TRECA KRAJISKA BRIGADA - SJECANJA BORACA
| Sadržaj | Prethodni dokument | Sledeći dokument |
|
DELIĆ
"DOMOVINE" U TARANTU Grupa ranjenika u Mrkonjić-Gradu pripremala se za put. Kada smo doznali da se ide prema Drvaru bili smo posebno zadovoljni. A kako i ne bi! Većina nas je iz drvarsko-petrovačkog kraja. Otuda smo otišli novembra 1942. godine i ovo će biti prvi put da se posle odlaska susretnemo sa našima. Januar 1944. godine. Sneg je uveliko napadao. Zima stegla, ali sve to ne predstavlja nikakvu prepreku za marš, jer smo i na gore navikli. Najteže će biti teže ranjenim drugovima, nepokretnim, koji će se na konjima ili nosilima posmrzavati. No, bez obzira na to među ranjenicima vlada veliko raspoloženje. Kada smo saznali da brigada kreće u napad na Banju Luku raspoloženje je među ranjenicima još više poraslo, jer Banja Luka je najveći grad u Krajini, brane ga brojne snage neprijatelja. Naši idu u napad, što znači da smo u svemu gospodari na svome. U Zelenom Gaju, Šipovljanima, Petrovcu i okolini proveli smo celu zimu po partizanskim bolnicama. Neopisive su teškoće koje su nas pratile, počev od neudobnosti smeštaja, gladovanja, oskudice u lekovima i svemu drugom, pa do neizdrživih bolova. Još teže je objasniti snagu morala koji ni kod uajtežih ranjenika nikada nije dolazilo u pitanje. Narod je sa nama delio poslednje, pa nam je i to ulivalo posebnu snagu i strpljenje, dizalo moral, činilo nas izdržljivljim. Čekali smo na savezničke avione koji
sa aerodroma Medeno polje treba da nas prenesu u bolnicu na savezničkoj
teritoriji. Čekali smo ih od januara do maja 1944. godine. Dani su prolazili, a
aviona nema. Nestrpljenje je
raslo iz dana u dan. Teška je bila pomisao da ću se rastati od drugova, od
jedinice, od domovine. Pitanje je hoću li ikada imati prilike da se živ vratim
iz tuđine?! Ko zna šta će biti sa avionom u koji prvi put sedam? Kako ću proći
na operaciji? Da li ću je uopšte izdržati i preživeti? Još uvek se kolebam:
ići ili se negde sakriti kada dođe avion?! Zraci sunca iščezavali
su negde daleko iza Osječenice, kada su nas jednoga dana pozvali da budemo na
okupu. "Avion će doći" — kažu. U to malo ko veruje. Takve naredbe
se ponavljaju ko zna koliko puta. Već deset dana kako posmatram poređane vatre
na aerodromu, a avion nikada da dođe. Ipak, te divne vedre noći, osute mesečinom,
posmatrajući plamen vatre na sred Medenog polja, iz daljine začuh brujanje
avionskih motora. "Eto ih!", rekoh. I zaista, posle nekoliko minuta
dva "daglasa" spustiše se na Medeno polje. Drugovi iz
komande aerodroma pristupili su organizaciji ukrcavanja. Pozdravljamo se,
ljubimo sa onima koji ostaju. Koristim gužvu — ljubim zemlju za koju sam lio
krv. Ljubim je, jer je volim iznad svega! Uzimam busen i stavljam ga u maramicu
u znak odanosti, vernosti i ljubavi prema njoj. Prvi put sam u avionu. Poletanje i let u vazduhu na mene su ostavili prijatan utisak. Iznenadio sam se kako smo se brzo našli na aerodromu u Bariju. U bolnici Taranto, gde nas je savezničko
bolničko osoblje lepo prihvatilo, zbog onog zavežljaja u kome se nalazio delić
rodne grude doživeo sam izvesne neprijatnosti. Upravo Englezi su zahtevali da
sve stvari ostavimo u magacin. Sve sam dao, osim zavežljaja. Ali engleski seržant bio je uporan u zahtevu
da i to predam. Ja, ipak, uporniji da ne dam! Tek na intervenciju pukovnika i našeg
prevodioca Ede pokazao sam sadržinu zavežljaja. Pukovnik je pozdravio ovaj
gest i rekao da će ga zabeležiti u svoj ratni dnevnik. Kasnije, u mojoj sobi
su se sakupljali ranjenici tražeći da vide delić "domovine", po čemu
sam dobio nadimak Domovina.
|