TRECA KRAJISKA BRIGADA - SJECANJA BORACA

Bio sam na dužnosti pri jednom našem tajnom skladištu u planini Grmeč (blizu sela Skakavac). Jednog dana (ne sećam se datuma) našao sam se u Komandi mesta Bosanski Petrovac po zadatku. U gradu sam doznao da su neki delovi 3. krajiške brigade već tu, da ostali delovi dolaze i da će ona zanoćiti u Bos. Petrovcu i okolnim selima. Među onima koji su već bili u gradu video sam neke moje drugove, pored ostalih i Nikolu Pećanca, koga sam mnogo cenio i poštovao još za vreme našeg boravka kod Sanskog Mosta. Sa njim sam proveo u jednoj našoj partizanskoj četi četiri meseca, 1941. godine, na Brajić Tavanu.

Doznavši da je Pećanac sada komandant 2. bataljona 3. krajiške brigade, moja radost bila je utoliko veća. Odmah sam odlučio da te večeri i ja ostanem u gradu i provedem je sa borcima 3. brigade. Omladma i AFŽ priredili su zabavu. Gotovo do zore pevale su se borbene pesme, igralo se, razgovaralo.

Mnogi omladinci i omladinke već su se odlučili da odmah pođu sa brigadom. Ja također, i odmah sutradan sam zamolio u Komandi mesta da mi dozvole da i ja postanem borac brigade. Koliko se sećam, komandant mesta je tada bio Pero Vranješ, koji mi nije udovoljio molbi što me je jako pogodilo. Rečeno mi je da će se zahtevi svih nas koji to tražimo razmotriti. Duž celog puta do sela Skakavca razmišljao sam o drugarstvu, pesmi, radosti i veselju koje sam video protekle noći kod boraca 3. brigade.

Posle četiri do pet dana pozvao me je Dako Latković, upravnik skladišta i saopštio mi da se odmah javim u Komandu mesta radi odlaska u 3. krajišku brigadu. Ispratili su me drugovi i poželeli sve najlepše u Trećoj. Zadnje što mi je rekao drug Dako Latković, bilo je:

— Slušaj Mirko, i ja sam tražio, pa se nadam da ćemo se skoro naći zajedno u 3. brigadi![1]

Otišao sam u Komandu mesta, gde mi je saopšteno da se brigada nalazi na položaju između Ključa i Mrkonjića, te da je pre tri do četiri sata u tom pravcu krenula jedna grupa omladinaca. Dobio sam propusnicu da i ja krenem za njima.

Dan je bio lep, topao. Brigada je bila u pokretu i mi smo je stigli u gornjem Ribniku, na putu za donje Bravsko. Raspoređen sam u 2. četu 2. bataljona. Bilo je to početkom oktobra u prvi sumrak. Moja želja bila je ispunjena. Prvi marš sa brigadom bio je dug: od Gornjeg Ribnika, preko Donjeg Bravska, Gologlava i Sanice, do sela Krasulja između Ključa i Sanskog Mosta. Marševali smo noću. Noć je bila kako se samo poželeti može. Međutim, kako nas je put vodio kroz planinu a mesečine nije bilo, marševalo se dosta sporo. Bele marame ili parče belog papira stavljali smo na ranac druga ili drugarice ispred sebe, pa je veza bolje održavana.

Konačno, u Donje Bravsko smo došli posle ponoći, gde smo se odmorili, malo prospavali, doručkovali i nastavili marš ka određenom položaju. Istog dana smo došli i razmestili se u selu Pištenica, na levoj obali reke Sanice. Selo je bilo pusto. Ustaše su poklale sve što je bilo muško od srpskog stanovništva, a muslimansko stanovništvo je kasnije pobeglo u Sanski Most. Istina, u selu je bilo nekoliko žena i dece, ali sve je bilo u crno zavijeno.

Sutradan, održan je sastanak naše čete, na kome se raspravljalo o svim dobrim i lošim stranama koje su iskrsle u toku marša. To mi se dopalo, jer svako je imao prilike da se izjasni o bilo kojoj stvari. Sastanak je bio kratak. Govorilo se otvoreno i konkretno. Vodnik moga voda bio je Vajan Grubor iz okoline Drvara, a komandir čete Dragija Dumić, takođe iz okoline Drvara. Obojica su govorila o našim budućim naporima i poteškoćama, o marševima koji nas očekuju po mnogo lošijem terenu, o disciplini i slično. Posle svega reč je uzeo i politički komesar čete Milan Skakić, čovek koga smo svi voleli i poštovali. On je govorio, pored ostalog, i o tome kakav odnos treba imati prema narodu u mestima kroz koja prolazimo, o međusobnim odnosima i drugo.

Put iz sela Pištenica za Krasulje i Peći, gde su se nalazili neprijateljski položaji, vodio je preko brda Ošljak, sa koga su se videla neprijateljska utvrđenja na drumu Ključ — Sanski Most. Posle dva do tri dana odmora naš bataljon je 5. 10. uveče izvršio napad na neprijateljske položaje, ali bez uspeha.[2] Odmah posle neuspele akcije sledila je druga, koja je bila solidno pripremljena pa i uspeh nije izostao.

Naša četa je napadala jedno utvrđenje na samom drumu (kota 518), između zaseoka Husići i Sejarići. Kada se naš vod približavao bunkeru, vodnik našeg voda Vojan Grubor viknuo je iz sveg glasa: Napred drugovi! — i krenuo prvi. Svi smo puzali u pravcu neprijatelja. Levo od mene bio je Mirko Rodić iz okoline Drvara, posebno hrabar i neustrašiv borac.

Posle kraćeg otpora neprijatelj je likvidiran, a u toku borbe ranjen je Mirko Rodić. Osećao je teške bolove. Odneli smo ga u brigadni sanitet gde smo stigli do zore. Tamo smo zatekli Nikolu Karanovića. Na njegovo pitanje da li je neprijatelj likvidiran, jedan drug je odgovorio da je sve išlo vrlo jednostavno. Ne znajući da je to komandant 3. brigade, ja sam se umešao i rekao da to nije tačno, jer se neprijatelj, bar na našem sektoru, bio dobro utvrdio. Karanović me je oštro prekinuo:

Ja sam se odmah povukao, saznao da je to komandant brigade, a drugovima je ono "Nemoj ti da stvaraš paniku ..." služio kao predmet šale na moj i Karanovićev račun.

Ranjenog druga odveli smo zatim u bolnicu čak do Majkić Japre. Putovali smo ceo dan. Ranjenik se osećao vrlo loše. Iste noći, oko 23 časa doznali smo da je Marko Rodić u teškim bolovima podlegao zadobijenoj rani u bolnici. Smrt ovog hrabrog i neustrašivog borca potresla je našu četu. Teško je bilo pomiriti se sa stvarnošću da Mirka više nema.

[1] Ta mu se želja ispunila. Ponovo sam ga video tek u leto 1943. godine, posle oslobođenja Bugojna i Kupresa. Dako je kasnije junački poginuo kao politički komesar bataljona jedne naše krajiške brigade.

[2] Kasnije smo slušali o tome da napad nije uspeo zbog loše pripreme.