TRECA KRAJISKA BRIGADA - SJECANJA BORACA

NA PREDSTRAŽI BATALJONA KOD LIVNA Početkom aprila 1944. godine naš 4. bataljon izvodio je borbena dejstva u okolini Livna, primoravši neprijatelja da se povuče u Livno i brani iz gradskih utvrđenja. Štab bataljona, sa 1. i 2. četom i prištapskim delovima, bio je raspoređen u selu Ljubunčić. Vršene su pripreme za predstojeća dejstva. Moja, 3. četa dobila je zadatak da kao predstraža bataljona posedne položaje u rejonu sela Priluka i ne dozvoli iznenađenje delova bataljona u rejonu sela Ljubunčić. Odmah po dobijenom naređenju od komandanta bataljona, četa je pošla na zadatak. Do pada mraka poseli smo položaje i pristupili uređenju zaklona, da bi zatim deo čete otišao na odmaranje, a ostali su bili na položajima i u patrolama. Polako se spuštala noć. Samo poneki tanki oblak zaklanjao je povremeno Mesec, koji je sijao punom snagom. Ispred nas je Livno. Dobro se vide obrisi svetla u daljini. Dole, ispod nas, prema Livanjskom polju, čuje se lavež pasa iz obližnjeg sela koje ne vidimo, jer je ono prilično udaljeno od naših položaja. Ta prva noć prošla je bez ikakve borbe i čarkanja. Kada je svanulo, sišao sam sa par drugova u selo da prikupimo obaveštenja o neprijatelju. Prvi naš utisak u selu bio je iznenađujući. Nigde nismo videli nijednog muškarca. Ulazimo u prvu kuću. Žene nas gledaju sa nekim nepoverenjem. Na uobičajeno javljanje — "Smrt fašizmu!" ništa ne odgovaraju. Malo smo se zgledali i krenuli dalje. Dolazimo pred sledeću kuću. Dogovorili smo se uz put da druge pozdravljamo sa "Pomozi bog!" Kada smo to rekli žena koja nam je otvorila vrata, ništa nam nije odgovorila. To nas je ozbiljno podstaklo na pomisao da ovde nešto nije u redu. Produžili smo seoskim sokakom ka centru sela i uz put sreli jednu staricu kojoj drug pored mene reče: "Hvaljen Isus, majko!". Nije se razumelo šta je starica odgovorila, ali smo čuli kad reče: "Deco, jeste li gladni?" Odgovorismo joj da nismo, zahvalismo joj se i posle kraćeg zadržavanja vratismo se u četu. Ispričali smo svoje utiske komesaru čete drugu Bodiroži. On nam je rekao da su obavešteni da je većina muškaraca, navodno, mobilisana iz okolnih sela Livna od strane NDH i da su baš ta sela pod jakim uticajem ustaške propagande. "Ali", — naglašavao je komesar — "moramo ih postepeno pridobijati za nas". U toku dana ništa se značajnije nije dogodilo. Borbe nije bilo. Malo nas je uznemiravala tišina, jer smo svesni da neprijatelj nešto sprema. Negde predveče stigao je kurir iz štaba bataljona i doneo Bilten VŠ NOV i POJ koga je komesar pročitao pred okupljenim borcima. Slušamo veoma značajne podatke o gradovima koji su zauzeti od naših jedinica. U Biltenu se govori i o našem i savezničkom napredovanju na svim frontovima. Svi smo radosni i uzbuđeni. Na kraju je došlo do spontane pesme: "Oj, Krajino, ti si zemlja mala, Al si dosta proletera dala ..." Približavala se noć. Komandir određuje straže i patrole. Ostali deo čete odmaraće pod ratnom spremom, u neposrednoj blizini zaklona. Negde pred zoru straža je dala znak za uzbunu. Skočili smo svi hitro i zauzeli zaklone. Gledali smo u pravcu Livna. Pred nama se jednog momenta ukaza dugačka kolona tenkova i pešadije. To je bio specijalni motorizovani odred, sastavljen od Nemaca i ustaša. Put ih je vodio pravc u selo Ljubunčić, gde se nalazio naš bataljon. Odmah smo poslali kurira da izvesti štab bataljona o opasnosti. Svesni opasnosti po bataljon, otvorili smo jaku vatru. Nemci i ustaše koji su bili na tenkovima, pod dejstvom naše vatre, morali su ih napustiti, a mnogi su zauvek ostali na cesti. Pošto nismo imali u svom satavu protivtenkovskog oruđa, tenkovi su uspeli da se bez mnogo poteškoća probiju kroz naše redove u pravcu štaba bataljona. Nakon nekoliko naših uzastopnih juriša na nadmoćnijeg neprijatelja, Nemcima i ustašama pošlo je za rukom da primoraju našu četu na povlačenje na nove položaje, a ona je težila da se spojimo sa bataljonom. Tek pred kraj dana, spojivši se sa njim i u sadejstvu sa ostalim snagama brigade, uspeli smo da neprijatelja razbijemo i potisnemo u Livno. Uspeh je, bez sumnje, bio takav kakav se retko pamti. Zbog toga smo imali puno razloga da se veselimo. Ali, na žalost, četa je plakala. Plakala je, jer je, pored ostalih, sahranjivala i komesara čete Bodirožu Nikolu i četnu bolničarku Dragicu Kovačević. Pali su toga lepog aprilskog jutra smrću junaka i to u jurišu, kako to dolikuje hrabrim borcima. Pali su na predstraži bataljona koji se odmarao! Samo preko njihovih mrtvih tela tenkovi su mogli ući u Ljubunčić. Oni su nekako zajedno sa našim kurirom, uz strahovitu huku motora i zveket gusenica, oglasili početak velike i neravnopravne bitke koja se u Ljubunčiću (nedaleko od Livna), odigrala 14. aprila 1944. godine. Radni vod našeg bataljona skoro je bio uništen. Nad mrtvim telima komesara Bodirože, bolničarke Kovačević i drugih, neprijatelj je iskaljivao sav svoj bes zbog neuspeha u ovom okršaju. Prizor je na bojištu bio više nego strašan. Drugarici Kovačević su odsekli uši i nos, iskopali bajonetom oči i potpuno nagu probili drvenom polugom. Ni sa mrtvim telom komesara Bodirože i drugih poginulih drugova nisu ništa bolje postupili. Borcima čete navirale su suze od žalosti za drugovima koji su zajedno sa nama prošli sve tegobe rata za protekle tri godine, da bi tu, na pragu slobode, zverski izmrcvareni, zauvek ostali nemi svedoci fašističkog divljaštva. Nad mrtvim telima drugova četa se zavetovala da će nemilosrdno kažnjavati zločince za nedela koja su počinili. Slavko MARJANOVIĆ Sadržaj Prethodni dokument Sledeći dokument