TRECA KRAJISKA BRIGADA - SJECANJA BORACA
| Sadržaj | Prethodni dokument | Sledeći dokument |
|
DRUGOVI,
POMOZITE, NE MOGU SAMA Uoči desanta na Drvar, 25.
maja 1944. godine, brigadna bolnica se nalazila u selu Brdo, nedaleko od Glamoča.
Bataljoni 3. krajiške brigade bili su raspoređeni na položajima prema Livnu i
na Korićni. Štab brigade se nalazio u selu Jakir, pored Glamoča. U ranim jutarnjim časovima 25. maja 1944. godine jake nemačke snage,
motorizovana pešadija i tenkovi napali su položaje naše brigade s ciljem da
bi ih zauzeli, nas proterali i što pre stigli u Drvar. Trebalo je pružiti pomoć
i podršku padobrancima koji su toga dana spušteni na Drvar. Na ovome pravcu su
im ovakve namere osujetili borci 3. proleterske krajiške brigade, koji su tukli
neprijatelja na Korićni i odbacili ga u Livno. Kada je borba bila na vrhuncu, brigadna bolnica dobila je naređenje da se
povuče iz sela Brdo severno od Glamoča, radi smeštanja na sigurnije mesto.
Moja jedinica je bila takođe u pokretu. U prolazu kroz jedno napušteno selo, u
pravcu naših položaja na Korićni, začusmo ženski glas: "Drugovi,
pomozite, ne mogu sama". Stali smo, okrenuli se odakle smo čuli poziv za
pomoć i videli jednu drugaricu sa jednim nepokretnim drugom. Bio je ranjen toga
dana na Korićni i ona ga je na malom bosanskom konjiću povela za brigadnu
bolnicu, koja je već bila u pokretu. Ranjenik je bio krupan čovek, a rana vrlo
teška, pa se jedva držao na konju. Jednog momenta je pao sa konja na zemlju.
Sam nije mogao da se ponovo popne na samar, a drugarica, njegov sprovodnik, mala
i žgoljava, nije mogla da mu pomogne. Skoro je rešila da ostane pokraj
ranjenog druga i podeli s njim sudbinu, kad smo mi naišli. Pošto
smo čuli poziv, priskočili smo joj u pomoć. Podigli smo ranjenika na samar,
uvezali ga dobro konopcem kako ponovo ne bi pao i drugarici pokazali pravac kuda
je otišla brigadna bolnica. Zatim smo požurili da stignemo što pre na položaj,
zadovoljni što smo im pomogli da se spasu sigurne smrti. Bezbrojni
su slični primeri požrtvovanja za spas ranjenog ili bolesnog druga od strane
naših drugarica u toku NOB-e. A ova naša Milka Mikica Došenović, kako nam
ispriča Đuro Ugrica, imala je svega 15 godina. Rodom je iz sela Teočak kod
Bihaća. U partizane je stupila 1942. godine, zajedno sa sestrom Koviljkom, koju
su u brigadi zvali Kovica. — Kako je mala i žgoljava, još dete, a kako je hrabra i odvažna! Kao
kakav stari i iskusni proleter — primeti neko u koloni za Mikicu. — E, moj druže,
prošla je ta i Neretvu i Zelengoru — uzvrati mu Ugrica. Kasnije
sam saznao da je Mikica, zbog onog podviga oko spasavanja ranjenog druga kod
Glamoča, primljena za člana KPJ.
|