TRECA KRAJISKA BRIGADA - SJECANJA BORACA

BORBA U UBOVIĆA DOLINI Sredinom januara 1944. godine, a posle povlačenja iz Banje Luke i borbi koje smo vodili oko Mrkonjića, našli smo se u severozapadnom delu Glamočkog polja, u selu Stekerovci. Zadatak našeg 1. bataljona je bio da ne dozvoli prodor neprijatelja iz pravca Hotkovaca ka Poljicu. Pošto neprijatelj posle prvog neuspelog pokušaja, da preko Rora prodre ka Prekaji, nije ispoljavao veću aktivnost, to su naše jedinice otpočele sa noćnim napadima na njegove delove u pomenutom selu. Tako je noću 19/20. januara 1. bataljon izvršio napad na neprijatelja u selu Hotkovci, ali usled dobro organizovane odbrane snagama oko jednog nemačkog bataljona, taj napad nije uspeo. U toku ove noći 1. bataljon se povukao natrag u rejon sela Stekerovci i razmestio: štab bataljona, 1. četa, prateći i radni vod u zaseoku Šoboti; 2. i 3. četa u zaseoku Ubovići. Razmestivši se po kućama, umorni i prozebli borci su odmah zaspali. Za obezbeđenje 2. i 3. čete, u zaseoku Ubovići, sa pravca sela Hotkovci isturen je jedan vod 2. čete u rejon Tubanja (k. 1241) i jedna patrola u rejon k. 1155 radi kontroliranja prilaza zaseoku. Međutim, neprijatelj u s. Hotkovci nije kao obično posle naših napada na njegova uporišta ostao pasivan, već je u toku noći krenuo za nama i do svanuća je neopaženo izbio u rejon k. 1155, koja dominira zaseokom Ubovići, gde su, ne sluteći ništa, spavali premoreni borci 2. i 3. čete. U zoru 20. januara dve drugarice iz 3. čete krenule su da smene patrolu i čim su izašle iz sela primetile su nemačke vojnike kako se od k. 1155 prebacuju za Kamene ograde iznad istočne ivice sela. One su odmah potrčale natrag i o tome obavestile komandira 3. čete. Međutim, istovremeno su i Nemci iz rejona k. 1155 otvorili mitraljesku vatru po kućama i otpočeli sa napadom na selo. Iznenađeni pucnjavom, bunovni borci su istrčali iz kuća i posle kraće pometnje otvorili vatru po najbližim neprijateljskim vojnicima. Zahvaljujući dobrom delovanju komandira 2. i 3. čete, jedinice su brzo uspele da se srede za odbranu, čime je bio osujećen pokušaj neprijatelja da ih uništi na spavanju. Posle kraćeg zastoja Nemci su ponovo pokušali da prodru u selo, ali su bili dočekani jakom puščanom i mitraljeskom vatrom i ručnim bombama. Neprijatelj je tada počeo da tuče selo minobacačkom vatrom ali, zahvaljujući dubokom snegu i našim zaklonima iza kamenih ograda, ta vatra nije bila efikasna tako da od nje nismo imali skoro nikakvih gubitaka. Kad ni na ovaj način nisu uspeli da upadnu u selo, a pošto su im pristigla pojačanja na smučkama, Nemci su preduzeli opkoljavanje sela sa istočne i zapadne strane. Istovremeno su orijentisali deo snaga prema Stekerovcima da bi onemogućili eventualnu pomoć koju nam je sa tog pravca mogla pružiti 1. četa. Našli smo se u veoma teškoj situaciji, jer smo sa tri strane bili opkoljeni, a jedini nezatvoreni prostor severnije od sela predstavljala je otvorena strma padina pokrivena dubokim snegom i izložena jakoj vatri neprijatelja. Pokušaj izvlačenja tim pravcem značio bi isto što i samoubistvo. Odlučiti se na proboj u pravcu Stekerovaca ili nekim drugim pravcem značilo je napustiti kamene zaklone, izaći na čist prostor pokriven snegom, izložiti se ubitačnoj vatri neprijatelja i pretrpeti velike gubitke. Ostala je jedina mogućnost — uporno se braniti, ne dozvoliti neprijatelju da upadne u selo i čekati pomoć 1. čete, ili nekog od ostalih bataljona naše brigade. U krajnjem slučaju, morali smo da se održimo do noći i onda krenuti u proboj iz okruženja. Kada je štab bataljona čuo kod nas pucnjavu, smatrao je da se radi o prepadu neke manje četničke grupe, ali je, ipak, za svaki slučaj, naredio 1. četi da izađe u rejon k. 1140 i tamo posedne položaje. Kada se videlo da su 2. i 3. četu napale jake nemačke snage i da je kod njih situacija kritična, 1. četa je krenula u pomoć, ali je dočekana na brisanom prostoru jakom neprijateljskom vatrom i time sprečena da nam pomogne. Dejstvom 1. čete mi smo zaključili da će štab bataljona preduzeti sve da bi nam pomogao, što nam je dalo još više samopouzdanja i vere u uspešan ishod ove, za nas neočekivane i veoma teške borbe. U toku dana Nemci su vršili stalan pritisak i nekoliko puta su uspevali manjim grupama dopreti do prvih kuća, ali snažnom vatrom naših boraca svaki put su bili odbijani i morali su se povlačiti u zaklone iza kamenih ograda. Nastala je pomalo čudna situacija u kojoj Nemci nisu mogli upasti u selo, a ni mi preduzeti protivnapad, ili pak pokušati se nekako izvući. Vreme je sporo prolazilo, a time i dolazak noći. Mogućnosti za izvlačenje iz situacije u koju smo upali bile su nikakve. Borba je bila sve teža, tim pre što nam je i municija bila već pri kraju: puškomitraljesci su ostali sa oko 50, a strelci sa po 5—10 metaka. Zbog štednje municije naređeno je da se gađa samo onda kada je pogodak siguran. Oko 15 časova naša se situacija znatno popravila. Stigao nam je u pomoć Italijanski bataljon naše brigade, koji je otvorio jaku minobacačku vatru po rejonu k. 1155, gde su bile i najjače snage neprijatelja. Ovo je kod Nemaca izazvalo izvesnu zabunu i osećajući se ugroženi s leđa, počeli su deo svojih snaga orijentisati za odbranu sa tog pravca, što je dalo mogućnosti i našoj 1. četi da krene u odlučan napad. Uočivši da se situacija znatno menja u našu korist, komandiri 2. i 3. čete su uzviknuli: "Juriš drugovi da im pokažemo šta su proleteri!" — našto su svi borci pojurili prema k. 1155, ključnoj tačci i za nas i za neprijatelja. Zbunjeni iznenadnom minobacačkom vatrom i neočekivanim protivnapadom celog 1. bataljona, Nemci su zbačeni sa k. 1155 i otpočeli povlačenje. Posle odbacivanja neprijatelja, njegovo gonjenje preuzeo je Italijanski bataljon, a mi smo se počeli prikupljati na k. 1155, radosni što smo onemogućili neprijatelju da iz ove borbe izađe kao pobednik. U takvom oduševljenju je Dušan Jovanić, jedan od najboljih puškomitraljezaca 2. čete, poveo našu poznatu pesmu: "Druže Tito mi ti se kunemo — da sa tvoga puta ne skrenemo", što smo svi prihvatili u jedan glas. Posle stišavanja oduševljenja i prestanka pesme, neko je uzviknuo: "Da vidimo drugovi koga nam nema". U tom momentu nastala je mučna tišina, a u srcima svakog od nas i teška tuga za palim drugovima. Bataljon je tog dana imao osetne gubitke: 11 mrtvih i 9 ranjenih. Između ostalih, poginuli su: vodnik Janko Galin, puškomitraljezac Stevo Vržina, borac Đuro Slavonac (svi iz 2. čete), puškomitraljezac Predojević iz 3. čete i drugi čijih se imena ne sećam. Na strani neprijatelja ubijena su 2 oficira i 37 vojnika.[1] Što smo imali mnogo manje gubitaka od neprijatelja, u prvom redu treba zahvaliti snalažljivosti i hrabrosti komandira 2. i 3. čete, koji su uspeli da brzo srede svoje jedinice i organizuju odbranu, pokazujući primerom kako se treba držati u izuzetno teškoj situaciji. Svi su borci, kao i obično, sledili primer svojih starešina. Božo KOVAČEVIĆ [1] Podatak uzet iz Dnevnika brigade. Sadržaj Prethodni dokument Sledeći dokument