TRECA KRAJISKA BRIGADA - SJECANJA BORACA

NAPRIJED MOJI KRAJIŠNICI!" — REČE DRUG TITO Posle neuspelog desanta na Drvar, u zoru 31. maja 1944. godine, dobio sam u rejonu s. Savići zadatak od komandanta brigade Vlade Bajića da se sa sedam izabranih drugova što pre popnem na Crni vrh (k. 1395), te da budno osmatramo kretanje neprijateljskih kolona. Pretpostavljalo se da će se ona kretati pravcem: Velika uvala i Javorova kosa ka s. Poljice — Glamočko polje. Izričito mi komandant reče da nijedan neprijateljski vojnik ne sme izaći iz šume na Glamočko polje, a da ne bude zapažen; o njihovoj pojavi izveštavati odmah Vrhovni štab, koji se, prema pretpostavci, nalazio u rejonu Crno vrelo! Put na Crni vrh, vodio je po bespuću i uz strmine, ali, savladali smo ga dosta brzo, tako da se moglo reći da smo prvi zadatak potpuno izvršili, jer smo do svanuća zauzeli položaje. Sa ovog vrha pružao se širok vidik, čak s kraja na kraj Glamočkog polja, koje nam se sa severne ivice, s gustim šumama i razbacanim seoskim kućama, učinilo neopisivo lijepim. Prilično topao dan izazivao je kod nas žed, a vode u blizini nije bilo. Što je dan više odmicao, zbog gladi, na vodu smo sve manje pomišljali iako nas je žeđ mučila. Međutim, meni su u ušima odzvanjale reči komandantove o važnosti zadatka koji nam je bio poveren. Prvu neprijateljsku kolonu primetili smo i bez dvogleda, o čemu sam na malom parčetu hartije napisao izveštaj komandantu: "Dužina neprijateljske kolone oko 800 metara. Izbila je iz šume sa čelom u s. Poljice i kreće se ka Polju". Kurir, čijeg se imena ne sećam, uzeo je ceduljicu i uputio se sa Crnog vrha. Nešto kasnije začuše se rafali, ali brzo prestadoše. Dugo smo očekivali kada će se kurir vratiti, ali sve je bilo uzalud. Vreme je sve više odmicalo i na svašta sam pomišljao. Drugovi su me u tim mislima prekidali. Svi smo imali isti zaključak — da se kurir susreo sa Nemcima i oni su ga pokosili. Ova pretpostavka je jedino mogla biti tačna, jer ceduljica nije stigla na upućeno mesto i o njegovoj sudbini ništa se kasnije nije moglo saznati. Negde oko 18 časova uputio sam se sa grupom ka Crnom vrelu, gde nismo zatekli nikog, a našli smo samo izgaženu planinsku travu i jasno ocrtan put kojim je kolona otišla. Nešto dalje, u šumi ka Tisovom vrhu, naišli smo na troje jagnjadi koja su nam došla kao poručena jer već drugi dan nismo stavili zalogaj u usta. Jedno jagnje smo napola ispekli i produžili put za brigadom, a ostala dva ostala su da čekaju ko zna koga. Nakon dugog napornog marša, duboko u noć smo sustigli brigadu i kolonu Vrhovnog štaba. Uhvatili smo vezu sa 1. bataljonom, a iz njega su nas uputili u 4. bataljon koji se nalazio daleko na čelu kolone. Na svom daljem putu našli smo se u rejonu Vučje poljane, kod Mliništa. Neprijatelj je manjim snagama, na naš levi bok, sa planine Čardak vršio upade na Vučju poljanu. U tom momentu, ubrzanim korakom do čela kolone 1. čete 4. bataljona stigao je zadihan, visoka rasta i malo pognut drug sa činom pukovnika, koji me upita: "Gde se nalazi komesar ove jedinice?" Odgovorio sam mu da je na začelju čete i on je, tako reći, otrčao niz kolonu. Uskoro se vratio i upita me jesam li član Partije. Kada je dobio potvrdan odgovor, reče mi: "Vidiš li onu ivicu šume pred onom stijenom? Onde ti se nalazi vrhovni komandant. Nemoj žaliti života, neprijatelja protjeraj ili likvidiraj!". Shvatio sam ozbiljnost zadatka, a za njegovo izvršenje pomogao mi je zamenik komandanta 4. bataljona Sretko Trikić, koji se odnekud našao na pravom mestu. Kada je čuo šta je rekao pukovnik iz Vrhovnog štaba, zgrabio je prvi "šarac" i u hodu osuo rafal po neprijatelju koji se već u streljačkom stroju spuštao Vučijim poljanama. Trzaj "šarca" bio je toliko jak da se Sretkina zaneo i jedva se održao na nogama. Videći njega šta radi, učinio sam isto: zgrabio sam drugi "šarac" od mitraljesca Slavčine Polovine i puštajući rafale produžio sam napred. Za nama je pošla cela četa. Svi borci ubrzo su se našli sa nama i ispred nas. Neprijatelj je zastao i počeo se povlačiti. U naletu, a kako sam bio na desnom krilu čete, na pravcu gde se mogao nalaziti Vrhovni štab, susreo sam druga Tita. On me upita: "Druže koja je to jedinica?". Odgovorio sam bez pozdrava da je 3. krajiška, našto se on osmehnuo i reče: — Naprijed, moji Krajišnici! Ove reči su nam dale još više snage da neprijatelja sa položaja proteramo i zaštitimo i Vrhovnog komandanta i Vrhovni štab. O ovome smo kasnije pričali dugo. Desetar Glušica Novak imao je, neposredno pre ovoga susret sa šefom Sovjetske misije. Tom prilikom su oba cenila situaciju, samo svako je imao svoj zaključak. Rus kaže: "Mi se, tovariš, nalazimo u teškoj situaciji!". Novak: "Ovo nije ništa teško, mi smo bili u težim situacijama, pa smo pobedili neprijatelja! " Tako je bilo i ovoga puta. Đuro BANJAC Sadržaj Prethodni dokument Sledeći dokument