TRECA KRAJISKA BRIGADA - SJECANJA BORACA
Sadržaj | Prethodni dokument | Sledeći dokument |
PRVI BATALJON 3. KRAJlŠKE BRIGADE Vest o formiranju 3. krajiške
brigade primio sam 15. avgusta 1942. godine u selu Račić kod Bihaća, gde sam
se nalazio sa štabom Omladinskog bataljona 5. krajiškog odreda
i to kao naređenje zamenika komandanta Operativnog štaba za Bosansku
krajinu, druga Slavka Rodića, napisano mastilom na istrgnutom listicu iz džepnog
bloka. Po njemu sam dužnost komandanta Omladinskog bataljona imao predati
komesaru bataljona Anti Rukavini, a potom se javiti štabu 3. krajiške brigade
na Kamenici kod Drvara, u kojoj sam bio određen za komandanta 1. bataljona. Iz
tog naređenja sam saznao još da će 3. brigada biti formirana od jedinica 5.
krajiškog odreda i da je za njenog komandanta postavljen datadanji komandant
tog odreda Nikola Karanović. Sa
naređenjem sam upoznao članove štaba Omladinskog bataljona: Antu Rukavinu,
Stevu Miljuša i Rajka Miljuša i počeo se pripremati za put. Bilo mi je žao
rastati se sa bataljonom omladinaca, u kome nije bilo borca starijeg od 20
godina, ali sam se i radovao što idem u brigadu. Drugovi
u Omladinskom bataljonu su pripremili nešto bolju večeru, — slavili smo rađanje
još jedne krajiške brigade. Prijatno raspoloženje nam je jedino remetio kurir
štaba, omladinac Rade Šljivar. Kad je saznao da se formira brigada i on je
izrazio želju da postane njen borac. Molio je mene da ga povedem, pa onda druga
Antu da ga pusti da pođe sa mnom. A kad smo obojica odbili, on je saleteo Stevu
i Rajka da nas udobrovolje da bi mu ispunili želju. Bio je to veoma otresit i
bistar omladinac, sa nepunih 17 godina, koji je plenio simpatije i boraca i
rukovodilaca, ali i nejak za napore kakvi su se tražili od boraca brigade, čega
smo ga želeli poštedeti. Kad je video da nećemo udovoljiti njegovoj želji
povukao se u ćošak sobe koji je petrolejka slabo osvetljavala i počeo
plakati. Ante i ja smo se pogledali i odlučili da svoj stav izmenimo. Odmah je
bilo veselije.[1] Narednog
jutra smo se Šljivar i ja oprostili sa Omladinskim bataljonom i svaki sa svojim
brigama krenuli uz Ripački klanac prema Petrovcu i Drvaru. Dok sam ja razmišljao
o bataljonu koji treba da primim i nagađao o četama koje bi mogle ući u
njegov sastav, dok sam pokušavao da sagledam obaveze i odgovornosti koje će mi
se sa svim tim nametnuti, dotle je Šljivara mučila sumnja da ga, kad onako žgoljav
i malen stane uz probrane ratnike, ipak ne vrate u neku pozadinsku jedinicu. Žurili
smo da bi stigli na vreme, a i da bi se tim i takvim razmišljanjima i nagađanjima
što pre prekinuli. Do ulaska u sastav brigade Usput sam
doznao da je
na Kamenicu pristiglo
šest matičnih
četa 5. krajiškog odreda i
to: Šipovljanska,
Kamenička, Cvjetnička, Zaglavička,
Vakufska i Vrtočka. Ove nazive
su one dobile
po selima iz
kojih su u
ustaničkim danima
ponikle i oni
su se u
narodu i među borcima zadržali sve do
konca rata i
pored toga što
su zvanično
označavane
rednim brojevima
bataljona kome su
pripadale i što
više nisu
bile samo iz
sela po čijim
imenima su popularno
nazivane. Ti nazivi
nisu bili samo
pojam, oznaka
koja bi ukazivala
na šta se
misli. Tim nazivom
izražavane
su osobenosti svake
od njih, njihova
snaga i razlike,
tradicija, mrtvi
i živi junaci
koji su stvarali
te tradicije. O svakoj
od ovih šest
četa sam ja
do tada podosta
znao i činilo
mi se da
bih bio stavljen
pred najteži problem ako
bi mi se
pružila mogućnost da između njih odaberem
tri za svoj
bataljon. Bile su
to čvrste, organizaciono
i politički
izgrađene jedinice,
koje su za
sobom imale
jednogodišnje borbeno
iskustvo, stečeno
u okršajima
sa ustašama,
domobranima, četnicima
i Italijanima. Njihovim
borcima je mogao
postati samo onaj
koji je svoje
vrline u praksi
borbe i poteškoća dokazao.
Selekcija je vršena po veoma
strogim kriterijirna
svih boraca
svake čete, a
o njihovom držanju brinuo
se i narod
sela iz kojih
su ponikle. Intimno
sam se radovao
što ću komandovati
bataljonom, sastavljenim
od tih i
takvih četa, dok
sam u isto
vreme i strahovao
od odgovornosti koje
će mi one
svojim kvalitetima,
više nego
brojem nametati. U štab brigade
sam se javio u određeno vreme i tu našao sve poznate drugove. Vremena nije
bilo mnogo, pa smo odmah prišli poslu. Komandant Nikola Karanović i njegov
zamenik Vlado Bajić su me upoznali sa osnovnim pitanjima, koja su već bila rešena.
Iz naredbe koje su mi pročitali doznao sam da je za komesara bataljona
postavljen Bora Kecman, za zamenika komandanta Đoko Čubrilo, za zamenika
komesara Mile Mićo Brkljač, a za intendanta Nikica Pilipović. Svakog od ovih
drugova sam dobro poznavao i bio siguran da ću u njima imati dobre saradnike.
Iz naredbe sam takođe doznao da u sastav 1. bataljona ulaze čete: Šipovljanska,
kao prva, Vrtočka, kao druga i Kamenička, kao treća. Činilo
mi se da su u tom pogledu i moje želje bile pogođene. Prva četa je
sastavljena od Drvarčana. Izrasla je iz poznatog odreda "Javorje",
koji je u predustaničkim danima organizovao i njime u danima ustanka komandovao
Slavko Rodić. Do januara 1942. sačinjavali su ga borci iz Šipovljana,
Drvar-Sela i Trninić Brijega, kad u njegov sastav ulazi vod Trubarana, koji je
do tada bio u sklopu ličkih jedinica. Borci ove čete su učesnici prvog ustaničkog okršaja u Bosni i
Hercegovini. U zoru 27. jula 1941. krenuli su u napad na Drvar, slomili otpor
neprijatelja u ustaškom domu, žandarmerijskoj stanici, Službeničkoj koloniji
i drugim uporištima i tako dali pun udeo u oslobođenje Drvara. Prva stranica
bogate istorije ove čete napisana je u Drvaru, a svaka naredna na drugom mestu
i u drugoj borbi. Ona je u prvim mesecima ustanka ispoljila neverovatnu dinamičnost
i aktivnost. Po oslobođenju Drvara ona učestvuje u napadu na Petrovac, pa u
sprečavanju višestruko jačih snaga u prodoru preko Oštrelja za Drvar, da bi
potom uzela učešće u ponovnom napadu na Petrovac. Sa prodorom Italijana u
Drvar njeni borci sa Otaševca odlaze na položaje prema Sanskom Mostu, odakle
se nakon izvesnog vremena ponovo prebacuju prema Drvaru, a odatle za Bosansku
Krupu, pa za Bosanski Novi, da bi se u zimu 1941/42. ponovo našli na položajima
kod Sanskog Mosta. Na
teren Drvara su se vratili pod konac decembra 1941. sa bogatim iskustvom stečenim
u nizu borbi. Početkom 1942. godine ona je, kao 1. drvarska četa (kako se tada
zvala) brojala oko 120 odvažnih i dobro naoružanih boraca, čija je aktivnost
uglavnom bila usmerena na držanje Italijana i četnika u blokadi u Drvaru.
Formiranje polubataljona 5. krajiškog odreda u proleće 1942. ova četa ulazi u
njegov sastav i vodi borbe oko Glamoča. Posle toga odlazi na položaje prema
Grahovu i Kninu odakle je i došla na zborno mesto 3. krajiške brigade. Za 13
meseci svog postojanja ta četa je izrasla u snažan borbeni i politički izgrađeni
kolektiv. Na čelu Šipovljanske čete stajali su rukovodioci koji su iz nje kao
borci izrasli: Jovo Miljević, komandir, Pero Materić, politički komesar,
Vojin Malbašić, zamenik komandira i Nikola Trkić, zamenik političkog
komesara. Druga
četa je sa terena
Petrovca, uglavnom iz Vrtoča i Bjelaja, sa desetak omladinaca iz susednih sela.
Ona je godinu dana pre ulaska u brigadu, koncem avgusta 1941. brojala blizu 100
naoružanih boraca, isključivo Vrtočana. Krajem te godine u nju su uključeni
i borci iz Bjelaja. U
svojoj prvoj akciji 2. avgusta 1941. četa je oslobodila Vrtoče uništivši
ustaški tabor, da bi nakon dva dana potukla satniju ustaša i domobrana i
zarobila haubicu 105 mm sa dosta granata. U njenoj prvoj akciji poginuo joj je i
prvi komandir Stevo Atlagić, a u drugoj borac Pero Latinović Pejčin. Od tada
pa do ulaska u brigadu ona je izvela niz uspešnih akcija. Učestvovala je u
oslobođenju Krnjeuše, a potom, 1. septembra 1941, u uništenju jakog
neprijateljskog logora na Gradini u Vrtoču, da bi do konca te godine izvela
brojne zasede na cestama koje iz Vrtoče vode ka Petrovcu, Bihaću, Krnjeuši i
Kulen-Vakufu, u kojima se kalila i naoružavala. Pod
jesen 1941. jedan vod ove čete u sastavu odreda kojim je komandovao Mane Rokvić
učestvuje u napadu na logor Bravska, gde Maninom krivicom ginu Milan Radošević,
Milutin Galonja, Miloš Bjelić, Dušan Petrović, Đuro Atlagić, i Mirko
Karanović. Jedan njen vod u zimu odlazi na izvesno vreme u Podgrmeč, a u
februaru 1942. cela četa ide sa Slavkom Rodićem prema Kninu, na Ilicu, da bi
potom preuzela blokadu italijansko-ustaško-četničkog garnizona u Petrovcu,
gde uglavnom ostaje do njegovog oslobođenja. U ovom periodu, pored učešća u
razbijanju četnika u Risovcu
i odbijanju
nekoliko ispada
neprijatelja iz Petrovca,
ona je znatno
doprinela razbijanju
italijanske kolone
na Bravsku, a
potom u Koluniću, gde su
jedinice 1. bataljona
5. krališkog odreda
nanele Italijanima
ozbiljne gubitke. Posle oslobođenja Petrovca
i kratkog boravka
na položajima
kod Bihaća
četa je ušla u sastav
Udarnog bataljona
5. krajiškog odreda
i učestvovala
u razbijanju četnika
i domobrana u
Janju i Pljevi,
potom u oslobađanju Glamoča, a jednim
delom i Livna.
U borbi za
Glamoč izgubila
je jednog od
najboljih boraca,
puškomitraljesca
Radu Grahovca,
koji je pored
ostalog oteo jednom
Italijanu mitraljez
iz ruku dok
je ovaj gađao. Iz tih borbi
Vrtočka četa
je došla
na Kamenicu da
bi se uključila u 3. krajišku brigadu. Njenu
komandu sačinjavali
su: Vaso Pilipović,
komandir, Milan
Vukša, politički komesar, Dušan Miljević, zamenik
komandira i Milovan
Samardžija, zamenik
polit. komesara. Treća četa je takođe bila sa terena Drvara. Sastavljena je bila uglavnom od boraca sa Kamenice, a delom i iz susednih sela Bastasi i Vrtoče. Uoči dana ustanka ona je raspolagala sa oko stotinu pušaka i pet mitraljeza. U prvoj borbi, u napadu na Drvar, njeni borci su slomili otpor ustaša u Sokolskom domu, "Celulozi" i okolnim zgradama i tako dali pun udeo u oslobođenju svoga grada. U ovoj borbi poginuo je Jovan Šobot, dok su dva borca bila ranjena. Po oslobođenju Drvara Kamenička četa je uzela učešća u napadu na Petrovac, a zatim na Srneticu i u suzbijanju prodora jakih neprijateljskih snaga iz Petrovca za Drvar, gde ginu Đuran Bursać i Jašo Trninić. Pokretom Italijana iz pravca Grahova, četa se prebacuje na put Grahovo — Drvar; tu dvadesetak dana uspešno odoleva neuporedivo jačim snagama neprijatelja potpomognutog tenkovima i artiljerijom. Njen jedan vod, na čelu sa Vicukom Bodražom, učestvuje u napadu na Kulen-Vakuf gde gine borac Jovo Knežević, dok su dva druga borca bila ranjena. Pod kraj 1941, nakon puta po Boboljuscima, Očijevu, Martin-Brodu, Cvijetniću i Trubaru, vraća se na Jandrin Pod i drži položaj prema Drvaru, gde vodi niz uspešnih borbi sa Italijanima sprečavajući im prodor u okolna sela. Njena jedna desetina sačekuje Italijane koji su preko dana pljačkali stoku po Bastasima i nadomak samog Drvara im otima plen, nanoseći im osetne gubitke, da bi sledećeg dana sačekala i potukla kaznenu ekspediciju koja je krenula da vrši represalije nad narodom Bastasa. U februaru 1942. u sastavu Kameničke čete su ušli i borci Očijeva i Beboljuska. U martu 1942. Italijani su krenuli u pravcu Kamenice u nameri da se obračunaju sa četom koja im je mnogo neprilika nanela. Palili su sve što im se našlo na putu, ali su na kraju ipak bili primorani da se povuku u Drvar. U ovoj borbi je poginuo istaknuti borac Drvara Pero Bursać. U aprilu 1942. četa je osujetila pokušaj Italijana da se iz pravca Drvara preko Kamenice i iz pravca Vagana preko Bobare probiju za Baboljuske, vodeći upornu borbu na Hrnjadima, gde ginu Milan Trikić Crni i Marko Đilas. Posle borbe kod Drvara Kamenička četa odlazi na teren Grahova, razbija kolonu Italijana na putu Drvar — Grahovo, uništava četničko uporište u Crnom Lugu, gde pored ostalog zarobljava 60 četnika, vodi borbe oko Glamoča, a potom se prebacuje preko Knina, odakle je došla u svoju Kamenicu i ušla u sastav 3. krajiške brigade. Godinu dana je na čelu ove čete stajao njen popularni komandir Jandrija Tomić Cić, za čije ime su vezani svi uspesi čete. Komandu čete su u momentu ulaska u brigadu sačinjavali: Jovo Puzić, komandir, Jovo Rodić, politički komesar, Đuro Aćić, zamenik komandira i Rade Trninić zamenik komesara čete. Ove tri čete su sa izlaskom sunca 22. avgusta 1942. postrojene ispred bine podignute u Šobotovom gaju da bi saslušale naredbu Operativnog štaba za Bosansku krajinu o formiranju 3. krajiške brigade, čiji će 1. bataljon one sačinjavati. Orila se snažna krajiška pesma i razlegla nad Drvarskom dolinom. Iz svih pravaca je pristizala omladina, svrstana u čete, zakićena barjacima, nošena pesmom i poklicima. Pioniri, postrojeni u odrede, naoružani drvenim puškama i sa petokrakama na kapama, koje su zbog toga uglavnom i nosili, gazili su za svojim komandirima i komesarima složno i ozbiljno, što je govorilo da su morali dobro zagrejati tabane da bi to uvežbali. Narod je dolazio organizovano, predvođen svojim odbornicima, a sa bogatim zavežljajima hrane za gozbu koja će uslediti posle svečanosti. Majke i očevi su dolazili da vide sinove, sestre braću, devojke momke, a pioniri prave vojnike. Svako je želeo da prisustvuje retkoj svečanosti, da pozdravi borce tek pristigle sa položaja i da poželi uspeha brigadi čijem rađanju prisustvuje. Pesme omladine i
pionira slivale su se sa pesmom boraca, jedna nije ni dopevana, a druga je započinjana.
Pevanje i žagor prekinuo je
Nikola Karanović komandom da borci zauzmu svoja mesta. U tišini koja je posle
toga nastala činilo mi se da čujem otkucaje srca iz postrojenog bataljona.
Karan je komandovao radnje koje je trebalo izvesti, a ja i Pećanac smo se
trudili da ih jednovremeno prenesemo komandirima četa, po čijim komandama su
ih borci složno i skladno izvršavali. Iako sam svu pažnju u tim momentima
skoncentrisao na rad boraca svog bataljona, uspeo sam baciti pogled na stroj
Drugog, da bih ocenio i uporedio te dve velike vrednosti. Sve radnje koje je brigada po komandi izvodila, otkomandovane su i u
omladinskim četama i pionirskim odredima. Slušajući za vreme svečanosti drugove iz Operativnog štaba i Oblasnog
komiteta za Bosansku krajinu dok su nam iznosili zadatke koji nas očekuju,
posmatrao sam preplanula lica svojih boraca, njihove bombe, puške i mitraljeze,
merio njihove snage i poredio ih sa tim zadacima. Bio sam siguran da će taj
bataljon ispuniti očekivanja naroda i Partije. Prvi bataljon je tog dana brojao oko 380 iskusnih boraca i rukovodilaca. Taj
broj se uskoro smanjio, pošto smo uputili nekoliko drugova u prištapske
jedinice brigade, a zatim smo i za formiranje 4. bataljona dali oko 40 boraca i
starešina. Oko
dve trećine sastava 1. bataljona bili su radnici "Celuloze" i Šipada
u Drvaru, radnici sa Unske pruge, građevinski i obalski radnici iz Beograda,
poneki povratnik iz rudnika i železara Francuske i Nemačke, pa je to po svom
socijalnom sastavu bio radnički — proleterski bataljon. Trećina su pak bili
omladinci iz siromašnih sela oko Drvara i Petrovca uz ponekog đaka i nižeg činovnika. To
je bio u pravom smislu omladinski bataljon, jer je na dan formiranja preko 60%
njegovih boraca bilo ispod dvadeset dve godine starosti. Omladinci su se svojim
vrlinama nametali. Rukovanjem oružjem su brzo ovladavali, u borbi su bili odvažni,
u službi poletni, a u držanju i ponašanju disciplinovani. Bilo je pravo
zadovoljstvo imati ih u svojoj jedinici. Da
bi se sagledali i pravilno ocenili kvaliteti 1. bataljona na dan formiranja 3.
krajiške brigade, treba imati u vidu da je u svakoj njegovoj četi postojala
snažna, iako relativno mlada, partijska organizacija, koja je bila pokretač i
nosilac intenzivnog političko-vaspitnog rada među borcima. Takav je bio 1. bataljon, a i cela brigada. Kroz borbe u novom sastavu Svečanost
je
bila
završena,
a
veselje
nastavljeno
do
kasno
u
noć.
Vilo
se
kolo
po
pokošenim
livadama,
pevalo
i
takmičilo
u
bacanju
kamena
s
ramena.
Slavio
se
rođendan
brigade
u
koju
su
Drvarčani
i
Petrovčani
poslali
svoje
najbolje
sinove. Slavlje je završeno i bataljon je krenuo u borbu da bi potvrdio svoje
kvalitete. Prvi zadatak mu nije bio ni malo lak. Trebalo je ovladati mostom na
Uni kod Ostrošca, razbiti ustaška uporišta u nekoliko okolnih sela, preći
cestu i železničku prugu, ovladati Ostrošcem i tvrđavom koja se izdizala
iznad njega i svojim dejstvom omogućiti ostalim jedinicama da ovladaju Cazinom. Prva četa je imala da se u toku noći provuče kroz sela koja je
neprijatelj kontrolisao, da u iznenadnom naletu ovlada mostom i tako odseče
odstupnicu ustašama koji bi se povlačili pod pritiskom dveju drugih četa, a
potom omoguće bataljonu da se prebaci na levu obalu Une radi daljih dejstava. Druga i 3. četa su u međuvremenu trebalo da očiste nekoliko sela da bi potom ceo bataljon usmerio svoja dejstva prema zapadu. Zadatak je, iako delikatan, bio u potpunosti izvršen. I borci i starešine su ispoljile visok stepen borbenosti i snalažljivosti. U prvoj bici poginuli su istaknuti borci bataljona: Pilipović (Lukice) Boško iz 2. i Trninić (Đure) Bogdan iz 1. čete. Bataljon je uspešno položio prvi ispit i krenuo na nove okršaje od kojih ću samo one važnije pomenuti. Posle nekoliko uspešno izvedenih borbi kod Ključa, Sanskog Mosta i na Manjači, usledio je napad na Bihać u kome je 1. bataljon imao težak zadatak, koji je uspešno izvršio, ali i taj uspeh platio životima Vojina Malbašića, zamenika komandira 1. čete, Branka Malbašića, vrsnog puškomitraljesca 1. čete, Jove Salopere Čaruge, Svetozara Šljivara i Sime Zorića. U
dvomesečnim
borbama
u
centralnoj
Bosni
bataljon
je
dao
pun
doprinos
u
razbijanju
četnika,
a
pogotovu
u
oslobođenju
Teslića,
u
kome
je
uništen
brojni
neprijateljski
garnizon.
U
toku
ovih
borbi
iz
bataljona
su
poginuli
Đuro
Aćić,
popularni
komandir
3. čete,
Milan
Rodić
Brko,
komandir
voda,
Miloš
Rodić
Crni,
Stevo
Rodić
Ceja,
Milan
Rodić,
Rade
Atlagić,
Marko
Ševo, komandir voda, Todor Ševo, Dukan Ciča, Knežević (imena se ne sećam) i Đorđe Kalember Šuco. Svakako
da
najznačajnija
borba
koju
je
bataljon
vodio
i
u
kojoj
je
najveći
uspeh
izvojevao
jeste
ona
koju
popularno
nazivamo
"Bitka
za
ranjenike".
Naš
bataljon
je
u
vremenu
od
28. februara
do
5. marta
1943. branio
u
dolini
Rame
na
život
i
smrt
oko
4.000 ranjenika,
čiji
su
životi
bili
ugroženi.
Nemci
su
jakim
snagama
prodirali
iz
pravca
Bugojna
preko
Kobilje
glave
i
Vilića
guvna
ka
Prozoru.
Delovi
7. divizije,
koji
su
zatvarali
taj
pravac,
bili
su
iscrpljeni
i
na
granicama
snaga.
U
takvoj
situaciji,
1. bataljonu
je
naređeno
da
što
pre
izbije
i
posedne
položaje
na
Vilića
guvnu
i
Kobiljoj
glavi
i
da
ni
po
koju
cenu
ne
dozvoli
prodor
Nemaca
do
pristizanja
novih
naših
jedinica.
Bataljon
je
iz
sela
Pidriš
krenuo
na
zadatak
28. februara
i
u
popodnevnim
časovima
izbio
na
naređenu
liniju.
Borci
1. bataljona
su
videli
ranjenike,
sagledali
uslove
i
okolnosti
u
kojima
su
se
našli
i
shvatili
opasnost
koja
im
je
zapretila.
Taj
faktor,
a
i
pripreme
koje
smo
u
pokretu
proveli,
stvorili
su
saznanje
i
kod
boraca
i
kod
starešina
da
u
predstojećoj
borbi
neće
biti
ni
milosti
ni
taktiziranja. Negde
oko 15 časova došlo je do prvog sukoba. 1.
četa je na padinama k. 1301 prva stupila u borbu. Sačekala je snažnom vatrom
i odbila napad Nemaca, a onda izvršila kratak protivnapad i ponovo se povukla
na već zauzeti položaj, sa koga je do noći odbijala sve njihove pokušaje.
Ubrzo su i ostale čete došle u dodir sa neprijateljem, tako da je ceo bataljon
u popodnevnim časovima bio angažovan. Borba se vodila na liniji: Grudica —
Karaulica, sa osloncem na Vilića guvno. S tih položaja smo dva dana uspešno
odolevali napadima Nemaca i sami ih napadali ne dozvoljavajući im da predahnu,
a onda smo 2. februara, po pristizanju 4. crnogorske brigade u zajednici sa njom
prešli u opšti protivnapad, koji se završio potpunom našom pobedom. Nikada
do tada, a ni docnije, nisam video da je neka jedinica sa toliko želje za
pobedom, sa toliko upornosti i odvažnosti i tako teškim uslovima kakvi su
vladali na Kobili, bez hrane i odmora, u planini zavejanoj snegom, prišla izvršenju
zadatka i uništavanju protivnika. U zanosu borbe za spasavanje života ranjenih
drugova ginuli su nam najbolji, kakvi su bili: Rade Petrović, Đuro-Đurekan
Pilipović, Jovo Stupar. Rade Švabić, Uroš Nikić, Milan Srdić, Mića Vekić
i jedan mladić koji je sa nama pošao od Teslića, a čijeg imena se na žalost
ne sećam. Sem onih koji su poginuli u toku borbe, teško su ranjeni Trivo
Budimir i Srećko Bakotić, omladinac iz Kaštela, koji su kasnije podlegli
ranama. Lakši ranjenici su nam odbijali da pođu u sanitet, a poluprezdraveli
su bežali iz saniteta u čete da bi pomogli svojim drugovima. U
Dnevniku brigade, u vezi sa ovom bitkom stoji zabeleženo: "Pred našim
Prvim bataljonom bilo je oko 130 mrtvih i oko 150 ranjenih neprijateljskih
vojnika i starešina". Svakako
da je to zapisano na osnovu slobodne procene, ali je tačno da je bataljon naneo
ozbiljne gubitke neprijatelju. Radi ilustracije navešću samo jedan momenat.
Obilazeći drugog dana borbe položaje, istaknuti borac 2. čete Rade Petrović
mi je rekao: "Ubijamo ih kao stoku, a oni samo kuljaju iz one šume. Ma kažem
ti da mi se već zgadilo i ubijati ih." Pohvala
Vrhovnog komandanta, koju je uputio borcima brigade za uspehe postignute u ovoj
borbi, bila je priznanje ali i nadahnuće za nove napore. Tako visok stepen
borbenosti i moralne čvrstine bataljon je ispoljavao i u narednom periodu, sve
do kraja bitke za ranjenike. Prvi bataljon je u samu zoru 15. maja 1943. primio prve udarce nemačkih jedinica koje su preduzele takozvanu V ofanzivu. On se toga jutra nalazio na položajima prema Bijelom Polju. Oko četiri časa vod Jove Dobrijevića se sukobio sa Nemcima i ubio osam vojnika i tri konja. Na osnovu intenzivne vatre zaključili smo da su u pitanju jače neprijateljske snage pa smo u pravcu Dobrijevićeva voda uputili celu 1. četu, a preostale dve čete razvili za borbu na brdu Bandera. Ovo neobično ime borci 1. bataljona su dobro zapamtili i nikad ga neće zaboraviti. Kad se 1. četa, pružajući otpor na uzastopnim linijama, povukla u sastav bataljona, težište borbe se svelo na Banderu, a njen glavni teret na 3. četu. Nekoliko puta su Nemci uspeli zbaciti naše čete sa dominantnih visova, da bi ih one protivnapadima povratile. Vrh Bandere je u nekoliko mahova bio obavijen dimom granata i mina, ali kad bi posle intenzivne artiljerijske i minobacačke pripreme krenuli u napad, 3. četa ih je sačekivala i bombama obasipala. U toj borbi se posebno istakao puškomitraljezac Dušan Balaban, koji je predstavljao stožer snaga svoje čete sve dok nije bio smrtno pogođen. Borba na Banderi po svom intenzitetu i žestini nije bila ništa lakša od one na Kobili, a o njoj je u Dnevniku zapisano: "Borba se vodila uporno ceo dan. Prvi bataljon, izdržavši jaku artiljerijsku i minobacačku vatru, nije odstupio ni malo, već je svojim kontranapadima naneo neprijatelju ogromne gubitke ... U ovoj borbi se je istakao svojim junaštvom drug Dobrijević, koji je upao u grupu neprijateljskih vojnika i iz stojećeg stava sa puškomitraljezom ubio 7 fašista. Na našoj strani bilo je šest mrtvih i trinaest ranjenih drugova." Tako je izgledao prvi dan bitke na Sutjesci, u kojoj su naši borci izdržali ogromne napore i prešli kroz teške okršaje, da bi mesec dana kasnije, 15. juna 1943. prokrčili put ka Miljevini, lomeći poslednje nemačke obruče. U toku tih borbi bataljon je izgubio velik broj divnih boraca kao što su Branko Batinica, Pero Dragaš, Nikola Jović, Draginja Bajić, Milan Kecman, Stevo Šobić, Bogdan Ševo, Sava Bjelić, Dane Ivančević, Đuro Grubiša, Mahmut Hodžić, Mile Ivanić, Rade Latinović, Nedo Latinović, Rade Galin, Đuro Vukša, Nikola Radošević, Milan Surla, Nikola Trikić, Stevo Rodić i mnogi drugi, dok je nekoliko od rana zadobijenih u toj borbi umrlo kasnije, medu kojima su Lukica Pilipović, Mile Vukša, Dmitar Drinić i drugi. Na godišnjicu formiranja brigade Iz
bitke
na
Sutjesci
bataljon
je
izašao
kompaktan,
sa
obogaćenijim
iskustvom
i
dobro
naoružan,
tako
da
je,
čini
mi
se,
organizaciono
i
politički
tek
tada
bio
na
vrhuncu
svoje
moći.
To
potvrđuje
i
činjenica
da
je
u
nekoliko
narednih
meseci
svaki
zadatak
u
potpunosti
izvršio.
Iz
niza
sjajnih
akcija
iz
tog vremena
pomenut
ću
samo njegov doprinos
u
oslobođenju Bugojna. Bugojno je
bilo
jedno od najjačih
uporišta u
lancu
Travnik — Bugojno — Kupres,
koje
je preko dve
godine
učvršćivano
i
pripremano
za odbranu. Našim
prodorom
u gornji tok
Vrbasa
u njega su
se
povukle
sve ustaše
sa
tog područja,
rešene da se
bore
do poslednjeg. Sve
progresivno
i napredno su
oni
uništili i
u
Bugojnu
i u okolnim
selima,
pa
su bili svesni
da
će
za to morati
polagati
račune. Ono
je
odolelo
i silovitom napadu
proleterskih
brigada
koji su prethodne
godine
izveli
na svom putu
za
Bosansku
krajinu. Našoj
brigadi
je tačno
na
njenu prvu godišnjicu
palo u deo
da
ga u zajednici
sa
4. krajiškom oslobodi. U toku pripreme za napad na sastanku štabova bataljona sa štabom brigade konstatovano je da bi sa oslobođenjem Bugojna krunisali sve uspehe postignute u toku jednogodišnjeg postojanja brigade i da bi njegovim oslobođenjem svoju godišnjicu najveličanstvenije proslavili. Svi smo bili rešeni da zadatak ispunimo do kraja i u što kraćem roku. Brigada je bila u ofanzivnom zamahu i trebalo je to raspoloženje iskoristiti. Odnekud je ubačena vest da je drug Tito naredio da se Bugojno mora osloboditi. Ja ni do danas nisam utvrdio da li je drug Tito izdao takvo naređenje, ali sam tada to prihvatio kao činjenicu i preneo je komandama čete kao tačnu, znajući da će i one i svaki borac učiniti sve da zadatak što potpunije izvrše. Mi u Titovim naređenjima nismo gledali sam zahtev, nalog ili zapovest da se nešto uradi već smo bili sigurni da je to moguće uraditi, da je svaka njegova zapovest realna i dobro odmerena i da njeno izvršenje zavisi samo od našeg angažovanja i preduzimljivosti. U to su duboko verovali i borci i starešine i to je u svakoj prilici bilo i potvrđeno. Sa takvim raspoloženjem i uz temeljito sprovedene pripreme pošlo se u napad. Naš
bataljon je napadao sa pravca Donjeg Vakufa, u zahvatu Vrbasa i železničke
pruge. Napad je bio silovit
i jednovremen. Spoljna odbrana je brzo slomljena. Rovovi, zakloni i bunkeri pali
su u roku od pola časa pod naletom naših udarnih grupa i bombaša. Svaka četa
našeg bataljona je oformila udarnu grupu, koja je uz vatrenu podršku čete
stvarala brešu u neprijateljskoj odbrani kroz koju se cela četa ubacivala u
grad. 2. četa je bila u rezervi i u borbu je uvedena tek po slamanju spoljne
odbrane. Borba za grad je bila žestoka. Neprijatelj se povukao u tvrde zgrade i otud
se branio, a mi nismo imali teškog oružja kojim bismo ga isterali iz njih, već
su borci sa bombama i benzinom stupali u akciju i uništavali ga. Zahvaljujući
izuzetnoj odvažnosti boraca i starešina, otpor je bio uništen i grad oslobođen
nakon četrdesetosmočasovne uporne borbe naše i 4. brigade. Iz našeg
bataljona su u ovoj akciji poginula 4, a ranjeno 5 drugova. Naš bataljon je podržavalo jedno topovsko odeljenje divizijske artiljerije koje je raspolagalo sa svega 2—3 granate, a koje su utrošili u prvim časovima borbe. Posle toga, da ne bi stajali besposleni, Jovan Cerović i Strada Bojović su se priključili četama i zajedno sa udarnim grupama kao bombaši učestvovali u napadu. Za ovaj primer i ispoljenu hrabrost predloženi su za pohvalu. Prva godišnjica brigade je proslavljena onako kako je brigada proživela svoju prvu godinu, kroz koju je naš bataljon izrastao u monolitan i snažan borbeni kolektiv, koji je ispunio sva očekivanja sve do konačne pobede. Zajedno sa njim i u njemu izrastali su komandiri, komandanti i politički komesari, od kojih mnogi nisu dočekali slobodu. Iz onog stroja 1. bataljona sa Kamenice kao komandanti i komesari bataljona poginuli su tokom rata drugovi: Jovo Puzić i Mihajilo Radošević (kod Travnika 1943. godine); Mile Brkljač-Mićo, pomoćnik komesara našeg bataljona i najistaknutiji partijski rukovodilac naše brigade (kod Šujice 1943. godine); Vaso Pilipović i Jovo Vukša (u Sloveniji 1944. godine); Dragan Rodić, Đorđe Babić i Dušan Popović (na sremskom frontu) i Lazo Atlagić (na prilazu Zagreba 27. aprila 1945. godine). Bio je to veliki gubitak za našu Partiju. Veliki broj je poginuo na dužnosti komandira i komesara čete ili njihovih zamenika, koji su po svojim vrlinama i kvalitetima bili dorasli i znatno većim dužnostima, kao što su: Đuro Aćić, Rade Trninić, Gojko Vignjević, Vojin i Mile Malbašić, Simo Morača, Stevo Miljuš, Nikola Trikić, Milan Pilipović, Mahmut Hodžić, Pero Letić, Nikola Sovilj, Nikola i Božo Plećaš, Milan Vekić i bezbroj drugih koji su 22. avgusta 1942. stajali u stroju Šipovljanske, Vrtočke i Kameničke čete. U redovima ovih četa nije bilo teško pronaći komandira i komesara jer je svaki njen borac imao uslova da to postane. Takav je bio 1. bataljon, takva je bila cela brigada pa ju je zbog toga naš vrhovni komandant drug Tito proglasio proleterskom. Milan Atlagić[1]
Šljivar
je
pošao u
brigadu
i ubrzo postao
njeno
miljenče. Prvo je bio kurir u štabu 1. bataljona, koji je u početku išao na kraće staze i lakše zadatke, a onda i na one najdelikatnije. Poginuo je od četnika u leto 1944. kod Kalinovika, dok je kao brigadni kurir išao na zadatak.
|