TRECA KRAJISKA BRIGADA - SJECANJA BORACA

ŠTAB BRIGADE U OPASNOSTI Posle teških borbi i napornih marševa, 3. krajiška brigada je početkom juna 1944. godine, sa sektora Drvara u neposrednoj zaštitnici Vrhovnog štaba došla na rejon Kupresa. Zadatak nam je bio da obezbedimo sektor Kupresa i Vukovska sa pravca Bugojna i zaštitimo odlazak Vrhovnog štaba na Vis, te evakuaciju ranjenika u Italiju i pokret 1. proleterskog korpusa ka jugu. Tri bataljona zaposela su položaj na Velikom i Malom Stožeru (Kupreška vrata), dva su kontrolisala komunikaciju Gornji Vakuf — Bugojno, dok su štab brigade sa prištapskim delovima, korpusnom bolnicom i 5. bataljonom bili razmešteni u s. Kukavice, nekoliko kilometara istočno od Kupresa. Računajući na zaštitu naših bataljona sa pravca Bugojna, odakle smo jedino očekivali eventualni pokušaj dejstva neprijatelja, mi smo se u s. Kukavice osećali sigurni i nismo ni osećali potrebu za postavljanjem posebnih borbenih osiguranja, sem manjih neposrednih obezbeđenja kod štaba brigade. Popodne 12. juna bio sam u štabu brigade. Komandant Vlado Bajić je otišao u korpusnu bolnicu, a politkomesar Simo Tadić i njegov zamenik Đuro Lončarević su bili na nekim sastancima u prištapskim jedinicama. Vreme je bilo malo neobično. Visovi brda prema Bugojnu, na kojima su bataljoni držali položaje, bili su u magli, a dole kod nas u polju bilo je sunčano. Oko 17 časova, 12. juna, došao mi je kurir iz 2. bataljona sa izveštajem u kome nas je štab bataljona obaveštavao da je kod njih sve u redu. Pošto sam pročitao izveštaj, dao sam kuriru poštu za bataljon i uputio ga nazad. Međutim, već nakon dvadesetak minuta on je ponovo zadihan utrčao pod šator štaba i još na ulazu doviknuo: — Druže majore, Nemci dolaze u selo! Pogledao sam ga na moment iznenađen. Učinio mi se uplašen pa sam ga prekoreo, a onda sam pomislio da bi to mogla biti šala koju su izmislili Đuran, Kučan ili neko drugi iz bataljona da bi "štablije" malo uznemirio. Gledao sam kurira ispitivački i po njegovom držanju zaključio da bi u tome moglo biti i istine. Počeo sam ga preslišavati: — Gde si video Nemce? — Niz brdo, odozgo, sa Stožera silaze — govorio je mladić, zbunjen što sumnjam u njega. — Koliko ih je — nastavljao sam, ne dajući mu da razmišlja. — Kolona ... Idu jedan za drugim ... Ima ih četa, možda ... — Video si pet-šest, možda patrolu, prethodnicu. Kolona još nije naišla — provocirao sam ga. — Kolona, kruva mi, druže majore. Sve jedan za drugim. Nemaju patrole. Konja vode natovarenog, bio sam blizu. Nemci su, video sam ih kao što tebe gledam. Oni su već u selu — trudio se mališa da ga ozbiljno shvatim, a pogledom me molio da nešto brzo preduzmem. Nisam smeo preći preko ovog, a ni vreme gubiti. Sumnjao sam u to da je mogla biti četa Nemaca, jer nisam mogao shvatiti kako bi se tolika jedinica provukla u našu pozadinu, između bataljona, a da je niko ne primeti! Morao sam brzo, ali istovremeno i oprezno raditi kako se ne bi uneo nepotreban nemir u prištapske delove, naročito u korpusnu bolnicu, i otkrili se Švabama. Jednog kurira sam poslao da prikupi sve borce koje nađe oko štaba i da ih što pre dovede, a drugog po dežurnog oficira, koji se za čas stvorio kod mene. Rekao sam mu da su se pojavili Nemci i naredio mu da bez buke objavi uzbunu i pripremi prištapske delove za borbu i izvlačenje iz sela, da o svemu obavesti Vladu i Simu i da im kaže da sam ja sa grupom boraca otišao u susret Nemcima. Kurira koji je s njim došao, poslao sam u 5. bataljon da ga što pre dovede na mesto koje sam mu pokazao. I dok sam izdao naređenje dežurnom oficiru i kuriru, pred šatorom je već bilo desetak boraca, među kojima i Kačar Jovo Jovica sa "šarcem". Bili su to borci iz čete za vezu i tehničke čete, iskusni i provereni ratnici. Pozvao sam ih da pođu za mnom, a uz put ih obavestio o čemu se radi i šta nameravam s njima. Poveo sam ih u trku na uzvišenje, koje je bilo udaljeno nekoliko stotina metara od štaba brigade. Sa nama je bio i onaj kurir koji me je obavestio o dolasku Nemaca. Videći da nameravam na uzvišenje, on je predložio da bi bilo bolje ići putem kroz selo i tako im sprečiti ulazak u selo. Odbacio sam to. Želeo sam da zaposednem uzvišenje koje dominira i selom i njegovom okolinom i da dejstvujući bočno privučem na sebe pažnju Nemaca, da ih zadržim do dolaska 5. bataljona i prištapskim delovima omogućim da se srede. Kad smo, međutim, istrčali na vrh uzvišenja, Nemaca nigde nije bilo. Za momenat sam se bio naljutio na kurira, a onda sam pošao nekoliko koraka niz suprotnu padinu. I tada sam ih primetio u samom podnožju uzvišenja. Kad smo odpuzali još neki metar napred lepo smo ih videli. Kolona je stajala na stotinak metara ispred nas., a po držanju Švaba zaključio sam da oni pojma nemaju gde su se našli i šta je na pedesetak metara ispred njih. Oružje su držali na ramenu, preko grudi ili preko leđa. Bili su odeveni u letnja maskirna odela od šatorskih krila, a umesto šlemova imali su maskirne kape sa šiljtovima. Jasno mi je bilo da je to takozvani "TRUP", specijalno uvežbana i opremljena jedinica za vršenje diverzija na štabove i ustanove u našoj pozadini. Samo je ovaj bio znatno brojniji od onih kakve su Nemci normalno upućivali na ovakve zadatke. I on je postupio baš po zamisli njegovih tvoraca. Provukao se, uz pomoć magle i šume, kroz naše položaje i neopažen izbio pred nezaštićeni štab brigade i bolnicu. Zahvaljujući samo njihovom oklevanju, aljkavosti i nevojničkom delovanju, izbegnuta je katastrofa. Pred prvom kućom je stajalo nekoliko Nemaca i tri civila. Razgovarali su. Jovica Kačar je prvi uočio da su to zapravo naša dva potkivača konja i jedan seljak... Potkivači im nisu bili sumnjivi, s obzirom da nisu imali oružje, a i odeća im nije bila vojnička pa su ličili civilima. Na začelju kolone držali su jednog konja na kojem se nalazila radio-stanica, municija i nosila. Bilo ih je oko 70. Odlučih se bez predomišljanja da napadnem "trup" celom grupom i da se tučemo do dolaska 5. bataljona, a onda da pokušamo da ga okružimo i uništimo. Dao sam znak borcirna da uzmu položaje i otvore vatru. Videli smo Nemce sasvim jasno. Razlikovali smo puškomitraljesce od automatičara. Pušaka su imali sasvim malo. Naredio sam borcima da tuku puškomitraljesce i starešine, a uz put koga šta zapadne. Podvlačio sam da paze na naše potkivače i narod u kućama. A onda smo otvorili vatru po koloni, koja se već počela polako kretati putem u pravcu našeg štaba, vodeći naše potkivače sa sobom. Naša vatra je Nemce iznenadila, ali ne i zbunila. Brzo su zalegli i još brže otvorili vatru iz desetak "šaraca", automata i pušaka. Videvši da su pogrešili što su bili bez ikakvog obezbeđenja i nedovoljno budni, nastojali su da jakom vatrom i energičnim dejstvom isprave učinjenu grešku i poboljšaju svoj položaj. Čula se komanda: "Forvec, forvec". I pored našeg otpora i žrtava koje smo im naneli, jurili su nezadrživo prema nama. Video sam da mi je grupa u opasnosti. Švabe su bile deset puta nadmoćnije u ljudstvu i oružju. Morali smo da se povlačimo i tako da ih odvratimo od sela i povučemo u pravcu 5. bataljona. Ovo povlačenje tek ako je trajalo 3—5 minuta, kad se komandant 5. bataljona Ile Radulović već stvori kod mene sa jednom četom. Naredio sam mu na brzinu i pod jakom mitraljeskom vatrom da 1. četu uputi desno, 2. levo, a sa 3. da preduzme napad sa čela; u ovu četu sam uključio i svoju grupu. Krilne čete su imale zadatak da bez borbe što pre zađu Švabama za leđa i da ih okruže. 3. četa je zadržala Nemce, dok krilne čete ne obiđu sa bočne i suprotne strane. Razvila se žestoka borba između Nemaca i 3. čete. Nemci, ne znajući za naše jače snage, produžili su nastupanje istom žestinom u pravcu naše grupe i 3. čete. Kada su se krilne čete približavale izvršenju svojih zadataka, bile su primećene od Nemaca. Uočivši opasnost, Nemci su se užurbano ali organizovano povlačili, ostavljajući manja zaštitna odeljenja. Svi naši pokušaji i napori da ih okružimo ostali su samo dobra želja. Oni su ubrzo reagovali na svaki naš pokušaj, koji bi ih doveo u okruženje. Brisani prostor išao im je naruku, jer je omogućavao dobro osmatranje i uspešnu vatru protiv naših krilnih četa. 3. četa, koja je frontalno napadala, morala je likvidirati i poslednjeg Nemca u zaštitnici, jer se ni jedan nije hteo predati, niti povlačiti. Ovakav žilav otpor i žrtvovanje zaštitnice ukočili su naše brzo nastupanje. Žrtvujući zaštitna odeljenja oni su spasili svoju glavninu i izbegli sigurno uništenje. Borba je trajala nepun čas, a gonjenje puna dva časa. Ostatak Nemaca se izvukao preko Kupreškog polja, a zatim se, zapadno od Kupresa i negde kod Kupreških vrata, pod zaštitom mraka, provukao neopaženo između jedinica našeg 1. bataljona u pravcu Bugojna. U ovoj za nas neočekivanoj, iznenadnoj i spontanoj borbi ubijeno je 21, a zarobljeno 2 Nemca, među kojima i jedan oficir. Zaplenjena su dva "šarca", više strojnica, nešto municije i konj sa radio-stanicom. Naši gubici su 1 mrtav i 2 lakše ranjena. Mi smo izbegli velike žrtve zahvaljujući kuriru koji nas je blagovremeno obavestio o dolasku Nemaca. Isto tako treba zahvaliti grupi boraca iz štaba brigade, koja je na vreme i smelo napala deset puta jačeg neprijatelja. Borbom ove grupe stvoreno je vreme za dolazak i razvoj za borbu 5. bataljona, a istovremeno za brzo sređivanje prištapskih delova brigade i korpusne bolni. U ovoj kratkoj, ali vrlo žestokoj borbi, divno su se pokazali borci i starešine 5. bataljona. Oni su se na vreme, iz pokreta i nezadrživo bacili na neprijatelja i otklonili opasnost koja nam je iznenada zapretila. Posebno moram istaći odvažnost Jove Kačara Jovice, koji je efikasno tukao šabe i činio stub naše grupe, sve do dolaska jedinice 5. bataljona. Žo mi je što ne mogu da navedem ime kurira koji je javio o dolasku nemačkih trupa. Na žalost ni iz brigadnog ratnog dnevnika ne vidi se to ime. Nikola PEĆANAC Sadržaj Prethodni dokument Sledeći dokument