TRECA KRAJISKA BRIGADA - SJECANJA BORACA

BLOKIRANI SMO U SELU LJUBUNČIĆU U rano praskozorje 14. aprila 1944. godine odmarao se štab bataljona, razmešten u ovećoj seoskoj kući u s. Ljubunčiću (kod Livna). Domaćin nam je seoski pop koji je pre nekoliko dana pobegao neprijatelju u Livno. Stalno mislimo na sinoćnu igranku koja je trajala do kasno u noć. Zamoreni smo i prosto ne možemo da ustanemo da nastavimo sa svakodnevnim poslovima u štabu. O sinoćnoj igranci razmišljamo zbog načina na koji je oglašen "fajront", što me i sada uzbuđuje. Kada smo se najbolje razigrali, jednom od drugova odšrafila se bomba sa opasača i za nesreću pala na pod. U prepunoj sali nastao je nezapamćen metež. Prozori i vrata su u jednom momentu bili tako zaglavljeni da se to opisati ne može. I kada bi neko hteo da odstrani bombu iz sale ne bi mogao jer je ne bi imao kuda izbaciti. Videći da nemaju kud, neki drugovi polegali su na pod. U tom momentu u sali je odjeknula snažna eksplozija. Priskočili smo u pomoć ranjenima, i na našu sreću niko nije poginuo. Tako se završila priredba sa igrankom, čiji su utisci preokupirali naše misli, zamorile nas toliko da kada je na pomolu bio dan, ljudi su još uvek spavali, osim pojedinaca utonuli u razmišljanje o noćašnjem događaju. Najednom, u štab ulete kurir, i koliko ga snaga nosila, još sa praga uzviknu: — Tenkovi komandante! Evo ih, tu ispred nas! Kakvo iznenadenje. Posle noćašnje eksplozije bombe glas kurira odzvanjao je u našim ušima još uzbudljivije. Međutim, komandantovo reagovanje me je zapanjilo. — Nije valjda?! — bila mu je prva reč na kurirov jasan i potpuno precizan izveštaj o opasnosti koja nam ovako nespremnim, raskomoćenim preti tu pred pragom. — Pa tamo je naša 3. četa — nastavio je komandant takvim pribranim glasom kao da se ništa opasno za nas i naš bataljon ne dešava. Kurir, ne čekajući da komandant bilo šta kaže, doviknu: — Treća je odstupila, i mrtvih imaju. Komesar Bodiroža Nikola je poginuo. Medu prvima sam izleteo pred kuću. Ali kurir je bio u pravu. Tri čelične grdosije zaustavile su se tu na sred druma, u neposrednoj blizini i poput aveti očekivali da se ustreme na nove žrtve. Sa njih su skakali neprijateljski vojnici u zelenim uniformama sa puškama na gotovs. A da zlo bude veće svi se usmeravaju ka uzvišenju pored sela, gde je i jedini povoljan pravac za naše izvlačenje iz sela. Zbunilo me je što niko na nikog ne puca; vide Nemci naše, a i naši njih. Nešto neverovatno, nešto što doživljavam prvi put za ove tri i po godine. Dva krvno zaraćena neprijatelja, gledaju se a ne puca jedan na drugog! To je prosto neshvatljivo! Vraćam se nazad u kuću. Ne znam šta ću da kažem komandantu. Međutim, gle novog iznenađenja za mene! Vrata širom otvorena, a soba zjapi prazna. Kuda iščezoše moji drugovi tako najednom?! A zatim se predamnom stvoriše Renca i Luiđi (bivši italijanski oficiri, sada na dužnosti pri našem štabu bataljona). Zaokuplja me samo jedna misao: kako spasiti štapsku arhivu i partijska dokumenta? Ni u najtežim trenucima koje smo preživljavali u svim ofanzivama i u periodima između njih nisam na to zaboravljao. Na Sutjesci, kada smo pojeli i komandantovog konja, moj saputnik "doratić" bio je pošteđen samo zbog ovog tovara. I ovoga puta bio sam svestan da me samo velika brzina, spretnost i snalažljivost mogu spasiti zajedno sa arhivom. A nije lako, pa i sa najvećom brzinom natovariti dva konja i zajedno s njima u rano jutro izvući se iz klopke u kojoj sam se našao, tako reći, bespomoćan. Radeći mokar od znoja, razmišljao sam o tome kuda se izvući. Tenkovi su zatvorili jedan a pešadija iz tenkovske pratnje drugi izlaz iz sela. Preostalo mi je da pokušam pronaći neki prolaz kojim su drugovi iz štaba otišli. Za koji minut i već sam se našao među konjima sa ularima u rukama. Krenuo sam zajedno sa drugovima Talijanima u neizvesnost. Prolazim pored kuća u kojima je zanoćio naš radni vod. Iznenadilo me je kad sam video Stevana Šobota kako bezbrižno stoji, a pogotovo kad videh neke drugove gde doručkuju kao da se ništa strašno ne dešava. Na brzinu, u prolazu, doviknuo sam im da tovare komoru, jer sam znao da su opterećeni velikim rezervama. Dok smo se uz fijuke kuršuma penjali uz brdo, tamo daleko iza nas ostao je Stevan sa svojom glomaznom komorom usred sela Ljubunčića. Kada je došlo do okršaja između nas i Nemaca, deo drugova iz radnog voda napustio je selo, izvlačeći se kako je ko umeo. Komora i jedan broj drugova pali su u ruke neprijatelja. Laknulo mi je kad sam izašao iz obruča neprijatelja, iznenada stvorenog oko sela u zoru 14. aprila 1944. godine. Zajedno sa drugovima Talijanima lutao sam od brda do brda skoro ceo dan, osluškujući mitraljeske rafale, eksploziju topovskih i ručnih granata u selu u kome je vrilo kao u kotlu. I kada se primicala noć, a borba postepeno utišavala, pojava kurira Svete[1] me je preporodila. Vest da su naši ponovo u Ljubunčiću toliko me uzbudila da sam od radosti podskakivao. Ništa manje nije bio radostan ni komesar bataljona Pero Trninić kad sam mu raportirao da je arhiva u sigurnim rukama. Mile MORAČA [1] Svetko Grubor iz Bastasa kod Drvara, poginuo 1944. godine kod Glamoča. Sadržaj Prethodni dokument Sledeći dokument