TRECA KRAJISKA BRIGADA - SJECANJA BORACA

ČETRDESET DUGIH DANA VAN BRIGADE   Početkom juna 1944. godine naš 1. bataljon se našao u Kupresu, gde je dobio zadatak da zatvori pravac od Bugojna. Na osnovu toga su 1. i 2. četa organizovale odbranu u rejonu Malog stožera i Kupreških vrata, a 3. četa ostala u rezervi bataljona, u s. Alajbegov Odžak. Trećeg dana (13. juna) oko 12 sati, pošto su 1. i 2. četa izišle na navedene položaje, napadnute su sa pravca Bugojna jakim snagama neprijatelja. Oko 14 sati ovog dana u komandu 3. čete je stigao kurir od komandanta bataljona sa pismenim naređenjem da sa četom najhitnije dodemo na Kupreška vrata, a u Alajbegovom Odžaku da ostavimo jedan vod sa jednim članom komande čete, radi obezbeđenja komore bataljona. Kurir je još usmeno preneo da se komandant bataljona nalazi na kupreškim vratima. Četa je ubrzo bila spremna za pokret. U rejonu njenog dotadašnjeg razmeštaja ostao je njen 3. vod sa komesarom čete. Kad smo krenuli prema dobivenom naređenju, niko od nas nije ni pomislio da se sa komesarom čete i drugovima iz 3. voda nećemo videti punih četrdeset dana i da ćemo se ponovo sastati tek u Sandžaku. Kad je 3. četa stigla na kupreška vrata, 1. i 2. čete već su vodile teške borbe. Zapretila je opasnost da ih neprijatelj zbaci sa položaja, pa je u ovakvoj situaciji 3. četa dobila zadatak da organizuje odbranu u rejonu Velikih i Malih kupreških vrata i bočnom vatrom potpomogne odbranu 1. čete koja se nalazila desno u rejonu Malog stožera. Padom mraka trebalo je da se četa zabaci potokom Koprivnica u pozadinu neprijatelja i napadne ga s leđa. U toku dana, uz krajnje i teške napore, bataljon je uspeo da održi posednute položaje. U prvi sumrak 3. četa se počela zabacivati u pozadinu neprijatelja. U međuvremenu, kad je četa već krenula u pozadinu neprijatelja, bataljon je dobio naređenje da se povuče sa položaja u rejon Kupresa, o čemu komanda 3. čete nije mogla biti obaveštena. Pošto se bataljon povukao, neprijatelj je zauzeo Veliki i Mali Stožer i Kupreška vrata, a 3. četa je bila odsečena od bataljona. Svi pokušaji u toku noći da se četa probije za bataljonom ostali su bez uspeha. Po otkrivanju prisustva naše čete u njihovoj pozadini, neprijatelj je protiv nas angažovao deo svojih snaga i prinudio nas na povlačenje u suprotnom pravcu, u odnosu na pravac odstupanja bataljona. Sva nastojanja komande čete da se sledeće i naredne noći pređe komunikacija Kupres — Šujica ostala su bez uspeha. Trećeg dana je četa u rejonu sela Blagaja uhvatila vezu sa jedinicama 9. krajiške brigade, čiji štab joj nije mogao dati nikakve podatke o mestu i zadatku 3. krajiške brigade, već nam je dosta uporno savetovao da ostanemo u njenom sastavu. Komanda čete na to nije pristala, već je odlučila da se po svaku cenu probije za bataljonom i brigadom, i sa tom odlukom je upoznala sve borce čete. Odlučeno je da se krene u pravcu Donjeg i Gornjeg Vukovska, kud se pretpostavljalo da je brigada odstupila i da se komunikacija Kupres — Šujica pređe u rejonu Gornjeg Malovana, što je izvršeno bez većih teškoća. Po dolasku u Vukovsko, na žalost, nismo ništa određenije mogli da saznamo o našoj brigadi. Na osnovu razgovora sa meštanima ovih sela, a posebno sa nekim članovima NOO-a u Gornjem Vukovsku. došli smo ipak do zaključka da se brigada najverovatnije nalazi negde oko Travnika. Na osnovu ovakvog zaključka, odlučeno je da krenemo u tom pravcu i da cestu, prugu i reku Vrbas pređemo između Gornjeg Vakufa i Bugojna, u rejonu sela Gračanica. Pošto nam je predstojao dug i težak marš do Travnika, preko teritorije na kojoj nije bio dovoljno razvijen narodnooslobodilački pokret, izvršene su temeljite pripreme za pokret. Održana je četna konferencija na kojoj su svi borci upoznati sa odlukom komande čete. Na konferenciji je govoreno o predstojećem maršu, zatim o reci Vrbas koju treba preći, kao i o svemu što nas očekuje i što možemo da doživimo u toku marša. Pre četne konferencije održani su sastanci četne ćelije (članova Partije) i četnog aktiva SKOJ-a. Iz Gornjeg Vukovskog krenuli smo u 12 sati danju, a oko ponoći smo prešli cestu, Vrbas i prugu. Kada je svanulo već smo bili prilično odmakli od mesta prelaza Vrbasa i nalazili se u selu Bojska, u blizini Radovan planine. Sunce je tek izašlo kad smo stigli u rejon sela Bojska. Naša kolona se zaustavila na jednom uzvišenju iznad ovog sela, na kojem se nalazila raskrsnica više seoskih puteva. U selo je krenuo zamenik komandira čete sa patrolom da se raspita o našim jedinicama i da pronađe novog vodiča. U međuvremenu je naišla jedna ustaška jedinica jačine 40 — 50 ustaša, koja se, sudeći po kasnijem razvoju situacije, takođe nije nadala susretu sa nama. Iznenadeni jedni i drugi, prihvatili smo nepredviđenu borbu. Prednost je bila na našoj strani, jer se pozadi nas nalazila šuma. Posle dvočasovne borbe ustaše su odstupile prema Bugojnu, a mi smo produžili pokret ka Radovan-planini, u čijem rejonu smo ostali dva dana. Kroz razgovore sa meštanima okolnih sela saznali smo da su se pre 8 dana na ovoj teritoriji, posebno u rejonu planine Vranice, nalazile jake partizanske jedinice i da su posle žestokih borbi sa nemačkim i ustaškim snagama odstupile prema Prozoru. Na osnovu ovih podataka, došli smo do zaključka da to mora biti naša brigada i odlučili da se ponovo vratimo istim putem u selo Vukovsko i odatle krenemo put Prozora, što smo i učinili. Kad smo ponovo stigli u Vukovsko, kod svih nas se osećala teška zamorenost, posebno glad, te smo u selu ostali 3 dana radi odmora i pripreme za predstojeći pokret. Dolaskom u Gornje Vukovsko brojno stanje čete je povećano od 50 na 70 boraca, jer nam se tu priključilo oko 20 drugova, uglavnom iz sve tri brigade. 1. proleterske divizije i raznih ustanova i prištapskih jedinica Vrhovnog štaba, koji su izostali iza svojih jedinica na sličan način kao i mi. Neki su od ovih drugova izostali iza svojih jedinica još za vreme desanta na Drvar, a neki kasnije. Svi su oni, do jednog, bili spremni i do kraja odlučni da idu sa nama za svojim jedinicama. Sve su to bili hrabri borci i dobri drugovi, onakvi kakvi su bili borci svake brigade. 1. proleterske divizije. Među drugovima koji su se priključili našoj četi u Vukovskom bilo je i nižih starešina, zaključno sa članovima komandi čete, koji su svi uporno tražili da se rasporede u postojeće desetine i vodove naše čete kao obični borci, što je i učinjeno. Iz Gornjeg Vukovskog krenuli smo rano ujutru. Put je vodio preko Raduše-planine u izvorni deo Vrbasa. Kad smo bili negde na pola puta između Gornjeg Vukovskog i ceste Gornji Vakuf — Prozor došlo je do borbe u susretu sa jednom ustaškom jedinicom jačine oko 30 ustaša. Ovog puta nismo bili iznenađeni. Poučeni iskustvom na Radovan-planini, imali smo sada u toku marša odgovarajuće marševsko obezbeđenje. Patrola koja je išla napred primetila je ustaše u pokretu pred nama i četa se na vreme razvila za borbu. Po otvaranju vatre, iznenađene ustaše pobegle su u pravcu Gornjeg Vakufa, a mi smo produžili marš. Komunikaciju Gornji Vakuf — Prozor prešli smo u rejonu Crnog vrha, gde smo i zanoćili. Sutradan smo produžili pokret prema ranije određenom marševskom cilju. Kad smo stigli u selo Vrtoče dobili smo prve podatke o brigadi. Jedan meštanin iz ovog sela nam je rekao da su u njihovo selo dolazili partizanski intendanti radi prikupljanja hrane, i po ličnom opisu koji smo od njih dobili zaključili smo da je kod njih bio i Blažo Rodić, zvani Blažić (ranije intendant našeg 1. bataljona, a sada zamenik intendanta 3. krajiške proleterske brigade). Seljaci su nam rekli još i to da su naše jedinice otišle u pravcu Konjica. Ovaj podatak za nas je bio od velike važnosti; ujedno, to je za nas bila neopisiva radost, jer smo tek tada bili sigurni da smo na pravom putu. Posle kraćeg odmora krenuli smo u pravcu Bradine da bismo produžili dalje prema Kalinoviku i Foči, jer smo zaključili da 1. proleterska divizija verovatno treba da ide za Sandžak, ili za Srbiju. U rejonu Bradine našli smo Konjički partizanski odred. Pri ovom odredu takođe je bilo dosta boraca iz svih jedinica 1. proleterske divizije koji su odsečeni od svojih jedinica u toku borbi u rejonu Vranice planine i izvornog dela Vrbasa, a neki i pri prelasku pruge Konjic — Sarajevo. Među njima nije bilo ni jedne kompletne jedinice, sem jednoga voda sa oko 25 boraca iz 13. proleterske brigade. Koliko se sećam, njih je ukupno bilo oko 60 boraca i svi su se priključili našoj četi. Naš dolazak za njih je bio prava radost, a takođe smo se i mi obradovali, jer smo sad bili brojniji i jači. Posle duže diskusije odlučeno je da se formira bataljon od 3 čete i da njegovo jezgro sačinjavaju: za 1. četu 1. vod naše čete; za 2. četu 2. vod naše čete i za 3. četu vod iz 13. proleterske brigade, a da se svi ostali drugovi ravnomerno podele po novoformiranim četama. Komanda naše čete je prerasla u komandu bataljona, a komande vodova u komande četa. Ove komande su dopunjene izvesnim brojem drugova koji su se priključili našoj četi. U rejonu Bradine, u sastavu Konjičkog partizanskog odreda, ostali smo oko 5 — 6 dana radi odmora i sređivanja jedinica i njihove pripreme za predstojeći pokret. Posebno se mnogo radilo na političkim pripremama, na međusobnom upoznavanju i učvršćivanju kolektiva u novoformiranim četama. Posle završenih priprema, odlučeno je da naredni marševski cilj bude rejon Foče, da se pruga Sarajevo — Konjic pređe u rejonu Bradine i da se ide preko Kalinovika. Sve do Kalinovika pokret je izveden bez borbi. U rejonu Kalinovika dočekali su nas četnici i sa njima smo vodili borbu čitav dan. Četnici nisu imali hrabrosti da prihvate s nama ozbiljniju borbu, nego su primenjivali nama već poznatu "taktiku" pripuckavanja sa okolnih brda na pravcu našeg kretanja. Tek kad smo poduže odmakli od Kalinovika i kad je nastupila noć, naših "pratioca" je nestalo. Padom mraka kolona se zaustavila nedaleko od Foče. Odlučeno je da se tu prenoći, a da se prema Foči uputi patrola radi ispitivanja situacije. Patrola se tek ujutru vratila i donela podatke da su naše jedinice, i to baš 3. krajiška proleterska brigada, pre par dana napustile Foču i otišle za Sandžak, a da se u Foči nalaze dosta jake neprijateljske snage. Usled ovakve situacije u Foči, ništa nam drugo nije preostalo nego da idemo preko Tjentišta i Maglića za Žabljak. Bili smo sigurni da ćemo u toku marša, a posebno u Žabljaku, saznati mnogo više o 1. proleterskoj diviziji. Znači, odlučeno je da se ide istom marš-rutom kojom je dobar broj nas prošao u toku bitke na Sutjesci, ali ovoga puta suprotnim pravcem. U toku tri uzastopna marša stigli smo od Foče do Žabljaka: prva etapa marša bila je do Tjentišta, druga od Tjentišta do Šćepan-Polja i treća od Šćepan-Polja do Žabljaka. Čitav ovaj put je pređen skoro bez borbi, sem manjih sa četnicima na Magliću i kad smo se spuštali u dolinu Pive, u rejonu Šćepan-Polja... Ovoga puta četnici su bili slabiji i još manje "raspoloženi" za borbu nego oni kod Kalinovika. U rejonu Šćepan-Polja ostali smo dve noći i jedan dan, i tu smo saznali da je Žabljak slobodan, da u njegovom rejonu ima partizanski aerodrom na koji često sleću saveznički avioni. U rejonu Žabljaka smo našli Blažu Rodića onogo istog Blažića za kojeg su nam pričali seljaci u rejonu izvornog dela Vrbasa. Susret sa drugom Blažićem bio je više nego srdačan i radostan. Od njega smo saznali da se naša brigada nalazi na položajima prema Pljevljima i da je on predstavnik naše brigade za prijem opreme i hrane iz savezničke pomoći. Prvi put otkako smo odsečeni od bataljona i brigade, dobro smo se najeli, i to kruha od belog brašna i konzervi, što je do tada bila prava retkost. Isto tako, svi drugovi koji su imali slabu odeću i obuću dobili su novu, a takvih je bilo dosta. U rejonu Žabljaka rastali smo se od drugova iz 1. i 13. proleterske brigade, koji su otišli u svoje jedinice. Rastanak sa njima bio je sa suzama u očima. Koliko smo bili radosni što smo konačno došli tamo gde smo svi toliko rado očekivali i o čemu smo čitavo vreme mislili, isto toliko nam je bilo teško rastati se sa drugovima iz 1. i 13. proleterske brigade, jer među nama je bilo razvijeno takvo drugarstvo da je bilo ravno onom koje smo imali u našoj jedinici sa kojom smo prošli duži period rata i niz teških borbi. Mi iz 3. krajiške proleterske brigade krenuli smo iz rejona Žabljaka prema Pljevlju oko pola noći i sutradan oko 12 sati stigli u naš 1. bataljon koji se nalazio u rejonu sela Odžak. Susret sa drugovima iz bataljona, a posebno sa onima iz našeg 3. voda i komesarom naše čete, nemoguće je opisati. To je bio susret koji ja lično nisam nikad u toku rata doživeo, a sigurno ni ostali drugovi iz naše 3. (Kameničke) čete 1. bataljona 3. krajiške proleterske brigade. To je bio konac jula 1944. godine. Bio je to kraj naše odvojenosti od našeg bataljona i brigade, koja je trajala punih 40 dana. Branko D. LJILJAK Sadržaj Prethodni dokument Sledeći dokument