TRECA KRAJISKA BRIGADA - SJECANJA BORACA

Četvrti bataljon najčešće je imao od teškog naoružanja svega jedan minobacač 82 mm. Doduše u periodu 1943. i 1944. godine bilo ih je više, ali najčešće smo ostajali sa jednim. Nikada nam nije predstavljao balast, nije nam zagorčavao život, bez obzira na to što smo, ne tako retko, bili prinuđeni da ga nosimo na sopstvenim leđima. Ne sećam se kako smo došli do njega. Ne znam ni kada je upisan u spisak naoružanja 4 bataljona. Znam jedino da je bio miljenik nas svih u bataljonu. Voleli smo ga kao najboljeg druga. U teškim prilikama kada smo imali još i tu sreću da pored njega naslažemo dvadesetak granata, vredeo je koliko najbolja četa boraca. "Spuštao" je granate gde su zamislile njegove nišandžije. Nekad je čoveku prosto pamet stala, kada je posmatrao eksploziju njegove druge granate po sred lokomotive (na pruzi Zenica — Bugojno), kraj oficira koji otuda iznad neprijateljskog bunkera osmatra dvogledom naše položaje (kod Han-Bile) ili u sred kolone koja se bezbrižno kretala cestom (u troredu na ulazu u Mojkovac na početku bitke na Sutjesci) itd.

Voleli smo MB-82 istim onim žarom kako smo umeli voleti najmilijeg druga. I upravo zbog toga birali smo hrabre i snažne borce za njegovu poslugu, jer smo od njih i od njega mnogo očekivali, poštovali ih. U MB-82 smo imali veliko poverenje. On se pojavljivao i sa krša, vrletnih planinskih grebena svuda gde ga je čovek mogao preneti.

Ko su bili ti odabrani drugovi iz bataljona u čiju hrabrost, snalažljivost, precizno pogađanje, pa i snagu nikada nismo ni za trenutak posumnjali?

Budimir Bogdan, poznat ne samo nama u 4. bataljonu već i mnogima u brigadi. Njegovi podvizi sa MB-82 su mnogobrojni. U nezaboravnom sećanju ostaće mi napad na Bugojno u jesen 1943. godine. Naš Budiša se sa MB-82 nalazio u streljačkom stroju 2. čete, koja je napadala od Kupresa prema Bugojnu. Minobacač nije imao nišanske sprave, niti nogare za pričvršćivanje cevi i određivanje ugla za gađanje. Na samom početku borbe za svega nekoliko minuta, izbačeno je iz stroja 8 drugova iz 1. i 2. čete. U neposrednoj blizini nastradalih drugova nalazio se Budiša sa neispravnim MB-82. Među ranjenicima nalazili su se njegovi najmiliji drugovi iz detinjstva (braća Ugrice i drugi). Sve ga je to potresalo i uznemirivalo.

Ogorčen na neprijatelja, zgrabio je neispravan minobacač i zajedno sa Dragom Mandićem postavio ga na brisani prostor nedaleko od ustaških bunkera. Golim rukama Budiša je držao minobacač za cev, dok ga je njegov pomoćnik punio minama. Odstojanje od bacača do ustaških bunkera bilo je svega 60 metara. Prva granata, usled jakog trzaja pomerila je cev u vertikalni položaj. Odletela je uvis, a potom eksplodirala u neposrednoj blizini našeg streljačkog stroja. Srećom od eksplozije nismo imali nikakvih gubitaka.

Poučen iskustvom prve ispaljene granate, Budiša je čvršće stegao cev i ubrzanim tempom slao granate jednu za drugom po neprijateljskim bunkerima. I gle čuda, svaka sledeća granata sve je preciznije pogađala, kao da su se na bacaču nalazile najpreciznije nišanske sprave. Zahvaljujući isključivo svojoj želji da osveti poginulih drugova, Budiša je omogućio

2 četi, da prva probije neprijateljsko utvrđenje i da na leđima neprijateljskih odstupajućih snaga uđe u predgrađe Bugojna. Ne samo Budiša već Drago Mandić, Boško Runić[2], Nikica Novaković[3], Mihailo Rašljić i drugi borci pratećeg voda, ne jedanput omogućili su našem bataljonu da sa malo žrtava postigne zavidne uspehe u borbi. Sećam se mnogih njihovih podviga sa MB-82.

Sredinom oktobra 1943. godine napadali smo jednu neprijateljsku motorizovanu kolonu koja se kretala od Zenice prema Travniku. Nedaleko od železničke stanice Bila, otpočela je žestoka borba. Usledio je juriš našeg 4. i 3. bataljona. Komandanti oba bataljona, Puzić Jovo i Radošević Mihailo smrtno su ranjeni. Skoncentrisani minobacači 82 mm iz oba bataljona neprekidno su tukli po neprijateljskoj koloni. Budišin bacač, bez nišanskih sprava i tablica gađanja, dejstvovao je uspešno. Već druga ispaljena mina pogodila je u sedište vozača čelnog neprijateljskog kamiona. Kolona se nabila i ubrzo zaustavila. Sledila je serija eksplozija duž zaustavljene kolone. Budiši je u tom momentu prišao zamenik komandanta brigade Pećanac Nikola, čestitajući mu na ovom izvanrednom uspehu. To je bilo presudno da bataljon izvrši još jedan juriš na zbunjenog neprijatelja i zapleni velike količine ratnog materijala.

Budiši smo odali još jedno zasluženo prizanje. Ovom prilikom drug Pećanac je naredio posadi susednog bacača da prekine paljbu. Nišandžiji, koji se služio nišanskim spravama, ali nije precizno pogađao, naredio je da sve mine preda Budiši, koji je i dalje uspešno tukao po neprijateljskoj koloni. Ovo priznanje je Budiši i drugovima dalo još veći podsticaj za što preciznije gađanje minobacačem.

Drugi je dan borbe za Banju Luku, januara 1944. godine. Veliki deo grada bio je oslobođen. Negde oko 15 časova iznenada se pojavila nemačka tenkovska kolona i velikom brzinom sjurila u grad. Nismo imali snage koje bi joj se uspešno suprotstavile i bili prisiljeni na povlačenje. U neprijateljskom obruču našla se 13. krajiška brigada. Situacija je bila zaista vrlo kritična. Bogdan Medaković, komandir Prateće čete, je naredio da se povuku svi minobacači i njihove posade, a da na položajima ostane samo Budiša sa MB-82. S njim su ostali njegov pomoćnik Mandić Drago, konjovodac i bolničarka Rakić Cvijeta. Granate od ostalih minobacača koji su povučeni, ostavljene su Budiši. Njegovo odeljenje trebalo je da pomogne izvlačenje opkoljene 13. brigade, tukući neprijateljsku motorizovanu kolonu duž ceste, kao i hotel "Palas". Zadatak je uspešno izvršen, zatim je došlo do povlačenja Budišinog odeljenja. Najpre su se izvlačili konjovodac i bolničarka, a potom nišandžija i pomoćnik. Tenkovi su nemilosrdno tukli s leđa. Teško se je ko mogao izvući iz situacije u kakvoj su se oni našli. Smrtno pogođena, pala je drugarica Cvijeta. Sa minobacačem su se teško izvukli Budiša i njegova preostala dva druga.

Kroz vrleti Zelengore, gde je i bosanski konjić otkazao svaku poslušnost, jer se nije mogao penjati kozjim stazama, kada su mnogi borci stenjali pod teretom puške i skromne rezerve metaka, naše bacačlije povijale su se pod teretom željeza i sanduka sa municijom, ali se sa MB-82 i njegovim minama nisu rastajale.

I u drugim kritičnijim situacijama, izlažući se najvećim opasnostima Budišino odeljenje se nije rastajalo od svog MB-82. Čak ni u selu Smrčanima, kod Livna, početkom oktobra 1943. godine, gde se bataljon našao možda u najtežoj situaciji u toku rata, gde je trebalo probiti neprijateljski obruč u kome je poginuo komandir naše 1. čete Gojko Vignjević i politički komesar Knežević Nikica i gde je ostavljena dragocena oprema pa čak i ranjeni drugovi. Čak i tu je Budiša ranjenog konjovoca Nikolu Vulina i MB sa ostalom posadom izveo iz okruženja. Probijao se kroz sela koja su bila u rukama "Crne legije", uspeo da sačuva minobacač i da ga donese u svoju jedinicu baš kad su njegovi drugovi mislili da je zajedno sa odeljenjem izgubio život.

Nije bilo situacije koju Budiša nije mogao prebroditi, i zato je upravo i bio omiljen od svojih drugova.

[1] Autor je 1965. poginuo u saobraćajnoj nesreći.

[2] Boško Runić, komandir bacačkog voda, poginuo pri oslobađanju Bugojna 1943. godine.

[3] Nikica Novaković, politdelegat pratećeg voda, poginuo 1945. godine, kao komesar diviziona.