ustaše nisu mogle odoleti. Bežale su kroz Žegar kojim smo relativno brzo ovladali, ali smo se onda našli pred kasarnom od koje nas je delilo oko 100 metara brisanog prostora. Međutim, u kasarni se vatra brzo utišala, pa smo pomislili da su ustaše i iz nje pobegle. Sava Srdić Kožar, Pećanac Mićo Mali i ja dobili smo zadatak da se prebacimo do zgrade i ispitamo ima li ustaša u njoj. Išli smo pažljivo, od lipe do lipe, bez da nas je iko ometao, pa smo već bili sigurni da je neprijatelj zaista pobegao. Ali kad smo došli na 10—20 metara, obasuo nas je iza ćoška mitraljeski rafal. Mićo i ja smo uskočili u neki napušteni rov, a Kožar u drugu stranu i odvojio se od nas. Vatra iz kasarne je bila jaka, pa smo se Mićo i ja povukli u sastav čete, ne znajući šta je sa Kožarom.

Međutim, odvojivši se od nas tek što je zalegao sa puškomitraljezom da gađa prema kasarni, na njega je naletela grupa ustaša. Kožar je bez oklevanja okrenuo svoj mitraljez prema ovoj grupi. Ustaše su prihvatile borbu, ali ne za dugo. Kožar ih je natjerao u bekstvo, ali je tom prilikom bio teško ranjen na više mesta. Prisebnost ga nije napuštala. Noga mu je bila slomljena, na nju se nije mogao osloniti. Ostati sam tamo nije smeo jer su ga ustaše sa puškomitraljezom mogle živog uhvatiti. Zato je priljubio mitraljez na grudi i kotrljao se niz padinu prema četi, dozivajući nas iznemoglim glasom. Drugovi su mu pritekli u pomoć i odneli ga na skrovito mesto pozadi čete. Dok mu je bolničar zavijao rane, nekoliko puta je gubio svest.[1]

Mi smo produžili sa napadima. Ustaše su bile proterane iz kasarne i osvojili smo kuću po kuću, sve dok nisu predveče 4. novembra naterane u bekstvo. A kad su videli da im nema izlaza, pokušale su se izvući na lukav način, presvlačeći se i u dimije i maskirajući se zarovima.

Bihać je nakon godinu i po dana ustaške tiranije bio ponovo slobodan, što smo i mi i narod sa razlogom slavili.

[1] Oprostili smo se od Kožara sa malo nade da ćemo se ikad više sresti. Ali on je sve to izdržao, noga mu je odsečena, a druge rane su zacelile.