TRECA KRAJISKA BRIGADA - SJECANJA BORACA

NEDOVRŠENA PRIČA MALE ŠIŠKE Sredinom marta 1944. godine marševali smo od Mrkonjića preko Medne, Pecke i Mliništa u pravcu Glamočkog polja. Dan je bio lep i sunčan. Bataljoni su išli jedan za drugim, a naš sanitet je bio bliže začelju duge brigadne kolone. Ranjenike smo postrojili prema težini. Prvo su išli oni na konjima, pa za njima pešaci. Išli smo bez žurbe, kao da smo krenuli u dugu šetnju. Nismo se plašili dužine puta ni umora, jer smo se navikli na to. Isped nas, u bataljonima, čula se pesma. U koloni saniteta se nije pevalo, sem što je poneko za svoj račun pevušio ili zviždukao neku melodiju. Sa mnom je išla mlada devojka, koja je tek nedavno došla u sanitet, tako da se nismo ni upoznale kako valja. Znala sam samo da je Dalmatinka i da je zovu Šiška. Nosila je kotaricu punu jaja, koja smo usput dobili za ranjenike. Koračala je veselo, bila je lepa. Nije imala više od 16 godina a rodom je, kažu, iz Zablaća kod Šibenika. Radovala se što ćemo na prvom predahu moći spremiti ranjenicima dobar obrok. Govorila mi je o svom selu, iz koga ima mnogo partizana. Iz njene kuće su bili svi u partizanima. Ona nije sačekala da napuni ni 15 godina, a otišla je u odred. Pričala je interesantno, sa simpatičnim dalmatinskih žargonom, pa sam se radovala što će mi dugi marš proći u prijatnom ćaskanju. A onda je Šiška povela razgovor o Zlarinu, o ostrvu koje je, zaključila sam po njenom pričanju, zbog nečega posebno volela. Objašnjavala mi je kako se love školjke i korali, a mene je to posebno interesovalo. Govorila je o običnim stvarima i običnim ljudima: o koralima i školjkama, o kupanju u moru, o berbi vinograda. Pričala je i skakutala raskvašenom cestom sa sanitetskom torbicom o ramenu i kotaricom jaja u ruci. Mene je interesovalo kako korali izgledaju u prirodi, pa sam zamolila Šišku da mi objasni. I upravo kad mi je počela govoriti o tome, naša kolona je izašla iz šume kod Mliništa i našla se na otvorenom prostoru, kad, iznad naših glava, se pojaviše dve "štuke". Uz stravičan pisak sirena ustremiše se prema nama i počeše nas tući mitraljezima. Razbežali smo se tražeći zaklone u kamenjaru, padinama pokrivenim žbunjem. Borački delovi su otvorili vatru na njih iz mitraljeza i pušaka, ali je od tog bila slaba vajda. "Štuke" su se u oštrim lukovima podizale uvis i ponovo se ustremljavale prema nama, tukući mitraljezima po kamenjaru u kome smo bespomoćno ležali i čekali da ispucaju municiju, pa da onda nastavimo put. Kad se posle nekoliko navrata tutnjava motora izgubila iza planina, skočili smo da vidimo ima li ranjenih i mrtvih. Najbliža mi je bila mala Šiška. Na nju sam često bacala pogled dok su "štuke" gađale. Videla sam je kako leži mirno iza velikog kamena. Kad su "štuke" otišle pozvala sam je, ali ona se nije javljala. Potrčala sam prema njoj sa strepnjom na najgore. Kad sam joj prišla, primetila sam da joj je lice jako bledo a sa otvorenim krupnim očima gledala me je kao da očekuje pomoć. Dotrčalo je još nekoliko drugarica. Otkrile smo da je ranjena u stomak. Previle smo je. Nije jaukala. Bila je hrabra koliko i mila. Kolona je krenula. Šišku su drugovi nosili, a ja sam išla pored nje. Bila sam utučena. Tek što sam upoznala divni lik omladinke pune radosti i života, nemački rafal joj je prekratio život. Na zastanku sam klekla pored nje, a njene blage krupne oči kao da su govorile: "Drugarice nismo dovršile priču o koralima i o lepom Zlarinu". Umrla je na nosilima dok smo od Mliništa silazili u Glamočko polje. Mnogo je godina prošlo od onog martovskog dana, a mio glas mlade Dalmatinke uvek mi odzvanja u ušima. Podseća me na veliku epopeju i na mladost koja je nadahnjivala. Dugo nisam znala pravo ime ove omladinke, i to me je uznemiravalo. Ni lika joj se sasvim ne sećam. U sećanju mi je ostalo samo to da je bila mlada, da je imala krupne oči i da je bila lepa i puna života. I njena priča o Zlarinu i koralima ostala mi je u sećanju. Pisala sam Savezu boraca u Šibenik i interesovala se za mladu devojku koju smo zvali Šiška. Odgovorili su mi da je to Grgas Šiška Antula, da joj je otac Ive, da je rođena 2. januara 1928. godine i da je ona jedan od četiri poginula člana njene porodice u NOR-u. Priča o koralima ostala je nedovršena. Koliko li je samo ostalo nedovršenih priča! Koliko li je mladosti ugašeno pre nego što je sloboda izvojevana, koju su voleli i za koju se žrtvovali! Dr Hagara DEBIJADI Sadržaj Prethodni dokument Sledeći dokument