TRECA KRAJISKA BRIGADA - SJECANJA BORACA

U KOLONI SA DRUGOM TITOM Posle uspešno izvedenih zadataka na pravcu Livno — Korićana — Glamoč (za vreme vazdušnog desanta na Drvar), 5. bataljon se prikupio na severozapadnim padinama planine Šator, u rejonu Božine livade (selo Rore) i u zajednici sa ostalim jedinicama brigade organizovao odbranu i izviđanje neprijatelja. Znalo se da se negde u blizini nalazi drug Tito sa Vrhovnim štabom i ostalim rukovodećim organima NOR-a koji su bili smešteni u Drvaru i okolini pre desanta i da će neprijatelj nastojati da ih pronađe posle neuspelog vazdušnog desanta. Najstrože je bilo zabranjeno svako kretanje danju, izuzimajući kurire, ali i to samo u krajnjoj nuždi. Dalje, bilo je zabranjeno loženje vatre, a ako se pak, negde u zaklonu i naloži ona nije smela da dimi. Prema tome, bilo je nemoguće i kuvanje hrane, iako je to bilo neophodno. Tako, su, uglavnom, sve jedinice koje su se prikupljale u rejonu Šatora provodile poslednje dane maja meseca 1944. godine. Naši prednji delovi su se u toku dana sukobljavali sa neprijateljskim delovima koji su nastupali prema selu Popovići i od sela Vaganj u pravcu sela Rore, ali su to uglavnom bili sukobi manjeg obima. Sve podatke koje smo prikupili bilo izviđanjem ili osmatranjern, odmah smo dostavljali štabu brigade koji se nalazio u neposrednoj blizini bataljona. Neprijatelj je ušao u Glamoč i selo Glavice i oprezno nastupao u pravcu sela Vaganj, Ubovića doline, sela Rore i ka Mliništu. 31. maja 1944. godine, skoro u sumrak, dobili smo naređenje za pokret pravcem: selo Rore — selo Stekerovici i dalje u šumu zapadno od Crnog vrha. Na tom pravcu, pored nas, maršuje 1. i 6. (italijanski) bataljon. Zadatak nam je da obezbedimo desni bok glavnoj koloni koja maršuje levo od nas. Skrenuta nam je pažnja na što veću tajnost i, po mogućnosti, brzo izvršenje određenog marša. Vreme za prikupljanje bataljona i potpunu organizaciju marša nije bilo, pa su jedinice jednostavno sa svojih položaja krenule u određenom pravcu. Trebalo je naročitu pažnju obratiti na pravce sela Popović, Vaganj, Rore i Stekerovci, gde su neprijateljske izvidnice u toku dana dostizale. Pokret je izvršen negde oko 22 časa i to sa obezbeđenjem napred i desno. Išlo se oprezno, kako nas ne bi iznenadile neprijateljske zasede. Pre pokreta nismo imali vremena da uhvatimo vezu sa 1. i 6. bataljonom i nismo znali kojim pravcem oni maršuju. To je otežavalo pokret. U svanuće 1. juna stigli smo u šumu severozapadno od Crnog vrha, sa svim delovima bataljona. Ovde je dat odmor i skuvano nešto hrane, a u međuvremenu smo uhvatili veze sa ostalim jedinicama i organizovali izviđanje neprijatelja. Kada su se jedinice malo odmorile, a i nešto hrane prigotovljeno, izdato je naređenje za pokret. Negde oko 15 časova, 1. juna formirana je kolona za izvršenje novog zadatka. Pravac pokreta bio je Bjeljevina — Obršina, zatim železničkom prugom do stanice Mliništa i dalje prema izvornom delu reke Plive. Čitava brigada, Vrhovni štab i ostali delovi što ih je brigada obezbeđivala marševali su u jednoj koloni. Red kretanja u koloni bio je: 5. bataljon, za njim 1, pa 3 i onda 4. bataljon, iza kojeg se kretao štab brigade i 1. inžinjerijski bataljon. Zatim je išao štab 1. proleterskog korpusa sa svojim delovima, pa Vrhovni štab sa savezničkim vojnim misijama. Prateći bataljon je bio u zaštitnici ove velike kolone. Kod boračkog i starešinskog sastava znalo se da se negde u koloni nalazi i drug Tito, pa su otuda i shvatanja odgovornosti u izvršenju zadatka i ponos bili daleko veći no što to obično biva. Pre, a i u toku pokreta, nije bilo tačnih podataka o neprijatelju, iako se manje-više znalo da je negde u šumi i da je moguće u svako doba naići na njega. Skoro kod svih jedinica bilo je organizovano izviđanje i prikupljanje podataka, kako putem izviđačkih patrola, tako i od naroda izbeglog u šumu. Naše patrole su u toku dana zarobile neke četničke grupe koje su vršljale po šumi, a kojima nismo pridavali naročitu pažnju. Sudeći po situaciji posle ovoga, može se zaključiti da su ove četničke grupe bile pridodate nemačkim jedinicama i da su im služile kao izviđačka odeljenja i vodiči po šumi. Sukob do kojeg je u jednom momentu došlo, očito govori u prilog pretpostavci da je neprijatelj znao za pokret naše kolone i da se postavio u zasedu na pravcu kretanja, sa namerom da nas sačeka i napadne iz zasede. Neprijatelj je čak propustio neke naše jedinice i izviđačke delove i nije hteo da se otkrije, verovatno da bi dočekao glavninu kolone i jednovremeno je napao. U momentu kada je već 1. četa 5. bataljona izbila na prugu Potoci — Mlinište i trebalo da postavi obezbeđenje prema železničkoj stanici Lisini da bi neposredno obezbedila prolazak kolone bataljona, sukobila se sa neprijateljem koji je nastupao prugom u suprotnom pravcu. U tom momentu ostalim jedinicama bataljona dat je kraći odmor dok 1. četa ne postavi obezbeđenje. Kao što je već rečeno, pozadi 5. bataljona nalazila se dugačka kolona jedinica brigade i Vrhovnog štaba, tako da su se neke jedinice nalazile na potpunoj čistini kada je neprijatelj otvorio vatru na levi bok skoro čitave kolone. Neprijateljski streljački stroj zaposeo je položaj šumskom prugom nešto severnije od staze kojom se kretala naša kolona, pa preko Obršine (tt. 1369) i Bjeljevine prema Velikom vrhu (k. 1301). Sa ovih položaja iz šume neprijatelj je otvorio žestoku vatru ka našoj koloni. Istovremeno je  otvorio slabiju vatru sa desnog boka, negde od istočnih padina Samograda. U tom momentu su skoro svi komandanti bataljona, komandiri četa, vodova i odeljenja komandovali: "Na levo, u strelce". Kolona čelnih bataljona u tili čas se pretvorila u streljački stroj koji je odmah krenuo u silovit juriš na neprijateljske položaje. Dalja inicijativa je potpuno prešla u ruke nižih starešina. Razvila se žestoka borba. Šuma je hučala od paljbe i uzvika: "Ura, Krajišnici! Ura, proleteri!" Pod snažnim jurišem, razbijajući neprijatelja, naše jedinice su sve dublje prodirale u šumu. Najžešća borba vodila se oko Bjeljevine, gde su i bile najjače neprijateljske snage. Uspeli smo da zarobimo nešto Nemaca i četnika ovladavši njihovim prvobitnim položajima, a borba se sve više svodila na kršenje otpora pojedinih grupa neprijatelja. Imali smo gubitaka, ali se nismo zaustavljali u gonjenju neprijatelja. Borba se širila i naše jedinice su sve više gubile vezu jedna za drugom. Delovi četa 5. bataljona, pa i neke jedinice drugih bataljona, međusobno su se izmešali. Druga četa, koja je marševala odmah iza prve, sa nekim delovima iz 3. čete i drugih jedinica prodrla je daleko u šumu i tako se potpuno odvojila od ostalih jedinica bataljona, pa i brigade. Pre no što se smrklo pokušali smo da uhvatimo vezu sa ostalim jedinicama, ali bez uspeha. Kada je već pala noć, čuli smo na daljini oko jednog kilometra jaku vatru nemačkih "šaraca" na osnovu koje se moglo zaključiti da su tamo neke naše jedinice naišle na neprijatelja. Odmah smo krenuli u tom pravcu kroz šumu i ubrzo naišli na neprijatelja; prešli smo u napad i razbili ga. Tu smo uhvatili vezu sa jednom četom iz 3. bataljona, koja se isto tako odvojila od ostalih jedinica kao i mi. U toj borbi imali smo i žrtava; pored ostalih, poginuo je i komesar te čete iz 3. bataljona drug Plećaš. Pošto se sada prikupilo više jedinica iz brigade, formirali smo zajedničku komandu i dogovorili se da zajedničkim snagama dejstvujemo i organizujemo hvatanje veze sa štabovima bataljona. Nije bilo nimalo prijatno biti odvojen u šumi i ne znati kuda je glavnina krenula, a pogotovo kada se ima u vidu kakav smo zadatak imali i ko se sve nalazio u koloni. Čitavu noć smo tragali za glavninom. Nailazili smo na grupice boraca koje kao i mi nemaju veze sa glavninom. (Tek sutradan ujutro 2. juna uhvaćena je veza sa glavninom 5. bataljona, ali ne i sa štabom brigade.) Pre no što se smrklo (saznali smo kasnije) Vrhovni komandant je procenio situaciju da su na pravcu kretanja jake neprijateljske jedinice, pa je odlučio da se pokret obustavi i sve jedinice vrate na polazne položaje, da tamo privremeno zalogoruju dok se prikupe ostali delovi, a onda da krenu drugim pravcem. Štabovi i jedinice kod kojih su stigli kuriri i preneli naređenja odmah su počeli da se prikupljaju i vrše pokret u određenom pravcu. Kako je koja jedinica pristizala u određene rejone, pristupilo se organizaciji kratkog odmora i kuvanju hrane (ukoliko se tu zatekla i kuhinja i pronašlo snega jer vode u tim rejonima nije bilo). S obzirom na nastalu situaciju, odlučeno je da se marš izvrši pravcem: Bjeljevina — Kutljerovac — Jančara vrh — Tubino brdo — Ređiša šuma — Vučje poljane — Bubnjeve poljane, gde će prelaz preko komunikacije kod Mliništa obezbeđivati jedinice 1. proleterske brigade. Naređenje je izdato i jedinice su krenule određenim pravcem, izuzev našeg 1. i 5. bataljona, sa kojima štab brigade nije imao vezu. Marševska kolona se oformila i sada je 2. bataljon išao na čelu kolone, odmah ispred kolone Vrhovnog štaba. Pošto su se jedinice 5. bataljona prikupile, zadatak je bio uhvatiti vezu sa štabom brigade. Organizovali smo izviđanje, a na brzinu se pristupilo kuvanju hrane, iako je veliku teškoću predstavljalo što nije bilo vode u blizini. Morali smo prikupljati sneg po vrtačama, što je usporavalo posao na brzom pripremanju hrane. Jedna naša patrola dobila je obaveštenje od naroda koji se nalazio u zbegovima, o pokretu neke naše jedinice u pravcu istoka. Odmah je zaključeno da to mora biti kolona vrhovnog štaba i naše brigade, pa je organizovano hvatanje veze. Brzo se ustanovilo da je pretpostavka bila tačna. Bataljon je odmah krenuo. Posle marša od nepunog sata naišli smo na utabanu stazu i ubrzali marš da bismo što pre stigli kolonu. Tu i tamo nailazili smo uz put na pokojeg iznemoglog konja, što je bio najbolji dokaz da se nalazimo na pravom putu. Nailazili smo i na pojedine drugove iz našeg 6. bataljona "Mateoti", koji su zaostajali, iznemogli od napora. Prikupljali smo ove drugove i pomagali im. Što smo se više približavali komunikaciji Glamoč — Mlinište, borba se sve jače čula. Bilo je sasvim jasno da su se tamo naše jedinice sukobile sa neprijateljem. Naša kolona je sve brže išla i već je dolazila veza niz kolonu da se nalazi na području gde ima neprijatelja i da treba biti spreman. Saznali smo da se tamo napred, gde se puca, nalazi drug Tito, pa smo se sve više požurivali da bismo što pre stigli. Kada smo se sasvim približili komunikaciji, naišli smo na delove našeg 2. bataljona koji je zaposeo položaje neposredno kod mesta prelaza, okrenut frontu prema Glamoču. Naišli smo i na komandanta 1. proleterskog korpusa Koču Popovića, koji je stalno požurivao prelazak preko čistine i komunikacije, jer su se nemački tenkovi nalazili u neposrednoj blizini. Meci su fijukali iznad naših glava. Kolona se kretala trčećim korakom, pod hukom neprijateljske artiljerijske i minobacačke vatre. Pretila je opasnost da svakog momenta naše jedinice popuste i da neprijatelj preseče kolonu. Naročito je pretila opasnost od neprijateljskih tenkova, jer mi nismo imali protivtenkovskog oruđa. Dok se kolona Vrhovnog štaba prebacivala preko komunikacije, jedinice 1. i 13. proleterske brigade, a naročito 1. i 2. bataljon 1. proleterske brigade, vodili su ogorčene borbe sa neprijateljem, koji je po svaku cenu težio da preseče komunikaciju. Borba se vodila vrlo blizu mesta na kome se čitava kolona prebacivala. Naročito je jak pritisak neprijatelj vršio sa pravca Glamoča gde su mu i tenkovi dejstvovali. Kako je koji bataljon 3. proleterske brigade pristizao, upućivan je na položaje prema neprijatelju. Naš 5. bataljon, koji se prebacio preko komunikacije među skoro poslednjim jedinicama (iza kolone Vrhovnog štaba) je negde oko 18 časova 2. juna dobio zadatak da iziđe na položaje preko severnih padina Kurozeba, na visove severno od njega, u masivu planine Čardak — i zatvori taj pravac. Ono što je bilo značajno za bataljon jeste to da je prešao komunikaciju sa svim svojim delovima, ali mnogo zamoren i nenahranjen. Na položajima kod Čardaka ostali smo još izvesno vreme, ali bez značajnih borbi. Bilo je malo puškaranja sa četnicima koji su pripucavali iz šume, ali nigde nisu smeli da prihvate ozbiljnu borbu. Već padom mraka 3. juna bataljon je krenuo pored Kupresa u jugozapadnom pravcu. Nedaleko od sela Vukovsko smo se zadržali i na tim položajima ostali sve dok drug Tito sa najbližim saradnicima nije otišao avionom na ostrvo Vis. Milorad TOMIĆ Sadržaj Prethodni dokument Sledeći dokument