TRECA KRAJISKA BRIGADA - SJECANJA BORACA

OBEZBEĐENJE VRHOVNOG ŠTABA Nemačka motorizovana kolona nastupala je 25. maja 1944. godine od Livna prema Glamoču. U toku jednodnevne borbe bila je potpuno razbijena od snaga naše brigade. U jurišu na ovu fašističku kolonu učestvovao je i 2. bataljon, koji je posle ove borbe dobio naređenje da brzo krene iz rejona Glamoča u rejon Prekaje, gde će staviti pod komandu štaba 1. proleterskog korpusa, radi neposrednog obezbeđenja Vrhovnog štaba. Naređenje za marš ozbiljno smo shvatili kako mi u štabu bataljona, tako i svi borci. Marš od Glamoča do Prekaje izvršili smo veoma brzo. Saznanje da je Vrhovni štab u opasnosti i ljubav prema drugu Titu, Centralnom komitetu i Vrhovnom štabu, prosto su nas nosili. Za vreme marša borci su se takmičili u izdržljivosti. Jedna grupa boraca upućena je biciklima koje smo zarobili od neprijatelja za vreme borbe u rejonu Glamoča. Noću kasno, u jednom zaseoku kod Prekaje, u seljačkoj kućici, javio sam se Koči Popoviću i Mijalku Todoroviću, komandantu i komesaru korpusa. Naređeno mi je gde da razmestimo bataljon i da se sutra javim. "Bićete u obezbeđenju Vrhovnog štaba. Maskirajte se dobro, jer će sutra, verovatno avioni tući ove položaje" — reče mi na kraju drug Koča. Sledećeg dana, 26. maja, severno od Prekaje organizovali smo položaje za odbranu, i to skupa sa nekim jedinicama 6. ličke divizije. Ta odbrana bila je šire obezbeđenje Vrhovnog štaba. Nemci su pokušavali da prodru od Prekaje. Puna 3 dana čvrsto smo držali položaje ne dozvolivši prodor neprijatelju. Treći dan naš bataljon je prebačen preko sela Župice (gde smo vodili borbe) u rejon sela Podić u sastav brigade, gde je zatvarao pravac prema severozapadnim padinama Šator-planine. Iz Podića smo 1. juna 1944. godine krenuli preko sela Motike i Poljica za Velike uvale, kao pobočnica glavne kolone koja je obezbeđivala izvlačenje Vrhovnog štaba. Pošto je glavna kolona naše brigade kod Bjeljevine naišla na jače nemačke snage i sa njima stupila u borbu, Vrhovni štab koji se nalazio u ovoj koloni povukao se u Velike uvale, gde smo mi sa 2. bataljonom uveče stigli i neposredno obezbeđivali Vrhovni štab. Sa 2. bataljonom maršovao je i komesar naše brigade. Pre stizanja bataljona na cilj pozvan je zamenik komesara bataljona Božo Kerkez kod druga Tita, da dobije naređenje u vezi sa neposrednim obezbeđenjem. Sa Boškom bio je zamenik komesara brigade Đuro Lončarević. Posle nam je Boško pričao o susretu sa drugom Titom. Dok se javljao, drug Tito mu je postavio nekoliko pitanja: Jesu li borci umorni? Imaju li hrane? Imaju li municije? "Ako su borci gladni da im se obezbedi večera" — završio je drug Tito. Boško mu je odgovorio da je sve u redu i da je bataljon spreman za izvršenje zadatka. Štab bataljona brzo je u dva reda postavio stražu na sve prilazne puteve. Često smo smenjivali stražare. Ispred straže isturili smo male zasede. Obezbeđenje je bilo besprekorno. Noć je bila mračna, na nebu su se pokazivale samo najsjajnije zvezde. Štab bataljona nije spavao. U našim glavama ukrštala su se osećanja ponosa i odgovornosti što obezbeđujemo druga Tita i Vrhovni štab. Obilazili smo vojnike u toku cele noći. Vojnici na straži, iako su bili gladni i umorni, bili su budniji, ozbiljniji i oprezniji. Na njihovim licima video se ponos. Noć je sporo prolazila i mada smo bili sigurni u naše borce ipak smo bili veoma oprezni zbog odgovornosti koja je ležala na nama. Izjutra 2. juna, kada su sunčevi zraci obasjavali vrhove visoke jelove šume, naređen je pokret. Brzo smo formirali kolonu i odredili male pobočnice. Pravac marša bio je Velika uvala — Čardak, što se može preći peške za oko 7—8 sati. Planina kroz koju smo se kretali ima dosta jelove šume. Kretali smo se besputnim grebenom. Borci 2. bataljona maršovali su s drugom Titom u koloni prethodnice, a ostali bataljoni brigade formirali su kolonu po dubini i pobočnice. Svaki borac dobio je jasan i precizan zadatak. Ukoliko se kolona više približavala cilju dnevnog marša, utoliko su se jače čuli odjeci topova, jer su fašističke kolone navaljivale prema Mliništu. Naša kolona se prema terenu, nekad kretala u pravoj liniji, nekad se penjala i bila prelomljena, a nekad se savijala u vidu polukruga. Najbliže drugu Titu kretali su se najbolji puškomitraljesci. Kada smo prešle dve trećine puta, a utrošili dve trećine dana, kolona je zastala da se odmori par minuta. Marš je ubrzo nastavljen. Često sam bacao pogled na druga Tita. On je za vreme marša ponekad prizivao vodiča i s njim nešto razgovarao. Prilikom zastanka interesovao se za naše borce, pitao je da li su previše zamoreni. Razgledao je sekciju i nešto pisao. Napisane cedulje upućivao je članovima Vrhovnog štaba. Od njih je dobijao odgovore. Borci 2. bataljona su ga sa ponosom gledali. Nikad takav ponos u njihovim očima nisam video. Pred noć, preko jednog malog proplanka i puta Odžak — Mlinište, videli smo ga kad je odjahao na konju u pravcu Čardaka. Time je i naša prethodnica, u kojoj se nalazio 2. bataljon, izvršila svoj zadatak. Đuran KOVAČEVIĆ Sadržaj Prethodni dokument Sledeći dokument