TRECA KRAJISKA BRIGADA - SJECANJA BORACA

Naša divizijska artiljerija je često određivana za podršku 3. krajiškoj proleterskoj brigadi. Nama artiljercima su uvek bili dragi susreti sa Krajišnicima, jer su nas oni rado primali, ukazivali gostoprimstvo i trudili se da nam boravak sa njima bude što prijatniji. Naša zajednička borba za Banja Luku mi je ostala u posebnom sećanju.

Naređenje štaba 1. proleterske divizije, da izvršimo pokret prema Banjoj Luci i podržavamo 3. krajišku brigadu u napadu na grad, dobili smo 28. decembra 1943. godine, dok smo bili u Belom Bučju kod Travnika. Ovaj napad vrše jedinice 5. korpusa, pojačanog 3. krajiškom proleterskom brigadom, prekaljenom u mnogim bojevima, a naročito u bici na Sutjesci.

Po prijemu naređenja štaba 1. proleterske divizije, naš komandir baterije Ljubivoje Pajović, saopštio je da napad na Banju Luku ima za cilj da privuče neprijateljske snage koje učestvuju u borbama sa našim jedinicama u drugim oblastima i da na taj način osujeti neprijateljsku nameru u ovoj ofanzivi, prozvanoj šesta koja treba da razbije glavninu snaga naše vojske.

Marš-ruta baterije je: Belo Bučje — Donji Vakuf — Jajce. U 6 časova 28. decembra izvršili smo pokret iz s. Belo Bučje (Turbe), putem za D. Vakuf i to sami, bez pešadije. Sa 3. krajiškom srešćemo se u D. Vakufu, a zatim ćemo produžiti zajedno ka Banjoj Luci. Marš-ruta će biti duga, a pokret od Belog Bučja do D. Vakufa je prilično otežan, jer nije sprovedena odluka koja je doneta na konferenciji pre pet dana u s. Karadže (Bugojno) da svi konji uvek moraju da budu potkovani. Pri dolasku u D. Vakuf potkovali smo neke konje, a ostale ćemo večeras u Jajcu, dok budemo čekali na dalji pokret, tako da će dalji put biti olakšan. Punu pomoć oko potkivanja i ishrane ljudi i stoke pružaju nam NOO, ali kako će biti kad ne budemo više na slobodnoj teritoriji?

Večeras je održan kratak partijski sastanak i sekretar naše ćelije drugarica Anđa Stevanović je u par reči iznela propuste koje smo imali u toku ovog dela marša i zaključila da se svi komunisti u toku daljeg marša i predstojeće akcije moraju više angažovati na izvršavanju postavljenih zadataka.

Put Travnik — D. Vakuf upoznao sam bolje nego pul Lazarevac — Beograd (put od mog rodnog Baćevca do Beograda), jer, evo, za poslednja dva meseca šesti put kako ga prelazim i sve mi je znano na njemu: svaka krivina, svako selo, svaka kuća. Čini mi se da bih taj put mogao da pređem vezanih očiju. Šta se tu može? Mora se izdržati — proleteri smo. Put je tvrd, izlokan, niko ga ne održava, a sve ga vojske gaze. Krećemo se sporo, jedva tri kilometra na sat, jer nam i sneg ometa brže kretanje.

U D. Vakuf stigli smo oko 14 časova, 28. decembra, umorni od napornog marša. Za ručak je spremljena kaša sa malo ovčjeg mesa. U sumrak nam je saopšteno da nastavimo pokret. Na železničkoj stanici nas je čekala kompozicija. Radovali smo se tome kao deca, jer smo skratili pešačenje i mogli da odmorimo umorne noge. Posle iskrcavanja na železničkoj stanici Jajce, delove topova natovarili smo na konje i u marševskoj koloni, sa pesmom, prošli kroz Jajce. Narod nas je oduševljeno pozdravljao, naročito omladina i borci koji su se tu zatekli. Kolona baterije otegla se, čini mi se, kao da maršuje brigada. A baterija ima samo dva oruđa. Tu je oko 100 boraca i 42 konja. Smestili smo se na periferiji grada, na putu za Mrkonjić Grad. Do sledećeg pokreta ostalo nam je malo vremena da se odmorimo, večeramo i potkujemo neke konje.

U 3 časa izvršili smo pokret iz Jajca, putem Jezero — Majdan — Brdo — Mrkonjić Grad — Čađavica. Zimska noć, sneg pada. Kolona kreće putem koji krivuda pored Plivskog jezera. Jedva ga vidimo u mračnoj zimskoj noći. Od Jajca do Čađavice put se prvo penje, a onda seče polje. Odmor nam je samo po koji kratak zastanak da bismo predahnuli i prikupili snage za dalji pokret. Krivudavi put prolazi kroz neko manje naselje; tek po koja kuća kraj puta. Borci su umorni i čim dođe zastanak poležu na snegu. To isto čine i konji, i oni su umorni. Nose teške delove topova: prednji lafet, cev, zadnji lafet, municiju i drugo.

Na čelu kolone je komanda baterije. Da bismo skratili vreme pričamo o svemu: o Srbiji, Crnoj Gori, Dalmaciji, o Bosni, svaki o svom kraju, o hrani. O njoj, izgleda, najviše. Miro Pavićević uvek je spreman da priča o srpskim specijalitetima i, kaže, ako doživi da dođe u svoj Kragujevac, tražiće od oca Mike da se nedelju dana jede i pije, da bude prava "Ivkova slava". Ja mu dobacih: "Ne Ivkova, nego partizanska", a on kao da me nije ni čuo, nastavlja kako će mu sestra Persa spremiti, pored pečenja i ostalih đakonija, i srpsku gibanicu "na dva sprata".

— Pa kad uhvatiš parče, a ono mast curi i sliva se niz ruke. Pa se to zalije oplenačkim vinom.

— Ma prestani, Miro, gospe ti, — prekide ga Mato Marinović. — Već kad piješ pij dalmatinsko. Nema ga na svitu! Pa još kad ga piješ uz našu lipu pršutu, e to ti je gušt.

— Ćut bre, vas dva gladnika, samo o jelu pričate, ko da ste četnici, a ne proleteri — ozbiljno se umeša u ovu gurmansku diskusiju, Jovo Tomović, zamenik komandira.

Nasta tajac. Međutim, negde iza nas ču se glas Spase Kordića, konjovoca, kršnog Dalmatinca "druže Jovo, isukrsta mi, volim ti ja kad se priča o 'isti i piti nego kad bi delegat Katić priča o nekakvoj diktaturi proletarijata. Guštiram ti ja tako i glad me prođe'". Jovo, već ljut, odvrati Kordiću:

— E, ti si večito gladan! Ja ne znam da li ti nešto drugo znaš i da pričaš, sem o jelu.

Svi se nasmejasmo. U takvim diskusijama stigli smo i u Mrkonjić Grad, gde smo ostali dva sata odmarajući se, a zatim produžili za Čađavicu, gde smo prenoćili.

Pokret pravcem: Čađavica — Sitnica — Bunari — Ožegovići. Gazimo po snegu, a mraz stegao. Temperatura je pala sigurno na -20 C, a možda i niže. Kroz kolonu se često prenosila komanda: "Brže, brže!". Hladnoća zahteva da se krećemo brže, ali sve je uzalud. Naša kolona je sporo odmicala. Konji nisu mogli brže. Manjača, ta prostrana planinska visoravan, uglavnom je siromašan kraj. Zmijanje, ono nije sada Kočićevo, već četničko. Tu "caruju" Radićevi koljači. Šteta za ovaj narod, za ovu sirotinju, jer su ga placćenici DM na čelu sa Radićem, Tešanovićem i Drenovićem zaveli i sada se bore protiv nas.

Jutros rano izvršili smo pokret iz s. Ožegovići, putem prema Banjoj Luci, preko Han Kola, u kome ima dosta četnika. Nigde da vidiš sposobnu mušku glavu; samo deca, žene i starci. Ako ih pitaš za muškarce, oni odgovaraju da su u vojsci, a na pitanje u čijoj vojsci, samo sležu ramenima! Čuju se učestali pucnji lakog naoružanja. To četnici pripucavaju na naše kolone koje nadiru ka Banjoj Luci. Oni su ovde isturena predstraža Banje Luke.

Dan je vedar. Kolone naših jedinica crne se na snegu. Neprijateljska avijacija nas napada. U selo Javorci stigli smo oko 21 čas, a napad na Banja Luku je predviđen za 22 časa i to jednovremeno sa svih strana. Očekuje se da će neprijatelj biti zauzet dočekom Nove godine, pa će biti iznenađen, te možda neće pružiti jači otpor.

Topove postavismo na vatrene položaje u jednoj bašti, odmah iza kuće. Nišanska tačka se nije mogla odrediti jer je noć, pa je pobijen kolac na koji će biti postavljen fenjer. On će da posluži kao noćna nišanska tačka. Tako radimo uvek kada gađamo noću. Razmestili smo se u par kuća. Kuvari su počeli da spremaju večeru. Miro im dobacuje da bude dobra, jer je doček nove godine. "Ne zaboravite da pronađete rakiju", — dovikuje im na kraju. Elementi gađanja izračunati su po karti. Izračunavao ih je Pajović, uz pomoć Mire Pavićevića, vodnika 1. voda. Za cilj je uzet centar Banja Luke. Ovo naše dejstvo biće više moralna podrška borcima nego što će biti ubitačno po neprijatelja.

Ubrzo je bilo sve spremno za dejstvo, samo se čekao početak napada. Minuti su sporo prolazili. U ratu su najduža čekanja pred prvi pucanj. Primiče se vreme početka napada. Svi smo na vatrenom položaju. I fenjer je obešen. Mraz je stezao, nozdrve su se lepile, šmrkali smo i poskakivali da bismo se ugrejali. Pajović je komandovao: "Po neprijatelju, u Banjoj Luci.. Granatom ... Trenutni upaljač ... Treće punjenje ... Busola .. Mesna sprava ... Daljinar 35". A na kraju:

Komandu su prenosili poslužioci na oruđima, a kada je palo ono: "Baterijom po pet zrna pali!" — trgoh se iz razmišljanja i stavih ruke na uši. Uzbuđeni, stajali smo iza topova i posmatrali let zrna. Prosto kao jato ptica, ali takvom brzinom da ih je jedva pogled uspevao pratiti! Potom čusmo eksplozije i onda se sve utiša. Jedva čuh glasove vodnika Mire i Radoševića, koji raportiraše:

Znači, mi smo za noćas završili svoju borbu podrške. Pešaci, sinovi junačke Krajine, tek sada počinju bitku za oslobođenje centra svoje Krajine — grada koga podjednako vole i Srbi i Hrvati i Muslimani.

Posle izvršenog gadanja, povukli smo se u kuće i čekali novogodišnju večeru. Sa nama artiljercima je i jedan vod Krajišnika iz 1. bataljona, koji nas obezbeđuju. Osluškujemo borbu i po njoj cenimo rezultate.

Borba za Banja Luku se vodi. Naše jedinice napreduju, ali nisu uspele u prvom naletu da je zauzmu. Neprijatelj se jako utvrdio i daje žilav otpor. Vode se ulične borbe. Izvršili smo pokret za s. Kadina Voda. Odavde smo gađali centar grada. Elementi su opet određivani prema karti.

Napad je produžen. Naša baterija promenila je naveče vatrene položaje i prešli smo u s. Čitluk. Odatle smo gađali neposredno centar grada i hotel "Palas". Vodi se ogorčena borba, koja traje celu noć.

3. krajiška brigada uspela je još prvo veče da na prepad, bez borbe i gubitaka, zauzme Gornji Šeher i predgrađe Lauš, gde je 1. bataljon zarobio veći broj domobrana u kasarni. "Bilo je smešno gledati pijane, neke samo u gaćama, neprijateljske vojnike koji su dočekivali Novu godinu, ne očekujući naš napad" — pričao mi je Mirko Rodić, pomoćnik komesara 1. čete 1. bataljona.

Posle zauzimanja ovih predgrađa, 3. krajiška je uspela da se probije do Gradske opštine zloglasne "Crne kuće", ali dalje nije mogla. Mi artiljerci ostali smo pozadi, pratimo pešake vatrom. Voleo bih da smo s njima u streljačkom stroju i da neposredno gađamo neprijatelja i uništavamo njegove otporne tačke. Tako bismo pomogli našim pešacima da brže savladaju neprijatelja. Međutim, ne raspolažemo potrebnom količinom granata, a i situacija u gradu nije jasna, pa ne smemo da se upuštamo u taj rizik. Plašimo se da u slučaju neprijateljskog protivnapada ostanemo bez topova. Naše zadatke sada rešavaju bombaši; oni likvidiraju bunkere i utvrđene zgrade.

U gradu se i dalje vode žestoki ulični okršaji. Naše jedinice vrše juriš za jurišem i odbijaju neprijateljske protivnapade, koji se žilavo branio iz utvrđenih zgrada i u borbu uvodio sveže rezerve, koje su podržavale borna kola i artiljerija.

Moje topovsko odeljenje je sišlo u rejon Lauša, odakle smo gađali tvrđavu "Kaštel". Pred podne dobili smo naređenje da sa topom pođemo u centar grada i pomognemo pešacima u zauzimanju utvrđenih zgrada. Borci 1. bataljona proveli su nas kroz sporedne ulice iza Sokolskog doma, koga su uporno branili ustaše i domobrani. U jednoj zgradi iza Sokolskog doma nalazili su se borci 1. voda, 1. čete, a s njima i komandant brigade Vlado Bajić.

Naš komandir baterije Ljubivoje Pajović, raportira drugu Bajiću da je topovsko odeljenje stiglo i da je spremno za dejstvo. Borci 1. čete povremeno su otvarali vatru na Sokolanu. Oni su u nekoliko navrata pokušali da je osvoje, ali nisu uspeli. S njima, sa glavnog ulaza u Sokolanu, napadali su i borci 12. brigade, koji su se probili u grad. Ali kako nisu imali teškog oružja, ni oni nisu uspeli da zauzmu ovu utvrđenu zgradu. Sada je red da mi artiljerci pokažemo šta znamo i da potpomognemo pešake!

Počeo je dogovor kako i sa kog mesta dejstvovati. Čekalo se naređenje za napad. U tom stigoše komandant i politički komesar 1. bataljona Jovo Miljević i Viktor Kučan. Jovo raportira komandantu brigade da je četa Radaka Milana, zauzela "Crnu kuću" iz koje je oslobodila oko 200 zatvorenika. Pričao je o borbi za "Crnu kuću", o utiscima pri oslobođenju zatvorenika koji su od sreće plakali i ljubili Krajišnike, radujući se slobodi. Njihovoj sreći i veselju nije bilo kraja. "Stajali su u grupama i pevali ne obazirući se na neprijateljsku vatru. Morao sam ih oterati ka G. Šeheru"—pričao je Jovo.

Dogovoreno je da se top postavi između dve zgrade, pozadi Sokolane, na udaljenju od oko 50 metara. Pešaci će otvarati vatru na prozore doma i tako sprečiti neprijatelja da dejstvuje, dok naš top bude dejstvovao. Top je od neprijateljskog pogleda zaklanjala visoka ograda od dasaka. Trebalo je pre gađanja srušiti ogradu, da bi se neposredno gađalo. Našli smo sekiru, ali neprijatelj je puščanom i mitraljeskom vatrom tukao zgradu pored topa, u kojoj su bili Krajišnici. Pajović je naredio vodniku Miri Pavićeviću da sruši ogradu i nišaneći kroz cev otvori vatru. Miro je pogledao na poslugu topa, koju su sačinjavali: Kambio Ante, Subašić Josip, Katunarić Tonči, Ferček Stjepan, Čubre Dujo, Kantar Drago i Talijan Vito Eustahijo. Prosto su čekali na koga će Miro uperiti prstom i reći mu da ruši ogradu. U ovom čekanju, u trenucima odluke, ču se sa sprata zgrade glas komandira 1. čete Dragana Rokvića kako naređuje da se otvori vatra iz svih oružja i omogući artiljercima da nesmetano otvore vatru. Reski mitraljeski rafali, puščana paljba, povici boraca — sve se izmešalo. Kuvalo je ko u kazanu!

Miro me je pogledao i potrčao plotu. Krenuo sam s njim. Navalismo na ogradu, ali ona nije popuštala. Gurali smo je i udarali nogama, rcala je ali nikako da padne. Priskočio je i Drago Kantar, Krajišnik ko' od brda odvaljen, najsnažniji artiljerac u nas. Držao je sekiru u rukama. Uskočio je među nas i zamahnuo sekirom nekoliko puta, a zatim je upro u plot i on pod njegovom snagom tresnu.[1]

Po Mirinoj komandi za tili čas top je bio uperen u Sokolanu. Miro kleče kraj topa i uhvati za spravu mehanizma za vertikalno i horizontalno pomeranje cevi, dok je nišanio kroz cev, zatim viknu: "Ferček, udarnu granatu". On, nije to još izgovorio, a ovaj mu je gurao granatu u ruke, koju Miro vrlo spretno ubaci u cev. Zatvarač škljocnu. Miro zinu i povuče okidač. Prolomi se pucanj našeg "brđanina", koji nadjača mitraljesku vatru. Na našu žalost, granata nije pogodila u prozor Sokolane, već u sims ispod prozora. Miro je bio besan, otvarao je zatvarač topa. Iz cevi je izlazio dim nesagorelog baruta, a on ga je duvao, da bi ponovo mogao da nanišani kroz cev.

Poslužioci su držali granate u rukama. Miro se okrete sa ispruženim rukama i granata mu se nađe u njima. Prethodna radnja je ponovljena; gromki pucanj se prolomi i granata pogodi cilj. Proletela je kroz prozor u Sokolanu, gde čusmo njenu eksploziju. Na Mirinom i našim licima pojavi se osmeh. Ponovismo još tri puta gađanje i sve granate proleteše kroz prozor Sokolane, kroz koji je već kuljao dim i prašina. Jauci ranjenih neprijateljskih vojnika dopreše do nas. Pešaci su prestali da gađaju, očekujući da se neprijatelj preda ili da počne da beži iz zgrade. Na jednom prozoru pojavi se bela krpa — pocepana košulja na cevi puške, a iz Sokolane čuli su se glasovi:

Sve se utiša, nigde pucnja oko nas. Ovu tišinu poremeti zvonki glas nekog iz zgrade, do nas koji je pozivao domobrane na predaju. Tišina, a onda pucanj-dva u samoj Sokolani! Šta li se to tamo dešava? Verovatno, obračun između ustaša i domobrana? Domobrani sigurno hoće da se predaju, a ustaše im ne dozvoljavaju?

Naši borci, sa prozora svoga uporišta, budno su pratili šta će se dalje desiti. To isto su činili i borci 12. krajiške brigade, koji su blokirali zgradu sa druge strane. Odjednom, na sporedni izlaz Sokolane izlete grupa od 5—6 ustaša sa mašinkama i puškama, otvarajući vatru. Nisu uspeli da odmaknu ni nekoliko metara od vrata kad ih je stigla zaslužena kazna mitraljezaca 1. čete 4. bataljona.

"Predajemo se, ne pucajte!". Posle toga počeše da izlaze domobrani i poneki ustaša, sa podignutim rukama. Bledi su, prosto bez kapi krvi; garavi, prašnjavi, pocepani, krvavi! Naši su im oduzimali oružje, a zatim ih postrojavali i po grupama sprovodili prema G. Šeheru. Ranjenim domobranima ukazivana je prva pomoć, a ustašama je, posle kratkog saslušanja, suđeno na licu mesta, jer se drugačije nije moglo postupiti prema takvom neprijatelju. Zarobljeno je preko 100 neprijateljskih vojnika.

Posle gađanja Sokolskog doma, top smo izvukli na raniji vatreni položaj, na Lauš, jer 3. krajiška brigada nije u toku dana htela da napada na jako utvrđeni "Kaštel". Komandant brigade Bajić, zadovoljan našim uspešnim dejstvom, odobrio je da iz magacina, u kojima je pronađeno dosta ratnog plena, izvučemo što više hrane, odeće i obuće. Nadali smo se da će se svima artiljercima napraviti čizme.

U gradu su se i dalje vodile žestoke ulične borbe. Neprijatelj se nije predavao i žilavo se branio. Oko 14 časova 2. januara stigla mu je u pomoć spolja motorizovana kolona koja se probila u grad iz pravca Bosanske Gradiške, i to: 7 tenkova i bornih kola (koje sam ja izbrojao) i zašla za leđa 13. krajiškoj (prozvanoj Garava) i 3. proleterskoj krajiškoj brigadi. Stvorena je prava pometnja kod 13. krajiške brigade, koja se u to vreme sa glavninom snaga odmarala, te ih je neprijatelj zatekao nespremne. Bilo je žrtava. I nas artiljerce su iznenadili. Zbog izvlačenja ratnog plena, malo je boraca ostalo na vatrenom položaju. Nije bilo dovoljno boraca da otvori vatru na borna kola, da prihvati borbu, tako da nas je ovo moglo stati teških gubitaka. Poginuo nam je Počnik, kočijaš kola koja su izvlačila plen, a konji sa kolima natovarenim robom ostali su. Isto tako se moglo desiti da nam ostane i top, da komandir Pajović nije sam prihvatio uzde i izvukao top.

U gradu smo ostali: Zvonko Petroci, vodnik voda za vezu i snabdevanje ishranom, zatim Himzo Nizirović, poslužilac na topu i ja, da što više hrane izvučemo iz grada. Našli smo jednu napuštenu radnju koja je bila otvorena, na putu prema Prijedoru, iza koje se nalazilo muslimansko groblje. U radnji smo pronašli tri neotvorena sanduka šećera u kockama, nešto šećera u kristalu, zejtina, belog brašna i drugih namirnica. Bilo je više nego što smo mogli poneti sa šest tovarnih konja, koje smo imali. Nas trojica smo se dogovorili da višak hrane podelimo građanima iz susednih kuća, jer su se oni prema nama prijateljski odnosili.

U toku podele hrane građanima, u radnju je utrčala jedna stara muslimanka i uplašeno počela da viče: "Nemci! Tenkovi!". Narod je počeo da beži, nastala je panika. Zvonko Petroci je uspeo da se izvuče u grupi sa narodom i da se skloni u susednu ulicu. Dok smo Himzo i ja stigli do vrata neprijateljski tenkovi i borna kola bili su na pedesetak metara od radnje. Nije bilo vremena da se izađe na ulicu, pretila je opasnost od neprijateljskih mitraljeza. Zatvorili smo vrata od radnje i pogledali se. Himzo je ćutao. Predložio sam mu da se popnemo na sprat i odatle, u slučaju da Nemci pođu u radnju, sa sprata otvorimo vatru. On je imao običnu pušku, a ja poluautomatsku sa pet metaka. Imali smo i po dve ručne bombe. Drugog izlaza nije bilo nego da se borimo do poslednjeg metka i što skuplje prodamo svoju kožu. Nismo se mogli izvući iz radnje na drugu stranu, jer ona nije imala drugog izlaza. Možda Nemci neće silaziti sa tenkova i bornih kola!? Možda neće ulaziti u radnju!? A možda ćemo i uništiti neka borna kola i posadu i živi se izvući!?

Zemlja je podrhtavala, a zgrada se tresla. Kolona tenkova i bornih kola prolazila je ispred nas. Himzo i ja posmatrali smo nemačke vojnike načičkane kao grozdove na bornim kolima: u sivozelenim uniformama, sa šlemovima na glavama, sa uperenim šarcima i mašinkama na gotovs. Prolaze, a mi ih brojimo: jedan, dva, tri tenka; jedna, dvoja — četvora borna kola. Ukupno sedam! Svi prođoše, ali zadnja borna kola stadoše pred radnjom. Na njihovom zadnjem delu sede nemački vojnici, spremni da u slučaju napada odmah stupe u dejstvo.

Na ulici nije bilo nikog sem starice koja nam je javila o dolasku tenkova. Sa Nemcima je bio i jedan civil sa fesom na glavi. On je pitao staricu:

On to prevede Nemcima, a oni su se nešto dogovarali. Nismo razumeli šta pričaju. Najednom mi je došlo da otvorim vatru i prvo ubijem ovog gada izdajnika, koji pomaže Hitlerove ubice i palikuće. Ipak ostadoh miran, a borna kola krenuše za kolonom. Nas dvojica strčasmo u radnju, a zatim na ulicu. Starica je i dalje stajala u svojoj kapiji. Mi joj pritrčasmo i stegosmo joj stare smežurane ruke. Ona se osmehivala, a suze su joj tekle niz nasmejano lice. "Hvala ti majko, druga moja Dano" — procedih kroz zube. Vratiću se živ u moj rodni Baćevac, mojoj Dani, bar što se ovoga tiče!

Nije prošlo ni 15 minuta od prolaska motorizovane kolone ka centru grada, a sa zgrade zatreštaše mitraljezi, ručne bombe, protivkolske puške, benzinske flaše. Grom i pakao! Dimila su se neka borna kola i tenkovi. Ko zna šta se sve dešavalo?! Stiže Zvonko sa konjima i mi na brzinu natovarismo šećer, brašno i drugo i pođosmo zadnjim kućama Lauša. Naša baterija se povukla za s. Čitluk i mi za njom. Noć je padala, borba se i dalje vodila. Susrećemo borce 13. krajiške brigade. Pričaju da su uništili troja borna kola. Za noćas je ponovo predviđen napad. Ostali smo da prenoćimo u s. Čitluk.

Dok smo se mi artiljerci odmarali u toplim sobama, u Banjoj Luci su se već treću noć vodile teške ulične borbe. Napadi 3. proleterske i 13. krajiške brigade nisu uspeli, jer su neprijateljskom garnizonu pristigle sveže snage, pojačanja koja su uspela da nam osujete da oslobodimo Banju Luku.

I ako nismo oslobodili Banju Luku, neprijatelju je zadat ozbiljan udarac, naneti su mu ozbiljni gubici u ljudstvu i materijalu. Kao najvažnije, uspeli smo da privučemo veće snage neprijatelja sa drugih sektora i olakšamo situaciju našim jedinicama tamo.

Ovoj bici smo i mi artiljerci slavne 1. proleterske divizije dali svoj udeo — uspešno smo podržavali 3. krajišku brigadu.

[1] Drago Kantar je u našu bateriju došao iz 3. krajiške. Bio je borac 2. čete 3. bataljona. Sad je goreo od nestrpljenja da pomogne svojim Krajišnicima.