TRECA KRAJISKA BRIGADA - SJECANJA BORACA

Posle uspešno izvedenog napada na Banjaluku, na sam dan Nove 1944. godine, 3. krajiška brigada se prebacila na teren Glamoča. Jaka zima i visoki snegovi ograničavali su aktivnosti i naše i neprijateljske, pa nam se pružila prilika za predah. To stajanje u mestu borcima je teško padalo i već nakon 2—3 dana javljala se želja da idu dalje, da nešto rade.

Glamoč su snegovi bili odsekli od ostalog sveta i nije se imalo kuda. A ništa uzbudljivog se nije događalo, sem diskusija i nagađanja da će borcima sa terena Drvara i Petrovca dati nekoliko dana odsustva. I baš tada kroz brigadu se pronela vest da se traže kandidati za pilote koji će biti upućeni na školovanje u Sovjetski Savez. Ta vest je za čas potisla sve druge priče, pa i onu o odlasku na odsustvo.

Mi smo teško odlazili iz čete u četu, iz bataljona u bataljon, a kamo li iz brigade. Mnogi su se odricali viših dužnosti i položaja samo da bi ostali u svojoj jedinici. Ali ovo je bila druga stvar. Ići iz Glamoča u Moskvu, postati od proletera vazduhoplovac, od pešaka pilot, preletati planine, razgoniti neprijateljske kolone po cestama, rušiti vozove, tući logore. A ko od mladića ratnika to ne bi poželeo! To je zagolicalo sve nas. Ne znam da li je bilo omladinca u brigadi koji nije poželeo da postane pilot. Ne samo obični vojnici već i starešine (komandiri i komesari) bili su spremni da se odreknu položaja i čina samo da bi postali piloti.

Tako, na primer, još u oktobru 1943. godine, iz naše brigade otišli su u 1. vazduhoplovnu bazu: Milan Zrilić, politički komesar naše 1. čete 4. bataljona i Đuro Zeljković politički komesar 1. čete 1. bataljona. Ali, štab brigade bio je škrt i nije dozvolio da pođu svi avijatičari, a kamo li mi koji tek želimo da to postanemo.

Politkomesar našeg bataljona Ljubiša Ćurgus bio je uporan. Otišao je uoči Nove godine tek nakon drugog zasedanja divizijskog komiteta KPJ, na kome je pala konačna odluka. Već nam je poslao i vrlo dirljivo pismo iz Italije. Pero Trnić, zamenik politkomesara našeg bataljona, pročitao nam ga je. Pismo nam je dalo povoda da budemo uporni u zahtevu da nas upute u avijaciju. Sretko Trikić, zamenik komandanta bataljona, nije bio te sreće. Štab brigade nije ga pustio.

Pored ognjišta su se raspredale priče o rušenju "štuka", kako su se palili neprijateljski avioni po aerodromima, kako se tuklo po neprijatelju i nadletalo iznad polja Drvara i Petrovca i krilima pozdravljalo devojke iz omladinskih radnih brigada, iako smo o avionima znali samo toliko koliko su nas za protekle tri godine bespoštedno tukli. Ali, kad je naređenje došlo, i za nas koji ranije nismo bili u avijaciji, i uslovi za izbor kandidata postavljeni, naše priče su svedene na pravu meru. Brigada je trebalo da uputi oko 10 drugova i to u prvom redu, onih koji su u predratnoj vojsci služili u vazduhoplovstvu ili onih koji su završili mehaničarski zanat. A takvih je bilo malo. Meni se činilo da ispunjavam uslove. Završio sam mašino-bravarski zanat, imao sam tek 21 godinu, osećao sam se zdravim, pa sam se i javio. Jedino sam se plašio da mi kao komesaru čete neće dozvoliti da idem. Međutim, sve je ispalo dobro. Ali kad je došao dan da se oprostim sa svojom 1. četom, sa svojim 4. bataljonom, sa drugovima sa kojima sam proveo skoro 3 godine u ratu — bilo je teško. Skoro da sam prekorevao samog sebe što sam se javio. Ali sad se nije moglo nazad. Rastanak sa brigadom je bio dirljiv i težak.

U stroju, spremni za pokret stajali su: Dušan Carić, Bogdan Budimir, Drago Mandić, Momčilo Kukolj,[2] Vlado Kecman Bezec, Boro Ćulibrk, Vujadin Latković, i ja i čini mi se još 2—3 druga.

Na put smo krenuh sa oklevanjem. Naše zborno mesto bilo je u selu Kovačevićima kod Glamoča. U blizini sela nalazio se aerodrom koji je sagradila omladina Glamoča. Rečeno nam je da će tu sleteti avion, pokupiti nas i odvesti pravo u SSSR. Nama je ostalo da samo sačekamo taj avion i da iskoristimo to čekanje za stvaranje novih poznanstava, za razgovore o predstojećem putu i za oživljavanje sećanja na minule borbe. No, naše iščekivanje se odužilo. Oko dvadesetak dana smo proveli pored aerodroma u iščekivanju. Sreli smo se sa grupom drugova iz 1. proleterske brigade: Stevanom Roglićem, Dragoljubom Petrovićem, Radmilom Vuksanovićem, Lazom Savićevićem, Milanom Jovićevićem,[3] Milanom Đorđevićem, Žarkom Gudžulićem i drugim, kao i sa grupom drugova iz 13. hrvatske proleterske brigade koja je bila u sastavu naše divizije, ali ih nisam od ranije poznavao.

Svi smo se slili u jedinstvenu grupu. Danju smo prorađivali odluke AVNOJ-a i proučavali geografsku kartu SSSR-a, a noću dežurali osluškujući šum aviona i držeći pripremljene šibice da potpalimo vatre kako bismo obeležili mesto za sletanje aviona. Ali noći su prolazile a avion se nije pojavljivao, pa nas je počelo napuštati strpljenje. Činilo nam se da badava vreme gubimo. Na naše zapitkivanje komanda aerodroma davala je obaveštenja da loše vreme onemogućava dolazak aviona i da se čekaju povoljnije vremenske prilike. Ti razlozi su u prvim danima bili i prihvatljivi, ali što je vreme više odmicalo, sve manje smo verovali u njih, pa smo počeli tražiti da nas vrate u naše jedinice. I kad je nestrpljenje kulminiralo, kad smo bili sigurni da od našeg puta neće biti ništa, došlo je naređenje da se na put kreće pešice do Jadrana?!

Naslućivali smo da će to biti dug i naporan put, ali bolje je bilo i tako nego bespomoćno i besposleno sedeti pored Glamoča. Pritežući opanke šalili smo se. Neko je rekao da bi partizani, ako bi se i na Mesec pošlo, išli pešice, a drugi mu je odgovorio da je to najsigurniji način da će se stići tamo gde se želi.

Negde oko 20. aprila 1944. godine krenuli smo iz Glamoča prema Jadranskoj obali. Preko oslobodene teritorije smo išli danju, a pored neprijateljskih garnizona i preko cesta koje je kontrolisao provlačili smo se noću. Na Jadran smo izbili između Biograda i Zadra. Naveče 30. aprila ukrcali smo se u ribarske barke i zaplovili prema Kornatima. Neprijateljski patrolni čamci su tuda krstarili, pa je pretila opasnost da se naš mali i nezaštićeni konvoj svakog časa susretne s njima.

Ja, a i većina mojih drugova smo po prvi put na moru, a plivati nismo znali. Sedeći u barkama, šćućureni i nemoćni nadali smo se jedino da se ništa neobično neće desiti. Tada sam se sam sebi zarekao da ću prvu ukazanu priliku iskoristiti da naučim plivati. Da sam to ranije učinio, imao bih mnogo manje neprilika.

Kad smo otplovili neki kilometar od obale, ugledali smo na svim okolnim visovima prvomajske vatre. Odmah zatim ukazale su se vatre i na otocima pored kojih smo prolazili. Stotine vatri se unaokolo videlo. Omladina i partizani su slavili praznik radnog naroda, paleći buktinje na najvišim vrhovima da bi se što bolje videle i uz same neprijateljske logore, da bi što bolje svoju odvažnost demonstrirali, da bi neprijatelju pokazali kako ne strahuju od njega. Oni su i nama, novopečenim "moreplovcima", time pomogli da za momenat zaboravimo na morske vode i švapske čamce, da se i mi poradujemo prazniku rada.

Na Kornate smo stigli 1. maja u zoru i tu ostali nekoliko dana, a potom se prebacili na ostrvo Vis, a odatle u Italiju. U Italiji smo dugo čekali, jer iz čitave Jugoslavije, iz raznih jedinica NOV, stizale su grupe boraca, omladinaca, a pored toga dugo je trajala i organizacija transporta. Nismo sedeli skrštenih ruku. Organizovali smo se u 1. jugoslovenski vazduhoplovni bataljon. U četama je organizovan partijsko-politički rad, kulturni život itd. Bataljon je brojao 319 omladinaca, među kojima 79 starešina (desetara, komandira vodova, četa i političkih komesara).

Nadali smo se da ćemo iz Italije avionima odleteti u SSSR, jer su se i vremenske prilike i situacija stabilizovali. Međutim, umesto u avione, jednog dana, ukrcali su nas u brod koji je zaplovio prema Africi i iskrcao nas u Egiptu. Iz Egipta smo preko Palestine, Iraka i Irana stigli 20. oktobra 1944. godine na tle SSSR-a, u Baku. Pola godine smo putovali od Glamoča do Bakua, pešačeći i prevozeći se ribarskim barkama, modernim brodovima, kamionima, autobusima i železnicom, na sve načine i svim sredstvima izuzev avionom koji smo još u Glamoču čekali i koji smo najviše priželjkivali.

Od Bakua do Groznog smo putovali vozom i to posebnom kompozicijom i u pratnji jednog oficira Sovjetske armije koji se brinuo o nama. Na stanici Grozni smo izašli iz voza i po komandi oficira koji nas je pratio postrojili smo se. Tada je naš pratilac odvojio deo stroja i naredio da pođe za njim, dok je onom drugom delu saopštio da će produžiti dalje. Ja sam se našao u onom delu koji je pošao za oficirom. Sve je to urađeno tako brzo i bez ikakvih objašnjenja da se nismo uspeli ni ispozdravljati. Nismo znali ni kuda će produžiti oni koji ostaju na stanici, niti kuda nas vode. Tek kad smo došli u logor naš pratilac nam je saopštio da je to učilište u kome ćemo se osposobiti za specijalnost strelaca, oružara i sličnim, a da će grupa koja je ostala na stanici ići u učilište pilotaže.

To je značilo da nećemo biti piloti, da su nam sve nade pokopane. A pet meseci smo samo o tome razmišljali i već se saživeli sa tim. Može se zamisliti kako smo se osećali. Još u brigadi nam je rečeno da idemo u školu za pilote, pa smo po takvim kriterijima i odabirani. Čak su i sastanci partijskih rukovodstava održavani da bi se obezbedio što bolji izbor. Jer, biti pilot nije bila mala stvar. Vagalo se, čeprkalo po prošlosti, po karakternim osobinama i ko zna po čemu sve. A sad? Zbog toga nas je i posebno tištilo to šta će misliti naši drugovi iz brigade, iz naših partijskih jedinica, naši rukovodioci. Mi smo sve specijalnosti, sem pilotske, smatrali nekako drugorazrednim kao nešto pomoćno, maltene kao radni vod. Bilo nam je krivo što je tako ispalo, ali se ništa nije moglo ni učiniti da bi se to ispravilo.

U učilištima smo našli poveliku grupu drugova koji su mesec dana pre nas tamo stigli. Oni su bili bolje sreće. Avionima iz Italije prebačeni su pravo za SSSR i tako bili pošteđeni mnogih neprilika. Susret sa njima je bio dirijiv. Upoznali su nas sa mnogim novostima iz zemlje, a i sa životom i radom u učilištu. Oni su svi izučavali pilotažu, pa su i u tom pogledu bili bolje sreće od nas. Sa nastavom su dosta odmakli. Leteli su već uveliko, a oni koji su leteli u predratnoj vojsci već su bili pred samostalnim letovima. Tad nam je bilo još teže. Ali kad smo već tu i kad drugog izbora nema, valjalo je raditi, učiti ono zašto smo opredeljeni.

Organizaciona procedura je brzo obavljena. Svrstali su nas u razne specijalnosti, rasporedili u nastavne grupe i nastava je otpočela, u učionicama i kabinetima. No, sa prvim časovima javile su se i ozbiljne poteškoće. Materija je bila sasvim nepoznata, rad intenzivan, tempo brz, a jezik nismo razumeli. Sramota ne znati, a nemoguće sve razumeti i naučiti. Još jednom sam prigovorio sebi što se upetljah u sve to, pogotovu kad mi želja nije ispunjena. A to nisu bile jedine poteškoće. Zima je bila teška, temperatura je padala i na minus 30 stepeni, a mi smo stanovali u zemunicama na aerodromu, hrana je bila skromna, voda mirisala na naftu, a domovina daleko, tako da je sve to upotpunjavalo naše poteškoće, koje je trebalo prevazići. Odgovornost pred drugovima koji su ostali u zemlji da se bore i svest da im je naša pomoć hitna, teralo nas je da uložimo i krajnje napore da bi se što bolje osposobili za posao koji nas čeka.

Ulagali smo natčovečanske napore da savladamo gradivo. To je oduševljavalo naše nastavnike i instruktore, pa su i sami činili sve što su mogli da bi nam pomogli. Rukovodstvo škole je često sa divljenjem isticalo naše ljude kako uporno rade i brzo ovladavaju stručnim znanjima, a pogotovu one polupismene. A bilo nas je i takvih.

Instruktori su bili iskusni metodičari. Veoma vešto su povezivali teoriju i praksu, pristupačno su nam objašnjavali komplikovanu tehniku i nastavnu materiju, gradivo su racionalno odabirali, eliminišući iz njega sve što nije bilo nužno, bez čega smo mogli, a u objašnjavanju su bili neumorni. Imali su puno razumevanje za naše poteškoće, jezičke pogotovo.

Naš jurišni puk se sve jasnije nazirao. Žurili smo da program što pre pređemo, da primimo nove avione i opremu i da se kompletni prebacimo u Jugoslaviju, da bi bar u završnim operacijama pomogli svojim drugovima.

Na dan 3. marta 1945. formiran je 554. jurišni avio-puk u kome su sve dužnosti preuzeli naši ljudi. Ali sreća nam je jos jednom okrenula leđa. Baš kad smo završavali obuku, kad smo bili na samom cilju, Nemačka je položila oružje, rat je bio završen. Dan pobede smo proslavili sa sovjetskim ljudima, iako bi bili mnogo radosniji da smo ga dočekali u našoj zemlji, sa drugovima iz brigade.

Tek 17. jula 1945. stigli smo u zemlju, delom vazdušnim putem, a delom železnicom i bazirali se na aerodrom u Somboru. Naši piloti su preleteli od Groznog do Sombora na avionima IL-2, bez i najmanjeg udesa. Oni nisu imali nijedan udes ni za vreme obuke, što takođe govori sa koliko pažnje i savesnosti su obavljali svoj posao.

[1] Autor je 1965. poginuo u saobraćajnoj nesreći.

[2] Poginuo kao pilot-lovac, komandir lovačke eskadrile, 1949. godine prilikom izvršavanja školsko-borbenog

[3] Poginuo 1950. godine kao pilot i politički komesar eskadrile.