TRECA KRAJISKA BRIGADA - SJECANJA BORACA

Sadržaj Prethodni dokument Sledeći dokument


OPET SMO DOŠLI U SASTAV NAŠE BRIGADE

Bio je kraj maja 1944. godine, posle neprijateljevog desanta na Drvar. Peti bataljon se kretao na čelu brigade preko Mliništa i Lisine. Noć se približavala. Gusta i visoka stabla četinara i bukava kao da noć čine stalno prisutnom, kao da je stalno prisutan umor, taj pratilac svih vojski u ratu. Već smo nekoliko dana bez odmora, a neredovnost ishrane kao da je normalna pojava. Bar da imamo vode pa da utolimo tu nesnosnu žeđ koja je potisnula glad. Što bi lepo bilo napiti se vode, nahraniti, pa na ovoj planinskoj klimi utonuti u san! Ovakve misli prekidaju rafali nemačkih "šaraca" po čelu kolone, a istovremeno i u levi bok bataljona gde je 3. četa u kojoj sam ja bio.

Brzo smo se razvili u borbeni stroj i izvršili juriš na uzvišenje sa kojeg nas iz neposredne blizine tuku jakom vatrom. Čini mi se da smo za samo pet minuta borbe ovladali ovim uzvišenjem i prisilili Nemce na povlačenje. Među Nemcima zapazio sam i 3 četnika. Na ovoj uzvišici smo se međusobno prosto "lovili", ko će koga da obori iza porušenih stabala ili panja. Među nekoliko palih Nemaca bio je i jedan "bradonja". Moj komandir voda Grbić Drago je ranjen. Ručna granata mu je skoro raznela pesnicu. Bilo mi ga je žao. On je bio komandir 3. voda 3. (Bravske) čete a ja politički delegat. Drago je ostao da bi mu ukazali prvu pomoć i otpremili u bolnicu, a 3. vod, sa nekoliko boraca iz ostalih vodova, jurnuo je da stigne Nemce koji su se povlačili. Ne znamo koliko smo jurili za njima i odjednom vatra je prekinuta. Nismo znali gde se nalazimo. Teško je orijentisati se u takvoj šumi. Na prvi momenat nismo poverovali da je bataljon daleko i da ga ne možemo stići.

Kako se u ovom "mešovitom vodu" našao i komandir pratećeg voda Bogdan Medaković, dogovorili smo se da on preuzme dužnost komandira, a ja da vršim svoju dužnost političkog delegata. Mislim da nas je bilo oko 25. Prvo smo osluškivali, ali nismo mogli da osetimo gde je i u kom se pravcu kreće bataljon. Pokušali smo da se vratimo na ono mesto gde smo se pre kratkog vremena sukobili sa Nemcima. Zapravo, jednim odeljenjem smo krenuli ka tom mestu, a ostali su išli više levo. Tu je došlo do manjeg nesporazuma između mene i Medakovića. On je zahtevao da krenemo levo preko pruge, dok sam mu ja predočio da idemo najpre tamo gde smo se sukobili. Ni sam ne znam šta me je vuklo tamo. Ostajući svaki pri svome, ja sam sa jednim odeljenjem ipak krenuo na mesto prvobitnog sukoba. Već na domaku uzvišenja spazih kolonu Nemaca koja je promicala sa bočne strane, krećući takođe na ovo uzvišenje. Baciše i raketu. Pošto nije bilo tako povoljno upuštati se u borbu, radije smo ostali neopaženi. Osnovni cilj nam je bio da dođemo u sastav jedinice. Tako sam stigao ostale na prelasku pruge. Kad bi se bar negde čula vatra, možda bismo se lakše orijentisali.

Već pada prvi sumrak, kad čusmo topot cokula prugom. Brzo smo se odmakli od pruge, a jednog puškomitraljesca postavili u tom pravcu. Pojavili su se Nemci. Puškomitraljezac je "navaljivao" da raspali po njima. Medaković mu je skrenuo pažnju da ne sme otvarati vatru, sa čim sam se i ja složio. Istina, to je bila pogodna prilika, koju smo svi osećali i teška srca rešili da je propustimo. Nismo se smeli upuštati u borbu. Kad bismo otvorili vatru ne bismo imali mogućnosti da odstupimo. Vrlo brzo smo se osvedočili da je odluka bila pravilna. Posle manje kolone, jačine do odeljenja, naišla je kolona jačine čete, da bi na izvesnom odstojanju opet prošla kolona jačine odeljenja. Sada je bilo jasno da je to kolona čete koja je isturila napred jedno odeljenje, a jedno pozadi za zaštitu.

Nakon što je ova kolona prošla, naša grupa se digla i krenula nizbrdo. Izašli smo iz šume i našli se u Crnim potocima. Noć je ali otkriveno zemljište i zvezdano nebo omogućavali su dobru vidljivost. Kod jedne spaljene kuće, čije zidine strče uvis, spazismo bunar. Da li u njemu ima vode? Da, bilo je ali na samom dnu, pa je problem kako je izvući. Nađosmo kutiju konzerve i žicu, te njome izvlačismo vodu. Napili smo se pitke i hladne vode! Najmanje smo pomišljali da li bi ova voda mogla biti zatrovana. Bar po njenom izgledu to ne bismo zaključili. Ali sada smo osetili pravu pravcatu glad. Brzo smo pošli u pravcu severoistoka u nameri da pređemo cestu, u nadi da ćemo već nekako preko meštana doći u vezu sa našim snagama.

Prelaskom ceste koja od s. Busije ide za Mliništa zapazismo sveže tragove. Ovde su pre kratkog vremena prošli Nemci i verovatno imali zastanak, o čemu svedoče razbacane prazne limenke od konzervi, kutije od cigareta i sl. Od ove ceste počesmo se penjati naviše i kada smo izašli do šume tu smo našli izbeglo stanovništvo sa stokom. Preko njih smo doznali da naših jedinica ima na Crkvenom. To nam je bila prva sigurnija orijentacija. Glavno je da dođemo u dodir bilo sa kojom našom jedinicom! Nakon toga ćemo lakše pronaći našu brigadu! Produžujući marš željenim pravcem, zašli smo u šumu, odnosno u takav mrak da brzo izgubismo planinsku stazu. Dalje se nije moglo. Ne vidimo da se krećemo, a i umor nas je savladao. Najbolje je da prilegnemo i odspavamo, biće nam lakše. Tako smo i učinili.

Samo jedan drug je stražario, dok smo mi ostali brzo zaspali. Tu nas je i zora zatekla. Možda bismo još produžih da spavamo da se nije desio jedan nezgodan slučaj. Kao zadnja smena na straži je bio Slovenac (došao u brigadu iz prekomorskih brigada) koji je, spazivši da neko ide stazom i misleći da su Nemci, viknuo kao da ga je već neko uhvatio. Mahinalno, bunovni, a pod dojmom ovakvog glasa svi smo poskakali, zgrabili oružje i pojurili ka "nepoznatom". Brzo smo došli sebi. Morali smo glasno dovikivati one koji su dalje odjurili. Opet smo se prikupili, sem dvojice (Samardžije, rodom od Ključa, sa još jednim drugom). "Nepoznati" od koga se uplašio naš stražar, bio je čobanin koji je izlazio iz sela na planinu, do zbegova. Od njega smo doznali da se nedaleko nalaze neke partizanske jedinice.

Posle kraćeg dogovora utvrdili smo da su to delovi 17. krajiške brigade. Dolaskom do njihove komande saznali smo da je štab 5. korpusa na Crkvenom. Verujući da će nam drugovi iz korpusa najbolje ukazati na vezu, Medaković i ja smo krenuli tamo. Već je bila noć. U štabu korpusa smo našli našeg bivšeg komandanta brigade Karanovića, koji se mnogo interesovao za brigadu i detalje borbe koje je vodila. Kratko smo ispričali kako je bilo, gde smo bili odsečeni, izražavajući želju da nam se pomogne da što pre dođemo do brigade. Karanović, znajući da smo gladni, uzeo je sam po parče hleba, namazao džemom i dao nam. To smo slatko pojeli. Od njega smo saznali da je brigada sada na maršu ka Kupresu, da se tu kod 5. korpusa nalazi odsečen još jedan bataljon 13. (hrvatske) brigade "Rade Končar", te da ostanemo u njegovom sastavu, a kad on bude pošao da i mi s njima krenemo u našu brigadu. Ova vest bila je za nas radost. Požurili smo u naš "skucani", kako smo nazivali vod, da svima saopštimo ovu vest.

Nekoliko dana smo ostali u sastavu jedinica 5. korpusa, odnosno u sastavu pomenutog bataljona. Držali smo položaje prema Mrkonjiću. Naš vod je imao priliku da vodi i samostalne akcije, što je u očima ovih mladih jedinica i boraca ostavljalo veoma lep utisak. Pored ostalog, potukli smo jednu nemačku kolonu koja se izvlačila sa Mliništa. Tu nam je samo jedan drug lakše ranjen. Zaplenili smo municije, oružja i druge opreme. Sve je to pripalo ovom bataljonu 13. brigade. Sam naziv proleteri značilo je za ove drugove nešto veliko. Mnogo su nas cenili. Za vreme ručka i večere nudili su nam da primimo dodatak hrane i radoznalo slušali naše razgovore, dobacujući jedan drugome: "Vidiš, to su proleteri! Jeste li videli kako se bore i šta napraviše od Švaba u onoj šumi!?" Pripisivali su nam čak i više no što nam pripada. Ovom borbom imali smo izvanrednu priliku da mlađe borce rasteretimo straha od neprijatelja. Nemci su se u neredu povlačili sa Mliništa. Možda je ovo bila ona jedinica koju smo pre nekoliko dana, prikriveni pokraj pruge, posmatrali kako prolazi!?

Najzad, došlo je vreme da krenemo za svojom brigadom. Na čelu bataljona 13. hrvatske brigade krećemo ka Kupresu. Naš vod je davao tempo celoj koloni bataljona, čije je začelje (prateći i radni vod) moralo povremeno da potrčava. Išli smo komunikacijom koja vodi od Mrkonjić-Grada. Na čelu voda, sa mnom i Medakovićem, ide i komandant bataljona. Srednjeg je rasta, mirnog i staloženog izgleda, deluje ozbiljno.

Odjednom na oko 100 metara iza okuke ceste ispred nas spazismo nemačku patrolu. Komandant bataljona nam bez mnogo razmišljanja predloži da kolona skrene sa ceste ulevo. Patrola neprijatelja je gledala našu kolonu a zatim se izgubila iza okuke. Kada malo odmakosmo od ceste, ugledasmo desno šatore, a zatim i rov iz koga viri nemački puškomitraljez. Ispred ovog nemačkog logora prolazi bataljon vojske! Prosto neverovatno! Komandant bataljona ćuti, a mi naprežemo oči i uši, ne pokušavamo sada ništa da ga pitamo, iako to želimo, već odmičemo u polje. Skoro će čelo da se dohvati šume i uzbrdice.

Sviće. Dva-tri pucnja oglasiše se za nama sa padine kose, levo od nemačkog logora. I začelje je zašlo u šumu. Komandant bataljona zastade da nam objasni stvari koje smo i mi sada nešto bolje shvaćali, ali još uvek nedovoljno:

— Ono je nemački logor. Njihova patrola je mislila da smo mi njihova jedinica, ili četnici, pošto smo dolazili od njihove pozadine — zato nisu intervenisali. Bila bi vrlo neugodna situacija po nas da je došlo do borbe.

Posle nekoliko sati marša stigli smo u Kupres. Tu smo doznali gde se nalaze naše jedinice. Pozdravili smo se sa komandantom bataljona 13. hrvatske brigade i ostalim drugovima. Produžili smo pokret i našli našu četu u šumi, blizu jednog popaljenog sela. Bili smo neizmerno srećni što smo se ponovo našli u sastavu naše brigade.

Dane KNEŽEVIĆ


Sadržaj Prethodni dokument Sledeći dokument