TRECA KRAJISKA BRIGADA - SJECANJA BORACA

KURIR SVETKO KECMAN Rodom je bio iz sela Drinića kod Bosanskog Petrovca. Bili smo kuriri štaba 3. bataljona, gde sam ga i upoznao. Imao je oko 17 godina, bio je stasit momak, vrlo živ i okretan. "Lep kao devojčica" — kako se to kaže. Zadatke je besprekorno izvršavao, ali je voleo da "gunđa". Čak i starijima je "prigovarao" na dobivene zadatke, iako je posle toga svaki zadatak izvršavao revnosno. Pre nego je određen za kurira u vodu je bio zadužen za nosila. Zatim je bio pomoćnik puškomitraljesca Laze, za kojeg je govorio: "Moj Laza je len kao buba. Spava na odmoru, spava na maršu. Jedino kad mu mitraljez dejstvuje tada ne spava. Gađa kao sveti Ilija. Žao mi je što smo se rastali". Često smo zajedno nosili poštu u štab brigade, naročito noću i kad je loše vreme. Kad bismo se noću vraćali, obično kasno, kuvar bi nam ostavljao večeru. Mi smo uvek znali gde je večera spremljena i mogli smo je sami uzeti. Međutim, Svetko je uživao da probudi kuvara i da mu traži večeru. Ovaj bi se ljutio: — Pa što me budiš, vaško dosadna, kad znaš gde je večera. — Vidi bogati — odgovorio bi mu Svetko. — Zamisli molim te, ljuti se čovek što mora da obavlja svoju dužnost. E, kad je tako, ja ću drugi put, kad odnesem poštu u štab brigade, baciti jednostavno torbu u ćošak i reći ću komandantu brigade: "Eno pošte u torbi, izvoli sam izvadi". Ala bi se lepo proveo! Nema druškane vrdanja. Kad si za nešto zadužen, izvršavaj do kraja i bez "gunđanja". Po oslobođenju Bugojna u brigadu je došlo dosta novih boraca. Među njima je bilo, naravno, i drugarica. Jedna od njih je, izgleda, zapala za oko Svetku Kecmanu i on mi je jednom prilikom to poverio. Zove se, kaže, Ankica, napisao joj je čak i pismo, samo ne zna kako da joj ga preda? Ja sam se ponudio da budem posrednik i to u najvećoj diskreciji, samo da mi kaže gde je ta devojka i kako ću je prepoznati. "Ja sam ti najbolji drug, uzdaj se u mene", — dodah na kraju. Prvi put me je nekako čudno i sa nepoverenjem pogledao i odgovorio mi: — Jest, ja zaista imam najviše poverenja u tebe, ali ti imaš najviše poverenja u Milovana Samardžiju (pomoćnik komesara bataljona) i ti bi njemu rekao za pismo. On me i ovako kritikuje i kaže da sam "opasan" za žene, pa još da dozna i za ovo pismo. Sva moja ubeđivanja i obećanja nisu pomogla i Svetko mi nije dao pismo, niti mi je rekao, ko je ta Ankica. Nedugo iza ovoga pozvao ga je komesar bataljona i saopštio mu da je kao dobar borac i skojevac određen za kurira u štab 1. proleterske divizije. Tada smo se rastali. Teško mi je bilo. Teško se rastati od tako dobrog druga i borca kao što je bio Svetko, ali mi je bilo drago da je baš on izabran, jer je od svih nas to najviše i zaslužio. Na rastanku smo obećali jedan drugome da ćemo se sastajati kad god to bude moguće, da ćemo jedan drugome i pisati ako se dugo ne vidimo. Ja sam mu na kraju još jednom obećao da neću reći Milovanu za Ankicu i pismo. Ni jedno pismo od Svetka nisam dobio i nikad ga više video nisam. Prošlo je malo vremena od njegovog odlaska iz bataljona, a u štab bataljona je stiglo pismo preko koga smo obavešteni da je drug Svetko Kecman poginuo nesretnim slučajem. Prilikom smene straže Svetko nije hteo da kaže stražaru znake raspoznavanja, a bila je mrkla noć. Hteo je da mu proveri hrabrost. To je bila kobna greška Svetkova. Tako je radio i u bataljonu. Na ovo mu je skrenuta pažnja, ali on nije verovao da ga zrno može ubiti, iako stražar opali. I, eto, desilo se. Stražar, njegov drug, po svim stražarskim propisima, opalio je metak, a nije slutio na koga je cev njegove puške bila uperena. Tako se ugasio život tog mladog i nestašnog dečaka, tog dobrog borca i skojevca, mog nezaboravnog ratnog druga Svetka Kecmana. Božo LAJIĆ Sadržaj Prethodni dokument Sledeći dokument