TRECA KRAJISKA BRIGADA - SJECANJA BORACA

Vest o formiranju 3. krajiške brigade primio sam 15. avgusta 1942. godine u selu Račić kod Bihaća, gde sam se nalazio sa štabom Omladinskog bataljona 5. krajiškog odreda i to kao naređenje zamenika komandanta Operativnog štaba za Bosansku krajinu, druga Slavka Rodića, napisano mastilom na istrgnutom listicu iz džepnog bloka. Po njemu sam dužnost komandanta Omladinskog bataljona imao predati komesaru bataljona Anti Rukavini, a potom se javiti štabu 3. krajiške brigade na Kamenici kod Drvara, u kojoj sam bio određen za komandanta 1. bataljona. Iz tog naređenja sam saznao još da će 3. brigada biti formirana od jedinica 5. krajiškog odreda i da je za njenog komandanta postavljen datadanji komandant tog odreda Nikola Karanović.

Sa naređenjem sam upoznao članove štaba Omladinskog bataljona: Antu Rukavinu, Stevu Miljuša i Rajka Miljuša i počeo se pripremati za put. Bilo mi je žao rastati se sa bataljonom omladinaca, u kome nije bilo borca starijeg od 20 godina, ali sam se i radovao što idem u brigadu.

Drugovi u Omladinskom bataljonu su pripremili nešto bolju večeru, — slavili smo rađanje još jedne krajiške brigade. Prijatno raspoloženje nam je jedino remetio kurir štaba, omladinac Rade Šljivar. Kad je saznao da se formira brigada i on je izrazio želju da postane njen borac. Molio je mene da ga povedem, pa onda druga Antu da ga pusti da pođe sa mnom. A kad smo obojica odbili, on je saleteo Stevu i Rajka da nas udobrovolje da bi mu ispunili želju. Bio je to veoma otresit i bistar omladinac, sa nepunih 17 godina, koji je plenio simpatije i boraca i rukovodilaca, ali i nejak za napore kakvi su se tražili od boraca brigade, čega smo ga želeli poštedeti. Kad je video da nećemo udovoljiti njegovoj želji povukao se u ćošak sobe koji je petrolejka slabo osvetljavala i počeo plakati. Ante i ja smo se pogledali i odlučili da svoj stav izmenimo. Odmah je bilo veselije.[1]

Narednog jutra smo se Šljivar i ja oprostili sa Omladinskim bataljonom i svaki sa svojim brigama krenuli uz Ripački klanac prema Petrovcu i Drvaru. Dok sam ja razmišljao o bataljonu koji treba da primim i nagađao o četama koje bi mogle ući u njegov sastav, dok sam pokušavao da sagledam obaveze i odgovornosti koje će mi se sa svim tim nametnuti, dotle je Šljivara mučila sumnja da ga, kad onako žgoljav i malen stane uz probrane ratnike, ipak ne vrate u neku pozadinsku jedinicu. Žurili smo da bi stigli na vreme, a i da bi se tim i takvim razmišljanjima i nagađanjima što pre prekinuli.

Usput sam doznao da je na Kamenicu pristiglo šest matičnih četa 5. krajiškog odreda i to: Šipovljanska, Kamenička, Cvjetnička, Zaglavička, Vakufska i Vrtočka. Ove nazive su one dobile po selima iz kojih su u ustaničkim danima ponikle i oni su se u narodu i među borcima zadržali sve do konca rata i pored toga što su zvanično označavane rednim brojevima bataljona kome su pripadale i što više nisu bile samo iz sela po čijim imenima su popularno nazivane. Ti nazivi nisu bili samo pojam, oznaka koja bi ukazivala na šta se misli. Tim nazivom izražavane su osobenosti svake od njih, njihova snaga i razlike, tradicija, mrtvi i živi junaci koji su stvarali te tradicije. O svakoj od ovih šest četa sam ja do tada podosta znao i činilo mi se da bih bio stavljen pred najteži problem ako bi mi se pružila mogućnost da između njih odaberem tri za svoj bataljon. Bile su to čvrste, organizaciono i politički izgrađene jedinice, koje su za sobom imale jednogodišnje borbeno iskustvo, stečeno u okršajima sa ustašama, domobranima, četnicima i Italijanima. Njihovim borcima je mogao postati samo onaj koji je svoje vrline u praksi borbe i poteškoća dokazao. Selekcija je vršena po veoma strogim kriterijirna svih boraca svake čete, a o njihovom držanju brinuo se i narod sela iz kojih su ponikle. Intimno sam se radovao što ću komandovati bataljonom, sastavljenim od tih i takvih četa, dok sam u isto vreme i strahovao od odgovornosti koje će mi one svojim kvalitetima, više nego brojem nametati.

U štab brigade sam se javio u određeno vreme i tu našao sve poznate drugove. Vremena nije bilo mnogo, pa smo odmah prišli poslu. Komandant Nikola Karanović i njegov zamenik Vlado Bajić su me upoznali sa osnovnim pitanjima, koja su već bila rešena. Iz naredbe koje su mi pročitali doznao sam da je za komesara bataljona postavljen Bora Kecman, za zamenika komandanta Đoko Čubrilo, za zamenika komesara Mile Mićo Brkljač, a za intendanta Nikica Pilipović. Svakog od ovih drugova sam dobro poznavao i bio siguran da ću u njima imati dobre saradnike. Iz naredbe sam takođe doznao da u sastav 1. bataljona ulaze čete: Šipovljanska, kao prva, Vrtočka, kao druga i Kamenička, kao treća. Činilo mi se da su u tom pogledu i moje želje bile pogođene.

Prva četa je sastavljena od Drvarčana. Izrasla je iz poznatog odreda "Javorje", koji je u predustaničkim danima organizovao i njime u danima ustanka komandovao Slavko Rodić. Do januara 1942. sačinjavali su ga borci iz Šipovljana, Drvar-Sela i Trninić Brijega, kad u njegov sastav ulazi vod Trubarana, koji je do tada bio u sklopu ličkih jedinica.

Borci ove čete su učesnici prvog ustaničkog okršaja u Bosni i Hercegovini. U zoru 27. jula 1941. krenuli su u napad na Drvar, slomili otpor neprijatelja u ustaškom domu, žandarmerijskoj stanici, Službeničkoj koloniji i drugim uporištima i tako dali pun udeo u oslobođenje Drvara. Prva stranica bogate istorije ove čete napisana je u Drvaru, a svaka naredna na drugom mestu i u drugoj borbi. Ona je u prvim mesecima ustanka ispoljila neverovatnu dinamičnost i aktivnost. Po oslobođenju Drvara ona učestvuje u napadu na Petrovac, pa u sprečavanju višestruko jačih snaga u prodoru preko Oštrelja za Drvar, da bi potom uzela učešće u ponovnom napadu na Petrovac. Sa prodorom Italijana u Drvar njeni borci sa Otaševca odlaze na položaje prema Sanskom Mostu, odakle se nakon izvesnog vremena ponovo prebacuju prema Drvaru, a odatle za Bosansku Krupu, pa za Bosanski Novi, da bi se u zimu 1941/42. ponovo našli na položajima kod Sanskog Mosta.

Na teren Drvara su se vratili pod konac decembra 1941. sa bogatim iskustvom stečenim u nizu borbi. Početkom 1942. godine ona je, kao 1. drvarska četa (kako se tada zvala) brojala oko 120 odvažnih i dobro naoružanih boraca, čija je aktivnost uglavnom bila usmerena na držanje Italijana i četnika u blokadi u Drvaru. Formiranje polubataljona 5. krajiškog odreda u proleće 1942. ova četa ulazi u njegov sastav i vodi borbe oko Glamoča. Posle toga odlazi na položaje prema Grahovu i Kninu odakle je i došla na zborno mesto 3. krajiške brigade. Za 13 meseci svog postojanja ta četa je izrasla u snažan borbeni i politički izgrađeni kolektiv. Na čelu Šipovljanske čete stajali su rukovodioci koji su iz nje kao borci izrasli: Jovo Miljević, komandir, Pero Materić, politički komesar, Vojin Malbašić, zamenik komandira i Nikola Trkić, zamenik političkog komesara.

Druga četa je sa terena Petrovca, uglavnom iz Vrtoča i Bjelaja, sa desetak omladinaca iz susednih sela. Ona je godinu dana pre ulaska u brigadu, koncem avgusta 1941. brojala blizu 100 naoružanih boraca, isključivo Vrtočana. Krajem te godine u nju su uključeni i borci iz Bjelaja.

U svojoj prvoj akciji 2. avgusta 1941. četa je oslobodila Vrtoče uništivši ustaški tabor, da bi nakon dva dana potukla satniju ustaša i domobrana i zarobila haubicu 105 mm sa dosta granata. U njenoj prvoj akciji poginuo joj je i prvi komandir Stevo Atlagić, a u drugoj borac Pero Latinović Pejčin. Od tada pa do ulaska u brigadu ona je izvela niz uspešnih akcija. Učestvovala je u oslobođenju Krnjeuše, a potom, 1. septembra 1941, u uništenju jakog neprijateljskog logora na Gradini u Vrtoču, da bi do konca te godine izvela brojne zasede na cestama koje iz Vrtoče vode ka Petrovcu, Bihaću, Krnjeuši i Kulen-Vakufu, u kojima se kalila i naoružavala.

Pod jesen 1941. jedan vod ove čete u sastavu odreda kojim je komandovao Mane Rokvić učestvuje u napadu na logor Bravska, gde Maninom krivicom ginu Milan Radošević, Milutin Galonja, Miloš Bjelić, Dušan Petrović, Đuro Atlagić, i Mirko Karanović. Jedan njen vod u zimu odlazi na izvesno vreme u Podgrmeč, a u februaru 1942. cela četa ide sa Slavkom Rodićem prema Kninu, na Ilicu, da bi potom preuzela blokadu italijansko-ustaško-četničkog garnizona u Petrovcu, gde uglavnom ostaje do njegovog oslobođenja. U ovom periodu, pored učešća u razbijanju četnika u Risovcu i odbijanju nekoliko ispada neprijatelja iz Petrovca, ona je znatno doprinela razbijanju italijanske kolone na Bravsku, a potom u Koluniću, gde su jedinice 1. bataljona 5. krališkog odreda nanele Italijanima ozbiljne gubitke.

Posle oslobođenja Petrovca i kratkog boravka na položajima kod Bihaća četa je ušla u sastav Udarnog bataljona 5. krajiškog odreda i učestvovala u razbijanju četnika i domobrana u Janju i Pljevi, potom u oslobađanju Glamoča, a jednim delom i Livna. U borbi za Glamoč izgubila je jednog od najboljih boraca, puškomitraljesca Radu Grahovca, koji je pored ostalog oteo jednom Italijanu mitraljez iz ruku dok je ovaj gađao.

Iz tih borbi Vrtočka četa je došla na Kamenicu da bi se uključila u 3. krajišku brigadu. Njenu komandu sačinjavali su: Vaso Pilipović, komandir, Milan Vukša, politički komesar, Dušan Miljević, zamenik komandira i Milovan Samardžija, zamenik polit. komesara.

Treća četa je takođe bila sa terena Drvara. Sastavljena je bila uglavnom od boraca sa Kamenice, a delom i iz susednih sela Bastasi i Vrtoče. Uoči dana ustanka ona je raspolagala sa oko stotinu pušaka i pet mitraljeza.

U prvoj borbi, u napadu na Drvar, njeni borci su slomili otpor ustaša u Sokolskom domu, "Celulozi" i okolnim zgradama i tako dali pun udeo u oslobođenju svoga grada. U ovoj borbi poginuo je Jovan Šobot, dok su dva borca bila ranjena.

Po oslobođenju Drvara Kamenička četa je uzela učešća u napadu na Petrovac, a zatim na Srneticu i u suzbijanju prodora jakih neprijateljskih snaga iz Petrovca za Drvar, gde ginu Đuran Bursać i Jašo Trninić.

Pokretom Italijana iz pravca Grahova, četa se prebacuje na put Grahovo — Drvar; tu dvadesetak dana uspešno odoleva neuporedivo jačim snagama neprijatelja potpomognutog tenkovima i artiljerijom. Njen jedan vod, na čelu sa Vicukom Bodražom, učestvuje u napadu na Kulen-Vakuf gde gine borac Jovo Knežević, dok su dva druga borca bila ranjena.

Pod kraj 1941, nakon puta po Boboljuscima, Očijevu, Martin-Brodu, Cvijetniću i Trubaru, vraća se na Jandrin Pod i drži položaj prema Drvaru, gde vodi niz uspešnih borbi sa Italijanima sprečavajući im prodor u okolna sela. Njena jedna desetina sačekuje Italijane koji su preko dana pljačkali stoku po Bastasima i nadomak samog Drvara im otima plen,

nanoseći im osetne gubitke, da bi sledećeg dana sačekala i potukla kaznenu ekspediciju koja je krenula da vrši represalije nad narodom Bastasa. U februaru 1942. u sastavu Kameničke čete su ušli i borci Očijeva i Beboljuska.

U martu 1942. Italijani su krenuli u pravcu Kamenice u nameri da se obračunaju sa četom koja im je mnogo neprilika nanela. Palili su sve što im se našlo na putu, ali su na kraju ipak bili primorani da se povuku u Drvar. U ovoj borbi je poginuo istaknuti borac Drvara Pero Bursać.

U aprilu 1942. četa je osujetila pokušaj Italijana da se iz pravca Drvara preko Kamenice i iz pravca Vagana preko Bobare probiju za Baboljuske, vodeći upornu borbu na Hrnjadima, gde ginu Milan Trikić Crni i Marko Đilas.

Posle borbe kod Drvara Kamenička četa odlazi na teren Grahova, razbija kolonu Italijana na putu Drvar — Grahovo, uništava četničko uporište u Crnom Lugu, gde pored ostalog zarobljava 60 četnika, vodi borbe oko Glamoča, a potom se prebacuje preko Knina, odakle je došla u svoju Kamenicu i ušla u sastav 3. krajiške brigade. Godinu dana je na čelu ove čete stajao njen popularni komandir Jandrija Tomić Cić, za čije ime su vezani svi uspesi čete.

Komandu čete su u momentu ulaska u brigadu sačinjavali: Jovo Puzić, komandir, Jovo Rodić, politički komesar, Đuro Aćić, zamenik komandira i Rade Trninić zamenik komesara čete.

Ove tri čete su sa izlaskom sunca 22. avgusta 1942. postrojene ispred bine podignute u Šobotovom gaju da bi saslušale naredbu Operativnog štaba za Bosansku krajinu o formiranju 3. krajiške brigade, čiji će 1. bataljon one sačinjavati.

Orila se snažna krajiška pesma i razlegla nad Drvarskom dolinom. Iz svih pravaca je pristizala omladina, svrstana u čete, zakićena barjacima, nošena pesmom i poklicima. Pioniri, postrojeni u odrede, naoružani drvenim puškama i sa petokrakama na kapama, koje su zbog toga uglavnom i nosili, gazili su za svojim komandirima i komesarima složno i ozbiljno, što je govorilo da su morali dobro zagrejati tabane da bi to uvežbali. Narod je dolazio organizovano, predvođen svojim odbornicima, a sa bogatim zavežljajima hrane za gozbu koja će uslediti posle svečanosti. Majke i očevi su dolazili da vide sinove, sestre braću, devojke momke, a pioniri prave vojnike. Svako je želeo da prisustvuje retkoj svečanosti, da pozdravi borce tek pristigle sa položaja i da poželi uspeha brigadi čijem rađanju prisustvuje.

Pesme omladine i pionira slivale su se sa pesmom boraca, jedna nije ni dopevana, a druga je započinjana. Pevanje i žagor prekinuo je Nikola Karanović komandom da borci zauzmu svoja mesta. U tišini koja je posle toga nastala činilo mi se da čujem otkucaje srca iz postrojenog bataljona. Karan je komandovao radnje koje je trebalo izvesti, a ja i Pećanac smo se trudili da ih jednovremeno prenesemo komandirima četa, po čijim komandama su ih borci složno i skladno izvršavali. Iako sam svu pažnju u tim momentima skoncentrisao na rad boraca svog bataljona, uspeo sam baciti pogled na stroj Drugog, da bih ocenio i uporedio te dve velike vrednosti.

Sve radnje koje je brigada po komandi izvodila, otkomandovane su i u omladinskim četama i pionirskim odredima.

Slušajući za vreme svečanosti drugove iz Operativnog štaba i Oblasnog komiteta za Bosansku krajinu dok su nam iznosili zadatke koji nas očekuju, posmatrao sam preplanula lica svojih boraca, njihove bombe, puške i mitraljeze, merio njihove snage i poredio ih sa tim zadacima. Bio sam siguran da će taj bataljon ispuniti očekivanja naroda i Partije.

Prvi bataljon je tog dana brojao oko 380 iskusnih boraca i rukovodilaca. Taj broj se uskoro smanjio, pošto smo uputili nekoliko drugova u prištapske jedinice brigade, a zatim smo i za formiranje 4. bataljona dali oko 40 boraca i starešina.

Oko dve trećine sastava 1. bataljona bili su radnici "Celuloze" i Šipada u Drvaru, radnici sa Unske pruge, građevinski i obalski radnici iz Beograda, poneki povratnik iz rudnika i železara Francuske i Nemačke, pa je to po svom socijalnom sastavu bio radnički — proleterski bataljon. Trećina su pak bili omladinci iz siromašnih sela oko Drvara i Petrovca uz ponekog đaka i nižeg činovnika.

To je bio u pravom smislu omladinski bataljon, jer je na dan formiranja preko 60% njegovih boraca bilo ispod dvadeset dve godine starosti. Omladinci su se svojim vrlinama nametali. Rukovanjem oružjem su brzo ovladavali, u borbi su bili odvažni, u službi poletni, a u držanju i ponašanju disciplinovani. Bilo je pravo zadovoljstvo imati ih u svojoj jedinici.

Da bi se sagledali i pravilno ocenili kvaliteti 1. bataljona na dan formiranja 3. krajiške brigade, treba imati u vidu da je u svakoj njegovoj četi postojala snažna, iako relativno mlada, partijska organizacija, koja je bila pokretač i nosilac intenzivnog političko-vaspitnog rada među borcima.

Svečanost je bila završena, a veselje nastavljeno do kasno u noć. Vilo se kolo po pokošenim livadama, pevalo i takmičilo u bacanju kamena s ramena. Slavio se rođendan brigade u koju su Drvarčani i Petrovčani poslali svoje najbolje sinove.

Slavlje je završeno i bataljon je krenuo u borbu da bi potvrdio svoje kvalitete. Prvi zadatak mu nije bio ni malo lak. Trebalo je ovladati mostom na Uni kod Ostrošca, razbiti ustaška uporišta u nekoliko okolnih sela, preći cestu i železničku prugu, ovladati Ostrošcem i tvrđavom koja se izdizala iznad njega i svojim dejstvom omogućiti ostalim jedinicama da ovladaju Cazinom.

Prva četa je imala da se u toku noći provuče kroz sela koja je neprijatelj kontrolisao, da u iznenadnom naletu ovlada mostom i tako odseče odstupnicu ustašama koji bi se povlačili pod pritiskom dveju drugih četa, a potom omoguće bataljonu da se prebaci na levu obalu Une radi daljih dejstava.

Druga i 3. četa su u međuvremenu trebalo da očiste nekoliko sela da bi potom ceo bataljon usmerio svoja dejstva prema zapadu. Zadatak je, iako delikatan, bio u potpunosti izvršen. I borci i starešine su ispoljile visok stepen borbenosti i snalažljivosti. U prvoj bici poginuli su istaknuti borci bataljona: Pilipović (Lukice) Boško iz 2. i Trninić (Đure) Bogdan iz 1. čete.

Bataljon je uspešno položio prvi ispit i krenuo na nove okršaje od kojih ću samo one važnije pomenuti. Posle nekoliko uspešno izvedenih borbi kod Ključa, Sanskog Mosta i na Manjači, usledio je napad na Bihać u kome je 1. bataljon imao težak zadatak, koji je uspešno izvršio, ali i taj uspeh platio životima Vojina Malbašića, zamenika komandira 1. čete, Branka Malbašića, vrsnog puškomitraljesca 1. čete, Jove Salopere Čaruge, Svetozara Šljivara i Sime Zorića.

U dvomesečnim borbama u centralnoj Bosni bataljon je dao pun doprinos u razbijanju četnika, a pogotovu u oslobođenju Teslića, u kome je uništen brojni neprijateljski garnizon. U toku ovih borbi iz bataljona su poginuli Đuro Aćić, popularni komandir 3. čete, Milan Rodić Brko, komandir voda, Miloš Rodić Crni, Stevo Rodić Ceja, Milan Rodić, Rade Atlagić, Marko Ševo, komandir voda, Todor Ševo, Dukan Ciča, Knežević (imena se ne sećam) i Đorđe Kalember Šuco.

Svakako da najznačajnija borba koju je bataljon vodio i u kojoj je najveći uspeh izvojevao jeste ona koju popularno nazivamo "Bitka za ranjenike". Naš bataljon je u vremenu od 28. februara do 5. marta 1943. branio u dolini Rame na život i smrt oko 4.000 ranjenika, čiji su životi bili ugroženi. Nemci su jakim snagama prodirali iz pravca Bugojna preko Kobilje glave i Vilića guvna ka Prozoru. Delovi 7. divizije, koji su zatvarali taj pravac, bili su iscrpljeni i na granicama snaga. U takvoj situaciji, 1. bataljonu je naređeno da što pre izbije i posedne položaje na Vilića guvnu i Kobiljoj glavi i da ni po koju cenu ne dozvoli prodor Nemaca do pristizanja novih naših jedinica. Bataljon je iz sela Pidriš krenuo na zadatak 28. februara i u popodnevnim časovima izbio na naređenu liniju. Borci 1. bataljona su videli ranjenike, sagledali uslove i okolnosti u kojima su se našli i shvatili opasnost koja im je zapretila. Taj faktor, a i pripreme koje smo u pokretu proveli, stvorili su saznanje i kod boraca i kod starešina da u predstojećoj borbi neće biti ni milosti ni taktiziranja.

Negde oko 15 časova došlo je do prvog sukoba. 1. četa je na padinama k. 1301 prva stupila u borbu. Sačekala je snažnom vatrom i odbila napad Nemaca, a onda izvršila kratak protivnapad i ponovo se povukla na već zauzeti položaj, sa koga je do noći odbijala sve njihove pokušaje. Ubrzo su i ostale čete došle u dodir sa neprijateljem, tako da je ceo bataljon u popodnevnim časovima bio angažovan. Borba se vodila na liniji: Grudica — Karaulica, sa osloncem na Vilića guvno. S tih položaja smo dva dana uspešno odolevali napadima Nemaca i sami ih napadali ne dozvoljavajući im da predahnu, a onda smo 2. februara, po pristizanju 4. crnogorske brigade u zajednici sa njom prešli u opšti protivnapad, koji se završio potpunom našom pobedom.

Nikada do tada, a ni docnije, nisam video da je neka jedinica sa toliko želje za pobedom, sa toliko upornosti i odvažnosti i tako teškim uslovima kakvi su vladali na Kobili, bez hrane i odmora, u planini zavejanoj snegom, prišla izvršenju zadatka i uništavanju protivnika. U zanosu borbe za spasavanje života ranjenih drugova ginuli su nam najbolji, kakvi su bili: Rade Petrović, Đuro-Đurekan Pilipović, Jovo Stupar. Rade Švabić, Uroš Nikić, Milan Srdić, Mića Vekić i jedan mladić koji je sa nama pošao od Teslića, a čijeg imena se na žalost ne sećam. Sem onih koji su poginuli u toku borbe, teško su ranjeni Trivo Budimir i Srećko Bakotić, omladinac iz Kaštela, koji su kasnije podlegli ranama. Lakši ranjenici su nam odbijali da pođu u sanitet, a poluprezdraveli su bežali iz saniteta u čete da bi pomogli svojim drugovima.

U Dnevniku brigade, u vezi sa ovom bitkom stoji zabeleženo: "Pred našim Prvim bataljonom bilo je oko 130 mrtvih i oko 150 ranjenih neprijateljskih vojnika i starešina".

Svakako da je to zapisano na osnovu slobodne procene, ali je tačno da je bataljon naneo ozbiljne gubitke neprijatelju. Radi ilustracije navešću samo jedan momenat. Obilazeći drugog dana borbe položaje, istaknuti borac 2. čete Rade Petrović mi je rekao: "Ubijamo ih kao stoku, a oni samo kuljaju iz one šume. Ma kažem ti da mi se već zgadilo i ubijati ih."

Pohvala Vrhovnog komandanta, koju je uputio borcima brigade za uspehe postignute u ovoj borbi, bila je priznanje ali i nadahnuće za nove napore. Tako visok stepen borbenosti i moralne čvrstine bataljon je ispoljavao i u narednom periodu, sve do kraja bitke za ranjenike.

Prvi bataljon je u samu zoru 15. maja 1943. primio prve udarce nemačkih jedinica koje su preduzele takozvanu V ofanzivu. On se toga jutra nalazio na položajima prema Bijelom Polju. Oko četiri časa vod Jove Dobrijevića se sukobio sa Nemcima i ubio osam vojnika i tri konja. Na osnovu intenzivne vatre zaključili smo da su u pitanju jače neprijateljske snage pa smo u pravcu Dobrijevićeva voda uputili celu 1. četu, a preostale dve čete razvili za borbu na brdu Bandera. Ovo neobično ime borci 1. bataljona su dobro zapamtili i nikad ga neće zaboraviti.

Kad se 1. četa, pružajući otpor na uzastopnim linijama, povukla u sastav bataljona, težište borbe se svelo na Banderu, a njen glavni teret na 3. četu. Nekoliko puta su Nemci uspeli zbaciti naše čete sa dominantnih visova, da bi ih one protivnapadima povratile. Vrh Bandere je u nekoliko mahova bio obavijen dimom granata i mina, ali kad bi posle intenzivne artiljerijske i minobacačke pripreme krenuli u napad, 3. četa ih je sačekivala i bombama obasipala. U toj borbi se posebno istakao puškomitraljezac Dušan Balaban, koji je predstavljao stožer snaga svoje čete sve dok nije bio smrtno pogođen.

Borba na Banderi po svom intenzitetu i žestini nije bila ništa lakša od one na Kobili, a o njoj je u Dnevniku zapisano: "Borba se vodila uporno ceo dan. Prvi bataljon, izdržavši jaku artiljerijsku i minobacačku vatru, nije odstupio ni malo, već je svojim kontranapadima naneo neprijatelju ogromne gubitke ... U ovoj borbi se je istakao svojim junaštvom drug Dobrijević, koji je upao u grupu neprijateljskih vojnika i iz stojećeg stava sa puškomitraljezom ubio 7 fašista. Na našoj strani bilo je šest mrtvih i trinaest ranjenih drugova."

Tako je izgledao prvi dan bitke na Sutjesci, u kojoj su naši borci izdržali ogromne napore i prešli kroz teške okršaje, da bi mesec dana kasnije, 15. juna 1943. prokrčili put ka Miljevini, lomeći poslednje nemačke obruče. U toku tih borbi bataljon je izgubio velik broj divnih boraca kao što su Branko Batinica, Pero Dragaš, Nikola Jović, Draginja Bajić, Milan Kecman, Stevo Šobić, Bogdan Ševo, Sava Bjelić, Dane Ivančević, Đuro Grubiša, Mahmut Hodžić, Mile Ivanić, Rade Latinović, Nedo Latinović, Rade Galin, Đuro Vukša, Nikola Radošević, Milan Surla, Nikola Trikić, Stevo Rodić i mnogi drugi, dok je nekoliko od rana zadobijenih u toj borbi umrlo kasnije, medu kojima su Lukica Pilipović, Mile Vukša, Dmitar Drinić i drugi.

Iz bitke na Sutjesci bataljon je izašao kompaktan, sa obogaćenijim iskustvom i dobro naoružan, tako da je, čini mi se, organizaciono i politički tek tada bio na vrhuncu svoje moći. To potvrđuje i činjenica da je u nekoliko narednih meseci svaki zadatak u potpunosti izvršio. Iz niza sjajnih akcija iz tog vremena pomenut ću samo njegov doprinos u oslobođenju Bugojna.

Bugojno je bilo jedno od najjačih uporišta u lancu Travnik — Bugojno — Kupres, koje je preko dve godine učvršćivano i pripremano za odbranu. Našim prodorom u gornji tok Vrbasa u njega su se povukle sve ustaše sa tog područja, rešene da se bore do poslednjeg. Sve progresivno i napredno su oni uništili i u Bugojnu i u okolnim selima, pa su bili svesni da će za to morati polagati račune. Ono je odolelo i silovitom napadu proleterskih brigada koji su prethodne godine izveli na svom putu za Bosansku krajinu. Našoj brigadi je tačno na njenu prvu godišnjicu palo u deo da ga u zajednici sa 4. krajiškom oslobodi.

U toku pripreme za napad na sastanku štabova bataljona sa štabom brigade konstatovano je da bi sa oslobođenjem Bugojna krunisali sve uspehe postignute u toku jednogodišnjeg postojanja brigade i da bi njegovim oslobođenjem svoju godišnjicu najveličanstvenije proslavili. Svi smo bili rešeni da zadatak ispunimo do kraja i u što kraćem roku. Brigada je bila u ofanzivnom zamahu i trebalo je to raspoloženje iskoristiti. Odnekud je ubačena vest da je drug Tito naredio da se Bugojno mora osloboditi. Ja ni do danas nisam utvrdio da li je drug Tito izdao takvo naređenje, ali sam tada to prihvatio kao činjenicu i preneo je komandama čete kao tačnu, znajući da će i one i svaki borac učiniti sve da zadatak što potpunije izvrše. Mi u Titovim naređenjima nismo gledali sam zahtev, nalog ili zapovest da se nešto uradi već smo bili sigurni da je to moguće uraditi, da je svaka njegova zapovest realna i dobro odmerena i da njeno izvršenje zavisi samo od našeg angažovanja i preduzimljivosti. U to su duboko verovali i borci i starešine i to je u svakoj prilici bilo i potvrđeno. Sa takvim raspoloženjem i uz temeljito sprovedene pripreme pošlo se u napad.

Naš bataljon je napadao sa pravca Donjeg Vakufa, u zahvatu Vrbasa i železničke pruge. Napad je bio silovit i jednovremen. Spoljna odbrana je brzo slomljena. Rovovi, zakloni i bunkeri pali su u roku od pola časa pod naletom naših udarnih grupa i bombaša. Svaka četa našeg bataljona je oformila udarnu grupu, koja je uz vatrenu podršku čete stvarala brešu u neprijateljskoj odbrani kroz koju se cela četa ubacivala u grad. 2. četa je bila u rezervi i u borbu je uvedena tek po slamanju spoljne odbrane.

Borba za grad je bila žestoka. Neprijatelj se povukao u tvrde zgrade i otud se branio, a mi nismo imali teškog oružja kojim bismo ga isterali iz njih, već su borci sa bombama i benzinom stupali u akciju i uništavali ga. Zahvaljujući izuzetnoj odvažnosti boraca i starešina, otpor je bio uništen i grad oslobođen nakon četrdesetosmočasovne uporne borbe naše i 4. brigade. Iz našeg bataljona su u ovoj akciji poginula 4, a ranjeno 5 drugova.

Naš bataljon je podržavalo jedno topovsko odeljenje divizijske artiljerije koje je raspolagalo sa svega 2—3 granate, a koje su utrošili u prvim časovima borbe. Posle toga, da ne bi stajali besposleni, Jovan Cerović i Strada Bojović su se priključili četama i zajedno sa udarnim grupama kao bombaši učestvovali u napadu. Za ovaj primer i ispoljenu hrabrost predloženi su za pohvalu.

Prva godišnjica brigade je proslavljena onako kako je brigada proživela svoju prvu godinu, kroz koju je naš bataljon izrastao u monolitan i snažan borbeni kolektiv, koji je ispunio sva očekivanja sve do konačne pobede. Zajedno sa njim i u njemu izrastali su komandiri, komandanti i politički komesari, od kojih mnogi nisu dočekali slobodu.

Iz onog stroja 1. bataljona sa Kamenice kao komandanti i komesari bataljona poginuli su tokom rata drugovi: Jovo Puzić i Mihajilo Radošević (kod Travnika 1943. godine); Mile Brkljač-Mićo, pomoćnik komesara našeg bataljona i najistaknutiji partijski rukovodilac naše brigade (kod Šujice 1943. godine); Vaso Pilipović i Jovo Vukša (u Sloveniji 1944. godine);

Dragan Rodić, Đorđe Babić i Dušan Popović (na sremskom frontu) i Lazo Atlagić (na prilazu Zagreba 27. aprila 1945. godine). Bio je to veliki gubitak za našu Partiju.

Veliki broj je poginuo na dužnosti komandira i komesara čete ili njihovih zamenika, koji su po svojim vrlinama i kvalitetima bili dorasli i znatno većim dužnostima, kao što su: Đuro Aćić, Rade Trninić, Gojko Vignjević, Vojin i Mile Malbašić, Simo Morača, Stevo Miljuš, Nikola Trikić, Milan Pilipović, Mahmut Hodžić, Pero Letić, Nikola Sovilj, Nikola i Božo Plećaš, Milan Vekić i bezbroj drugih koji su 22. avgusta 1942. stajali u stroju Šipovljanske, Vrtočke i Kameničke čete. U redovima ovih četa nije bilo teško pronaći komandira i komesara jer je svaki njen borac imao uslova da to postane.

Takav je bio 1. bataljon, takva je bila cela brigada pa ju je zbog toga naš vrhovni komandant drug Tito proglasio proleterskom.

[1] Šljivar je pošao u brigadu i ubrzo postao njeno miljenče. Prvo je bio kurir u štabu 1. bataljona, koji je u početku išao na kraće staze i lakše zadatke, a onda i na one najdelikatnije. Poginuo je od četnika u leto 1944. kod Kalinovika, dok je kao brigadni kurir išao na zadatak.