TRECA KRAJISKA BRIGADA - SJECANJA BORACA

Formiranjem 3. krajiške brigade, 22. avgusta 1942. godine, bilo je samo dva bataljona. Tek oktobra 1942. godine u sastav brigade ušao je 3., a odmah zatim se pristupilo formiranju i 4. bataljona.

Palo mi je u deo da odem za zamenika komesara baš u taj 4., koga su prozvali "skucani" bataljon. A donekle su i bili u pravu, jer je taj bataljon formiran od devet ustaničkih četa. Svaka od tih devet četa morala je dati po jedan vod za "skucani" bataljon. Čete su bile sa teritorije devet bivših opština, drvarskog, petrovačkog i bihaćkog sreza. Zbog toga su nas i nazvali "skucani" bataljon, zbijajući šalu, našta smo im odgovarali da je u našem bataljonu dosledno zastupljen krajiški internacionalizam!

Bez obzira na to kako je nastao, 4. bataljon je dobio odlične borce, gotovo bez izuzetka iz prvih dana ustanka. Istina, u svakom vodu je bio po jedan ili dvojica koji su doneli neki "rep". Nekoga je bio glas da je "slab po ženskoj liniji", drugoga da je "kicoš", trećeg da voli da menja odeću i oružje i sl. A sa takvima, ma koliko bili dobri i hrabri, nama komesarima nije bilo baš lako izlaziti na kraj.

Ostali bataljoni su nam "podvalili" i još u nečemu: poslali su nam malo članova Partije, a još manje članova SKOJ-a. O tome je bilo reči na prvim partijskim sastancima pa čak i predloga da se neki drugovi odmah prime u Partiju, ali smo to ipak odgodili za kasnije.

Formiranje 4. bataljona trajalo je dva-tri dana. Posle ovoga smo odmah krenuli iz sela Ramića kod Ključa i preko zapadnih padina Grmeča prešli Unu, zatim planinu Plješivicu i došli pred sam Bihać. Silovitim jurišima nekoliko brigada grad je osvojen. U toj borbi "skucani" bataljon je uspešno položio ispit. Usledile su i pohvale. To prvo priznanje zaista nam je bilo drago. Verujem da smo ga i zaslužili. Borci su se prosto ponosili što su pripadnici "skucanog" bataljona. Ipak mi se čini da su posebno priznanje u toj borbi zaslužili Jovo Vukša, komandir 3. čete, Sajo Grbić,[1] komandir 1. čete i stari Rade Kljajić, komandir 2. čete. Čete su u svom komandiru gledale sve i svja, čega su komandiri, inače prekaljeni rukovodioci, bili svesni. Znali su da se autoritet i ugled u jedinici stiče, u prvom redu, ličnom hrabrošću i da tek onda dolaze i drugi kvaliteti.

Jovo Vukša, rodom iz Vrtoča, nije bio član Partije. Bio je vrlo hrabar i vešt komandir, snažan momak. Pre dolaska u partizane bio je sezonski radnik a radio je i u Francuskoj i Nemačkoj. Komunisti njegove čete su ga hvalili, a i ja sam ga poznavao još iz ustanka, pa sam odlučio da s njim razgovaram o njegovom eventualnom prijemu u Partiju posle osobođenja Bihaća.

— Volim, brate, Partiju i neću te u to ubeđivati. Znam da nje nije bilo — ne bi ni nas. Svaka joj čast, ... ali, ja ne mogu biti u Partiji. Ne mogu, eto, zbog te puste discipline! Volim — kaže Vukša — da pogledam i u koju snašu. A ti, kao komunista, to ne smeš. Volim da menjam uniforme i oružje, ti to ne smeš, moraš biti skroman. Volim da pojašem i dobrog konja, a ti i to ne smeš. Sećaš li se kad dovedoh onog zekana sa Zrinjske gore, ono kad još u ustanku idosmo Banijcima u pomoć ...

— Sećam se — rekoh — i kritike se one sećam što ti je tada uputismo, svega se dobro sećam.

— E, vidiš da sam tada bio član Partije — ode glava! Ko bi me spasao? Nema ti spasa, pravila partijske discipline su tu. Na smrt, druškane.

— Nije Partija za nas, za ovu seljačku raju. Ona nas dobro vodi, a mi ćemo joj biti uvek verni vojnici!

Shvatanja Jove Vukše su me iznenadila i ujedno pogodila. Pomislio sam: gde si moja krnjeuška četo! Borci "skucanog" bataljona su zaista junaci, ali šta im to vredi, kad ćemo sto muka videti dok jednog pripremimo za Partiju. I — trebalo mi je dosta snage da dokažem i sebi i drugima da i Jovo Vukša može biti primeran komunista.[2]

Po oslobođenju Bihaća krenuli smo u Cazinsku krajinu, sa zadatkom da očistimo ovaj kraj od manjih neprijateljskih posada, u čemu smo potpuno i uspeli. Zatim smo se ponovo vratili u Bihać gde smo na svečan način proslavili Dan oktobarske revolucije, 7. novembar, kada nam je stiglo i obaveštenje štaba brigade da se formira Prva proleterska divizija u čiji sastav, zajedno sa 1. proleterskom i 3. sandžačkom, ulazi i 3. krajiška brigada.

Našoj radosti zaista nije bilo kraja. Odmah smo počeli sa partijskim pripremama. Borcima je objašnjavan značaj stvaranja Prve divizije NOVJ, kao i to da je velika čast biti u njenom sastavu. Nekoliko dana, u stvari, nismo ništa drugo ni radili već držali partijske i skojevske sastanke i konferencije sa borcima. Izvršili smo temeljne analize dotadašnjeg rada u bataljonu, uopštili postignuta iskustva i izvukli zaključke za dalji rad.

Sećam se da je najviše bilo govora o borbi za oslobođenje Bihaća. Valjda i zbog toga što smo tom prilikom izgubili dosta dobrih boraca, a među njima i članova Partije i Skoja, tako da je broj organizovanih bio tada manji nego kada je bataljon formiran. A kad je bilo reči o tome kako se ko držao u borbi za Bihać mnogo se govorilo o slučaju puškomitraljesca Rodića, hrabrog mladića (mislim da je bio skojevac), koga su prilikom juriša na rovove kod aerodroma ustaše živog uhvatili i odmah ga počeli zlostavljati. Užasnuti prizorom koji su videli, borci njegovog voda su se povukli. Ponovnim jurišom rovovi su ipak zauzeti, ali uz nove žrtve, mada smo zarobili dvadesetak neprijateljskih vojnika, zaplenili jedan protivtenkovski top i više drugog oružja. Ustaški vojnici su izvršili juriš i primorali nas da se privremeno povučemo na ranije položaje, što nam je kasnije pričinilo ne malo teškoće da se probijemo u grad, prema dobijenom zadatku.

Ovaj slučaj bio je predmet oštre kritike. Rečeno nam je da se tako ne može ratovati kada se budemo borili pod zastavom Prve divizije. Makar da se preterivalo u kritici Rodićevog voda, ona je bila korisna, jer je uticala na formiranje lika borca-proletera.

Na sastancima su isticani i mnogi primeri hrabrosti boraca i starešina kakvi su bili Mile Malbašić, Mile Kokot, Gojko Vignjević, Pero Zorić i drugi.

Iz Bihaća smo otišli u Bosanski Petrovac, gde je drug Tito 14. decembra izvršio smotru naše brigade i tom prilikom održao govor. Taj događaj mi je ostao u dubokom sećanju. Većina naših boraca je tada prvi put videla svog Vrhovnog komandanta.[3] Svi su ga pažljivo slušali, "gutali" gotovo svaku reč. Tito je tada govorio o prvim uspesima naše oslobodilačke vojske, naglašavajući da je pobeda još daleko, da nas očekuju velike žrtve, nova iskušenja i napori. Te reči su, u neku ruku, demantovale nas političke radnike. Dotada, nismo imali običaj da ukazujemo na dugotrajnost naše borbe, na teškoće koje će tek doći. I sami smo bili poneti naglim uspesima, naročito oslobođenjem Bihaća i drugih mesta u Krajini. Titove reči da

se borba tek razbuktala i da je još daleko do konačne pobede, borci su ne samo tada, već i kasnije, preko Neretve i Sutjeske, živo komentarisali.

Odmah posle Titovog govora drug Fića Kljajić je, u dvorani nekadašnjeg sokolskog doma, održao sastanak sa partijskim i političkim rukovodiocima 1. proleterske i 3. krajiške brigade, koji je trajao do noći. Govorio je, uglavnom, samo drug Fića, a tema sastanka je bila: stil i metod rada partijsko-političkih aktivista. Pošao sam sa uverenjem da sam na tom sastanku više naučio nego i na jednom drugom do tada, pa i kasnije.

Drug Fića je zaista umeo da na nas prenese svoje bogato revolucionarno iskustvo. Kako nam je samo objasnio ulogu komesara i njihovih zamenika u četi, bataljonu i brigadi! Kad smo napustili dvoranu sokolskog doma, neke političke komesare je zahvatio prosto strah da neće uspeti da odgovore svojim zadacima. Nije to bila malodušnost pred novim naporima koji su nas očekivali, već izraz vrlo visoke ocene uloge i mesta partijskog i političkog rukovodioca u onim uslovima. Pojedinci su čak smatrali da treba da napuste komesarsku dužnost, jer joj "nisu dorasli". Ta "kriza" je ubrzo savladana, ali su političke pripreme u Bosanskom Petrovcu — Titov govor i sastanak sa Fićom Kljajićem — imali neocenjiv značaj za budući partijski i politički rad u celoj 3. krajiškoj brigadi.

To posebno mogu reći za rad u našem 4. bataljonu. Od toga dana, 14. decembra 1942. godine, partijska i politička aktivnost je bila sve intenzivnija. To je pokazalo i naš uspešni pohod od Bosanskog Petrovca, preko Čađevice i Jajca, u centralnu Bosnu, gde smo postigli krupne političke pobede, naročito u razbijanju četnika, organizovanju narodne vlasti na oslobođenoj teritoriji, učvršćenju jedinica, a posebno na sticanju dragocenih iskustava u borbi.

Naročito je oživeo politički i teoretski rad, ali sektaštvo u pogledu prijema novih ljudi u Partiju i dalje je bila najveća slabost našeg partijskog rada. Komunisti su često bez ikakve potrebe tražili "dlaku u jajetu". U bataljonu je bilo toliko hrabrih i dobrih ljudi, ali kad god se postavilo pitanje njihovog prijema u Partiju uvek se pronašao neki nedostatak kod tog čoveka.

Karakterističan je bio u tom pogledu slučaj Akifa Čohadžića. Spadao je u red primernih omladinaca, bio skojevac već godinu dana, a uz to jedan od retkih muslimana u bataljonu, što je u ono vreme za nas bilo neobično važno. Isticao se u svim borbama i bio veoma omiljen među drugovima. Dva puta sam insistirao da ga njegova ćelija primi u Partiju i oba puta su mi na to odgovorili:

— Akif je dosta dobar, ali neka još malo pričeka, mlad je. Akif Čohadžić, na žalost, nije dočekao taj dan, poginuo je januara 1943. godine kada su nas Nemci iznenadili u selu Dolićima, kod Teslića. Bilo je veoma hladno i veliki sneg. Sedeli smo kraj ognjišta u seoskim kućama, kad je odjednom pripucalo sa svih strana. Nemci su pokušali da nas blokiraju, ali delovi prve i Akifove čete odigrali su tu presudnu ulogu. Borili su se kao što se bore junaci. Akif je prednjačio. I posle žestoke borbe, koja je trajala puna četiri časa, Nemci su naterani u bekstvo. Gotovo cela nemačka četa, na čelu sa četiri oficira, bila je izbačena iz stroja.

Kad je prestao i poslednji pucanj, saznali smo da je Akif teško ranjen. Njegovi drugovi su ga doneli na jedno brdo, na ivici sela, baš tu gde se nalazio štab bataljona. Bio je sav u krvi. Lobanja mu je bila razbijena, ali je još bio živ. Rastajući se sa životom, Akif Čohadžić je, kao za sebe, u poslednjem monologu rekao:

— Eto, činio sam sve, ali ipak ne postadoh član Partije! Te reči izazvale su suze u očima prisutnih. Našeg dobrog Akifa sahranili smo tu, na bregu iznad Dolića, kraj puta, gde se obično i sahranjuju bezimeni junaci.

Bataljon je nastavio svoj borbeni put, a mi smo se dugo sećali Akifa Čohadžića. Rrazmišljao sam: koliko li je takvih Akifa, koje nismo razumeli, kojima nismo ispunili tu žarku želju da dobiju časno zvanje člana Partije.

Takve misli, koje su me prosto progonile tih dana, naterale su me da pripremim jedan sastanak bataljonskog partijskog biroa, na kome bi se temeljno analiziralo pitanje prijema novih ljudi u Partiju. U pripremi tog sastanka neočekivano se pojavio jedan problem. Neki drugovi iz biroa su, naime, zahtevali da se u isto vreme razmotri i pitanje takozvanih harangera u bataljonu. Predlog je prihvaćen i otpočeli smo rad na tome.

Posle dugih razgovora ispostavilo se da se uopšte ne radi o "harangerima" već naprotiv — o dobrim, pa čak i najhrabrijim ljudima u bataljonu. Mnogi od njih, istina, nisu bili dovoljno politički izgrađeni, ali su, bez obzira na to, bili spremni da se žrtvuju do kraja. Nisu pravili ni političke ispade, već su se sasvim primerno držali prema borcima i stanovništvu kuda smo prolazili.

Kada smo to utvrdili, onda se postavilo pitanje: kako je uopšte došlo do toga da se o tim drugovima govori kao o harangerima? I brzo smo našli odgovor. Tim drugovima se "prišivala" takva etiketa uglavnom zbog toga što su kritikovali sve i svakoga, ako su smatrali da je to potrebno. Možda su negde i preterivali, ali su njihove kritike uglavnom bile na svom mestu. Sem toga, ti drugovi su ponekad prigovarali i komandama četa zbog nedovoljne brige o ishrani boraca ili se, pak, bunili što su ih često određivali u patrole, na straže itd. I u tome su bili u pravu, jer su rukovodioci upravo njima poveravali najteže zadatke, pošto su u njih imali najviše poverenja. Tako je, umesto ocena da su to harangeri, partijski biro zaključio da i među tim drugovima treba tražiti nove članove Partije i Skoja.

Taj zaključak smo pokušali da sprovedemo u svim partijskim ćelijama, ali gotovo u svakoj četi se počeo javljati otpor među starijim komunistima, koji su imali običaj da ističu predratne kriterijume za ulaz u Partiju, iako se oni dobrim delom nisu mogli primenjivati u ratnim uslovima. Pa ipak, postepeno su se lomila sektaška shvatanja, ćelije su stalno rasle i jačale.

Od januara do aprila 1943. godine partijska organizacija 4. bataljona se gotovo udvostručila. Bio je to period najintenzivnijeg partijskog i političkog rada. Krajem aprila, dakle posle bitke na Neretvi, u 4. bataljonu je bilo oko 70 članova Partije, 22 kandidata i 80 skojevaca. Bilo je ukupno 172 organizovana i 102 van organizacije. Tada je već mnogo lakše; partijska organizacija je imala znatan broj izgrađenih komunista.

Nezaboravna su mi sećanja na likove tadašnjih sekretara partijskih ćelija, zamenika politkomesara čete: Nikice Kneževića, Duška Trninića i Draga Kačara. Birali smo ih po posebnom kriterijumu. Imali su sve kvalitete uzornih partijskih radnika, a pored toga isticali su se i ličnom hrabrošću. To je našim borcima posebno imponovalo, jer su zamenici komesara predstavljali legalne predstavnike Partije, od njihovog držanja u borbi zavisio je i njihov partijski autoritet i uspeh partijskom radu uopšte. Mislim da je njihova velika zasluga što smo u bataljonu imali tako jaku i snažnu partijsku organizaciju. Brojna skojevska organizacija, nad kojom su oni posebno bdili kao nad neiscrpnim izvorom novih, mladih komunista, imala je neocenjivu zaslugu u brojnom i kvalitetom jačanju četnih ćelija. Njihov prijem u KPJ osvežavao je četne ćelije, unosio u njih nove podsticaje za još aktivniji i sadržajniji rad.

Rukovodilac Skoja u bataljonu drug Nina Medić zaista je bio uzor koga su mogli da koriste svi Skojevci, kako po vom bogatom iskustvu u radu sa mladima, tako i po inteligenciji, teoretskim znanjima, a posebno po hrabrosti. Nina je kao omladinac, đak gimnazije, zapažen još u ustanku kao hrabar, talentovan i spretan politički radnik. Za godinu dana rata srastao je u bataljonskog rukovodioca Skoja, a to za jedinice kakve su bile naše, za organizaciju koja je, bez obzira na oštrinu kriterijuma, ipak bila masovna, dovoljno ubedljivo govori o njegovim kvalitetima. Ranjavan je više puta, jer ga je obuzimao zanos mladosti za vreme juriša i potreba da primerom pokaže kako treba jurišati. Ali teško ranjavanje posle završene bitke na Sutjesci nije preživeo.

Sećam se sastanka bataljonskog partijskog biroa na Lučkim Kolibama, kada je partijska organizacija odigrala presudnu ulogu u proboju pretposlednjeg neprijateljskog obruča na Sutjesci. Iznenada nam je, naime, stigla naredba da se pripremimo za proboj. Na prvi pogled ništa neobično! Ali, u naredbi je stajalo i to da se teško naoružanje zakopa, da se jedinica oslobodi komore i kuhinje, da se pokolju konji i spremi hrana itd. U naredbi je posebno bilo naglašeno da se štedi municija, da proboj bude silovit, da ne sme biti ranjenika, a ukoliko ih i bude, ne zadržavati se sa njima, već ih ostavljati i samo produžiti napred. Nekoliko časova pošto smo dobili tu naredbu u bataljon su došli neki članovi štaba brigade, među kojima i Živorad Ljubičić, i još detaljnije nam objasnili naš zadatak.

I pored toga, mnogi borci nisu najpravilnije shvatili neke stavove te naredbe. Naročito ih je zbunila odluka da se konji zakolju i da se teški ranjenici ostavljaju. Neki su po tome predskazivali kraj, katastrofu! Situacija zaista nije bila laka, ali se izlaz morao tražiti.

Obilazili smo borce u bataljonu, rasute na padinama Hrčavke. Sedeli su u grupama, neki pričali, neki ćutali pognutih glava. Atmosfera je bila teška; svuda oko nas čuli su se rafali mitraljeza i prasak avionskih bombi. Nečujno, privukao sam se jednoj grupi boraca, ne bih li čuo o čemu govore. Tek kada sam im se približio, primetio sam da oni, u stvari, ne pričaju, već to jedan brkajlija, čijeg se imena ne sećam, čovek srednjih godina, naslonjen na bukvu sam sa sobom razgovara:

— Eh, Bošnjo, što si dočekao, da te konjskim mesom 'rane. Pih! To ni psi ne jedu, a kamo li ljudi... Napred, jurišaj, a ne smeš biti ranjen, jer ako ti se to dogodi, razneće te vrane i crvi, skapaćeš kao avet u ovim vrletima.

Na to mu niko ni reči nije rekao. Imao sam utisak da ga borci oko njega nisu ni slušali, da su bili odsutni, da su im misli letele nekud daleko.

— Evo ti, uzmi ovo parče mesa! Konjetina je, ali uzmi, inače češ umreti, nikad kuće više nećeš videti...

Čim sam se vratio u štab, u dogovoru sa Kočom[4] sazvao sam sastanak partijskog biroa. Na sastanku smo razmotrili političko stanje u bataljonu i došli do zaključka da ipak možemo u potpunosti izvršiti postavljeni zadatak. Dali smo se na posao i na brzinu održali sastanke ćelija i skojevskih aktiva. Objašnjavali smo značaj predstojećeg proboja, ukazivali na to da komunisti i skojevci moraju služiti za primer, da se u našem ratu još nije dogodilo da strada ceo bataljon a kamo li brigada, divizija ... da će i ova akcija proći kao i mnoge druge i da ćemo mi na kraju biti pobednici.

Komunisti su se odmah posle sastanka razmileli na sve strane i čini mi se, nijedan agitacioni zadatak nisu tako brzo i uspešno izvršili kao ovaj.

Rezultati njihove aktivnosti su se brzo pokazali. Već pred noć u bataljonu se osetila živost. Borci su se malo odmorili i nahranili, bili su bučniji, veseliji, čistili su i spremali oružje za okršaj, ponegde se čuo smeh i šala. Počelo je i klanje konja, najpre komandantovog, zatim i ostalih. Ljudi su to sada već drukčije primali, niko nije dobio sledovanje, na račun toga bilo je i viceva.

Kad je 10. juna pala noć, krenuli smo u proboj. Čule su se samo bombe i kratki rafali. Juriš je bio silovit. Naredba je bila do kraja sprovedena. I — ono što se očekivalo da će biti najteže, a to je sam proboj—ispalo je da nam je, u stvari, bilo najlakše. U svakom slučaju mnogo lakše nego pripreme i "razvedravanje" mučne atmosfere uoči proboja. Tada je bio ranjen i jedan naš desetar iz 1. čete, mislim da se zvao Knežević. — Šta to bi, desetaru? — pitam ga.

— Ništa, malo me raniše! — odgovori mi sasvim mirno. Odmah su mu prišla dva druga i uzela ga pod mišice. Prišao sam mu i ja sa sekretarom njegove ćelije. Međutim, on, bled u licu, odgurnu onu dvojicu i obrati se nama:

— Nije to ništa. Mogu ja i sam da krenem. Bio je skojevac i znao je za "direktivu" da ne sme biti ranjen. Kad sam, međutim, zagledao ranu, video sad da je vrlo ozbiljna. Rekao sam borcima da ga pričuvaju dok se ne postaram da mu nabavim konja. To mi je i pošlo za rukom. Kada smo ga popeli na konja, počeli smo se smejati na račun direktive: "Ne smeš biti ranjen".

Kad je svanulo bilo smo već van obruča, prema Govzi, gde smo naišli na manju grupu Nemaca, ostatke razbijenih Nemačkih jedinica na koje su napadali bataljoni naše brigade. Tu smo zarobili dva nemačka oficira. Tog jutra, 11. juna 43. zaista je bilo dosta smeha. Za nama su ostale strašne patnje, krvava Sutjeska, ali kada sam ugledao Miljevinu, preko koje vodi put za Romaniju, radovao sam se kao dete. Taj trenutak pobede čini mi se da je bio veći nego sva ispoljena herojstva. Tada sam više nego ikada osetio kako se u bataljonu rodio nov život. Da nije bilo stradanja, ne bi moglo biti ni radosti pobede.

A to je najlepša radost koja se može zamisliti. Sećam se gotovo svih živih i mrtvih drugova našeg "skucanog" bataljona, ali, na ovom mestu nemoguće je sve ih pomenuti. Stoga bih hteo nešto posebno da kažem o jednom, pomalo zaboravljenom drugu, Gojku Vignjeviću.

Radnik, rodom iz Vrtoča, Gojko Vignjević se borio još od početka ustanka. Bio je desetar, vodnik, zamenik komandira, a ubrzo po osnivanju našeg bataljona postao je komandir prve čete, na kojoj dužnosti je ostao sve do pogibije.

Gojko je bio komandir one čete u kojoj su se hrabro, do smrti borili Rade Ćurgus, Mile Kokot, Nikola Plećaš, Branko Damjanović, Trivuna, Stevan Bodiroža, Stoja Potkozarac, Stojan Obradović, Nikola Ugrica, Mile Malbašić i mnogi drugi. Njegova četa je naterala Nemce u bekstvo kod sela Dolića, blizu Teslića. Još veći podvig je Gojko napravio na Zečjem brdu, na Sutjesci, gde je njegova jedinica doprinela uništenju cele nemačke čete. Sa dva voda on je izvršio juriš na nemačke položaje. Onda je sa jednim vodom upao u veću grupu Nemaca. Došlo je do borbe prsa u prsa. Jedan Nemac je skočio na Gojka. Nastalo je gušanje. Zajedno su se kotrljali niz strmu padinu više od dvadeset metara. Bio je to pravi dvoboj u kome je Gojko dobio megdan. Kada su to videli ostali nemački vojnici, digli su ruke uvis, tako da je Gojkova četa na Zečjem brdu zarobila oko 40 Nemaca.

Gojko je bio neustrašiv u svim borbama. Na Bugojnu je bio ranjen, ali nije napuštao bataljon. Desetak dana kasnije, u selu Smrčanu kod Livna ugasio se njegov život.

Bila je noć. Ustaše su opkolile selo i u zoru izvršile juriš. Njegova četa se našla u teškoj situaciji, ginulo se na sve strane. Gojko je sa ranom koju je nosio od Bugojna potrčao u svoju četu, preuzeo komandu i sa jednom desetinom pokušao proboj. Opet je bio ranjen, ali borci su se probijali. U tome je naišao i Nikola Knežević, komesar čete, sa drugom desetinom, da izvuče teško ranjenog komandira. Komesar je, međutim, neposredno blizu njega, pao mrtav. Gojko, iako ranjen, stalno je komandovao juriš, ali borcima se nije ostavljao teško ranjeni komandir.

Grupa boraca se povratila da ga ponese, pri čemu je poginuo jedan borac. Odvažni komandir je naredio borcima da ga ostave, a da se oni probijaju za četom. Ustaše su se polako približavale ranjenom komandiru dok je ovaj, ne obzirući se na njih, dalje komandovao:

Sutradan, kako su nam kasnije pričali seljaci — neprijatelji su ga sahranili sa svim vojničkim počastima. Ustaški komandant je korio svoje vojnike junaštvom Gojka Vignjevića.

Krajem 1943. godine rastao sam se od svog bataljona i otišao na novu dužnost, a godinu dana kasnije, na sremskom frontu, opet sam se našao sa drugovima iz našeg bataljona. O svemu smo razgovarali. Naša vazduhoplovna divizija uspešno je podržavala dejstva jedinica Prve proleterske divizije. Radovalo me je što su naši piloti ostavili nezaboravne utiske na borce i starešine moje brigade.

Drugovi iz 3. krajiške brigade su me pozvali da dođem kada budu rasformirali "skucani" bataljon. Rado sam se odazvao pozivu. "Skucani" bataljon je usled reorganizacije bio rasformiran. Živeo je i borio se 2 godine, 4 meseca i 12 dana. Ljudstvo je ušlo u sastav ostalih jedinica i to: svaki bataljon je dobio po jednu četu, a svaka četa po jedan vod.

"Skucani" je 8. marta 1944. godine prestao da postoji. Znači, na Dan žena, pa sam drugovima u šali i prigovorio:

[1] Poginuo kao pukovnik JNA, 1963. u saobraćajnoj nesreći.

[2] U tome smo na kraju i uspeli. Vukša je kasnije kandidovan i primljen u Partiju. Poginuo je 1944. godine u Sloveniji, kao zamenik komandanta brigade.

[3] Po oslobođenju Bihaća, drug Tito je izvršio smotru 4. bataljona, koji je bio postrojen u čast njegovog dolaska u oslobođeni grad.

[4] Kočo Jončić politkomesar bataljona.