TRECA KRAJISKA BRIGADA - SJECANJA BORACA

KURIRSKA HRABROST Posle borbi za Banju Luku, brigada se prvih dana januara 1944. godine prebacila preko Manjače u rejon Čađavice, dejstvujući na komunikaciju Mrkonjić Grad — Ključ, a potom u pravcu Medne i Pecke. Nemci su se u to vreme jakim motorizovanim kolonama probijali cestama, a četnici operisali pod njihovom zaštitom. Kad se brigada nalazila istočno od komunikacije Mrkonjić Grad — Čađavica, njen komandant Vlado Bajić je poslao kurire Miću Bulajića i Tomu Babića sa poštom u štab 5. korpusa, koji se nalazio u Ribniku. Prebacujući se preko ceste između Han Kola i Kadine Vode, neprijatelj ih je primetio i obojicu ubio. Doznavši za sudbinu ovih mladića, Bajić je odredio Dragu Latinovića i Boru Ćulibrka, iskusne i odvažne kurire, da uspostave vezu sa štabom 5. korpusa. Njih dvojica su bili u stanju da izbegnu sve zamke, da se snađu na svakom terenu i da na vreme dostave poruku koju nose. A zadatak na koji su tada krenuli bio je zaista složen. Da bi stigli na cilj morali su se prebaciti preko komunikacije kojom su se Nemci kretali i preći preko prostrane teritorije kojom su četnici vršljali. I sve to po dubokom snegu i jakoj zimi koja je besnela tih dana, i uz saznanje da su im dva druga, dvadesetak časova ranije, poginula na tom putu. Dajući im zadatak, komandant brigade ih je upoznao sa stanjem na komunikacijama, sa rejonima gde bi trebalo da se nalaze naše snage i pravcem u kome bi se brigada mogla kretati do njihovog povratka. Sve ostalo prepustio je njima da odluče onako kako situacija bude nalagala. Važno je bilo da stignu u Ribnik na vreme i da se sa eventualnim naređenjima vrate blagovremeno u brigadu. Pošto su primili zadatak, njih dvojica su, dok im je kuvar pripremao nešto hrane, razrađivali plan i dogovarali se kako da ga ispune. Znali su da nose važnu poruku i da s njom u određeno vreme moraju biti u štabu korpusa, kao i da će brigadu u povratku lakše pronaći ako se pre vrate. Na put su krenuli rešeni da zadatak u potpunosti izvrše. Dva dana docnije pojavili su se u našem, 5. bataljonu, umorni, gladni i neispavani, ali i veoma zadovoljni što su uspeli. Mi iz štaba bataljona smo ih dobro poznavali, a znala ih je i cela brigada, pa smo im ponudili da se malo odmore i okrepe. Za to vreme smo se raspitivali o situaciji i novostima koje su doznali u štabu korpusa, a i o tome kako su i na koji način otišli do Ribnika i vratili se nazad, a da ne budu primećeni. Bili su to veoma skromni, možda čak i pomalo sramežljivi omladinci, koji o sebi nisu rado govorili. Pa, ipak, na osnovu njihovih škrtih obaveštenja mogli smo zaključiti kakve napore i rizike su preduzimali da bi prevalili put do Ribnika i nazad. Ceste su prelazili puzajući kroz sneg i osmatrajući jedan na jednu, a drugi na drugu stranu. Prvu cestu su prešli po padu mraka, a drugu pred zoru. U izdvojene i osamljene kuće su, pod zaštitom mraka i uz prethodno izviđanje, navraćali da bi zatražili parče kruha, i to tako što je jedan ulazio u kuću, a drugi ga za to vreme obezbeđivao. Na putu su izbegavali sva naselja i bilo kakve susrete sa civilima, koji bi ih mogli otkriti i organizovati hajku za njima. U štabu korpusa su se zadržali svega nekoliko časova i sa primljenom poštom krenuli nazad. U povratku su išli podalje od pravca kojim su išli za Ribnik, jer su pretpostavljali da su četnici otkrili prtinu koju su po snegu za sobom ostavljali, pa bi mogli upasti u zasedu. U jednom momentu, zbog vejavice i slabe vidljivosti, posumnjali su da ne idu u željenom pravcu. Svraćati u selo, koje je bilo oko kilometar levo od njih, nisu smeli jer im se moglo desiti da budu upućeni pravo među Nemce, ili da upadnu među četnike. Zastali su, rekonstruisali pravac kretanja, proučili obrise brda koji su se nazirali i odredili pravac daljeg kretanja. Divio sam im se. Ni jedan od njih nije napunio dvadeset godina, a bili su članovi Partije i "stari" kuriri. Divio sam se njihovoj odvažnosti i izdržljivosti, a iznad svega njihovoj zrelosti i trezvenosti da o svemu razmisle, pa da za svaku poteškoću nađu najbolje rešenje. Mi smo u brigadi imali bezbroj hrabrih, a u isto vreme i veštih boraca, koji nisu naprosto srljali u borbu, već su znali misliti i oceniti šta i kad treba uraditi. Ali to je jedna vrsta hrabrosti. Lako je biti odvažan i smeo u četi koja juriša ili se brani, kad se zna ko je levo, a ko desno, gde je neprijatelj i šta je za leđima. Međutim, naši kuriri su najčešće išli na zadatke po jedan ili najviše dvojica, preko terena i prostora koje je neprijatelj držao ili kontrolisao. Oni se nisu imali na koga oslanjati i nikad nisu bili sigurni što ih čeka na sledećim koraku. Za takve zadatke bila je potrebna drugačija hrabrost. Dok je borac u četi, u zanosu juriša svojih drugova zaboravljao za momente na opasnosti koje ga vrebaju, dotle je kurir prevaljujući kilometre i kilometre po bespuću, stalno razmišljao o opasnostima koje ga mogu snaći i o tome kako da ih savlada. Umesto pokliča drugova njih je nadahnjivalo saznanje da poruke koje nose mogu biti presudne za celu jedinicu kojoj služe, sigurnost u sebe, u svoju izdržljivost, snalažljivost, pribranost i samodisciplinu. Samo takvi kuriri su mogli izvršavati naporne i sa opasnošću skopčane zadatke. Njihovom odgoju je poklanjana puna pažnja, pa su od kurira izrastali odlični politički komesari, komandiri i obaveštajni oficiri, kao što su Vicko Knežević, Milan Pilipović, Braco Galin, Vlado Kecman Bezec, Stevo Babić, Sretko Mirković i bezbroj drugih, a među njima i Latinović Drago i Boro Ćulibrk. Drago KAČAR Sadržaj Prethodni dokument Sledeći dokument