TRECA KRAJISKA BRIGADA - SJECANJA BORACA

TRAGIČNO JE BILO RATNO ODSUSTVO U proleće 1944. godine, nekoliko dana pre desanta na Drvar, bili smo razmešteni u Glamočkom polju. Od našeg sela V. Cvjetnić bili smo udaljeni 50—60 kilometara. U njemu nismo bili od formiranja brigade, pa je nas nekoliko boraca štab pustio da odemo kućama, s tim, da se vratimo za dan-dva. Odmah smo krenuli svaki u svom pravcu. Ja sam krenuo posle podne i već sam ujutru bio u selu. Put do V. Cvjetnića vodio je preko planine Bobare i Vučijaka. Nikoga nisam sreo za vreme puta i nisam znao kakva je situacija u selu. Drugovi koji su sa mnom putovali okrenuli su svaki u pravcu svog sela. Kad sam stigao do prvih kuća, već je bila zora. Nadao sam se da ću tu naći nekoga od mojih seljaka i raspitati se za moje ukućane, ali, iznenadio sam se — kuće su bile prazne! Do moje kuće je još trebalo ići oko 3 do 4 kilometra. Sada sam već razmišljao o svačemu. Plašio sam se da je neprijatelj u selu, jer dok su kuće prazne, znao sam da je narod izbegao i da nešto nije u redu. Razmišljao sam šta da radim — ići ili se vratiti? Vukla me je želja da saznam šta je sa mojima kod kuće, a plašilo da naiđem na zasedu i nastradam. Ipak, odlučio sam da krenem prema kući. Na sebi sam imao komplet odelo nemačkog oficira. Izgledao sam kao pravi Švaba. Krenuo sam preko polja. U meni se ugasilo raspoloženje kako sam zamišljao da ću se pri ulasku u selo sresti sa nekim od mojih meštana. Umesto toga, krenuo sam sam sa automatom spremnim za dejstvo. Kad sam stigao na sredinu polja, primetio sam jednog čoveka kako se kreće ispred mene. Ubrzao sam korak da ga stignem, ali na moje veliko iznenađenje i on je ubrzavao korak ispred i povremeno okretao glavu prema meni. Zaključio sam da želi pobeći. Imao je na sebi pušku i bio obučen u civilno odelo. Primetio sam da skreće desno od puta i pozvah ga glasno da stane. Išao je još nekoliko koraka, stao i okrenuo se prema meni. Već je skinuo pušku sa ramena i držao je u ruci. Kada sam mu prišao, gle čuda — to je bio moj otac. Pošto smo se pozdravili, pitao sam ga što nije stao kad me je primetio, a on je odgovorio da je mislio da sam Švaba. Kaže da mu se nisam javio, da je već razmišljao da zauzme zaklon za borbu. Rekao mi je da je celo selo pobeglo u šumu, a on je došao iz zbega da ispita situaciju u selu, i da su Nemci i četnici u selu i okolini, prethodnog dana, vodili borbu sa partizanima. Rekao mi je da je moja majka sa najmlađim bratom ostala kod kuće, a da su ostali u šumi. Krenuli smo skupa kući, oprezno, da slučajno ne nabasamo na neprijatelja. Došli smo do kuće, videli da je porušena, a u kući majka ranjena. Kraj nje je moj najmlađi brat, takođe ranjen. Tog dana, ona i još jedna žena, jedine iz sela, nisu htele bežati — i stradale su. Nemci su kuću porušili artiljerijskim granatama. Majka je već bila na umoru, ali me je ipak prepoznala. Strašan je to bio potres za mene. Na samrti mi je, ipak, uspela da kaže: "Sine, bježi, uhvatiće te izdajnici". Video sam da joj nema spasa. Došli su još neki naši seljaci. Malog brata su previli, a ja sam otišao nazad za brigadu. I tako, umesto radosnog susreta sa roditeljima, naišao sam na porodičnu tragediju. Petar GRBIĆ ŽIKO Sadržaj Prethodni dokument Sledeći dokument